Bure baruta ili bure bez dna

Berlin

Upoznavajući se sa tek postavljenim koordinatorom Pakta stabilnosti Jugoistočne Evrope Bodom Hombahom, slovenački predsednik Milan Kučan odveo je gosta do geografske karte na zidu da mu objasni kako se Ljubljana nalazi više desetina kilometara zapadnije od Beča. Nemački političar učtivo se zahvalio i priznao domaćinu da dok nije krenuo za Ljubljanu nije ni znao gde se tačno Slovenija nalazi ni kakav je njen položaj u odnosu na zapad, a nije bilo ni razloga da ga zanima.

Geografske i druge pouke su u međuvremenu uglavnom savladane. Tokom protekle dve godine slovenačke vlasti, koje na početku postojanja Pakta stabilnosti nikako nisu želele da budu dovedene u vezu sa ostatkom Balkana, postale su aktivniji učesnik političkog i ekonomskog povezivanja u regionu podstaknutog Paktom. Shvatile su da je regionalna politička i ekonomska saradnja preduslov povezivanja sa Evropskom unijom i drugim zapadnim integracijama. Hombah je u međuvremenu spoznao da je lakše ubediti Slovence i Srbe ili Rumune i Mađare da međusobno sarađuju, nego podstaći birokratiju Evropske unije, glavnog finansijera Pakta, i druge međunarodne mega organizacije da brzo i pravolinijski rade svoj posao.

ODLAZAK HOMBAHA: Hombahov „parfors“ na Balkanu završava se krajem godine odlaskom korpulentnog Nemca na čelo najveće nemačke regionalne novinske grupe – WAZ u Esenu. Ukoliko je zamor od posla uzrok njegovog odlaska, onda je nastao prvenstveno zbog stalne borbe protiv birokratske učmalosti i ravnodušnosti u Briselu i drugim međunarodnim ustanovama, kao i u zapadnim vladama od čije volje i novca sve zavisi. Hombahov odnos sa regionalnim političkim igračima postajao je u međuvremenu sve opušteniji jer se svuda, pa i u Zagrebu, proširilo saznanje da regionalna saradnja ne znači vaskrs SFRJ. Čak i ako „Feral tribjun“ šefa nemačke diplomatije Jozefa Jošku Fišera redovno naziva Josipom Brozom Fišerom zbog navodnog nastojanja Berlina da satera bivše jugoslovenske republike u neku vrstu regionalne zajednice.

Hombahova teškoća sastoji se u tome što političko zaleđe Pakta popušta. Aparat Evropske unije ionako nikad nije do kraja „svario“ činjenicu da neko sa strane treba da je nagoni da radi svoj posao brže i drugačije nego što je ustaljeno. Uz to, francusko-italijansko-britanska procena je da Pakt zapravo jača nemački uticaj na jugoistoku Evrope na uštrb političkog i ekonomskog dometa ostalih evropskih „srednjih sila“. Vašington je svojevremeno, reklo bi se reda radi, pokrenuo SECI, inicijativu za saradnju na jugoistoku Evrope, čije se zamisli prepliću i sapliću sa projektima Pakta. Uprkos tome što ta američka inicijativa ne daje mnogo glasa od sebe, izgleda da Pakt stabilnosti ni u Vašingtonu nije među zamislima u čiji se uspeh veruje.

Na regionalnoj konferenciji Pakta stabilnosti za jugoistočnu Evropu 25. i 26.oktobra u Bukureštu Evropska unija namerava da obelodani strategiju nastavljanja tog poduhvata. Gungula oko Hombahovog mesta je prilična, ali bez obzira na to ko se bude izborio da ga nasledi već sada je obeležen „mekim znakom“. Zanimanje Evropske unije i Zapada u celini za prostor bivše Jugoslavije i jugoistočne Evrope splasnuo je u međuvremenu – i to je prirodno. Svi su zamoreni dugogodišnjim naizgled nerešivim sukobima tako da je već i odsustvo rata, kao sada u Makedoniji, dovoljno da izmakne spoljna pažnja. Niko ne želi da daje još novca u bure bez dna, naročito u trenutku nazadovanja svetske privrede i nagoveštaja većih vojnih izdataka zemalja Evropske unije u sklopu solidarnosti sa SAD.

ZAMRZAVANJE: Na jugoistoku Evrope kao da nastupa neka vrsta „kiparskog stanja“ čije je obeležje da je sukob zamrznut i stavljen pod međunarodnu stegu, ali da njegovi uzroci ni približno nisu prevaziđeni. Nijedna strana u post jugoslovenskim ratovima, pa ni albanski nacionalisti, nije dovoljno snažna za konačan obračun , a na Zapadu ne postoji dovoljno interesa da se iznudi neko dalekosežno rešenje. Uz to, svi bitniji politički i vojni sporazumi od početka raspada SFRJ do sada bili su, u krajnjem ishodu, izraz američkog presuđivanja. Za SAD je, međutim, nastupilo novo doba posle 11. septembra i malo je verovatno da će se u dogledno vreme pažnja američke spoljne politike ponovo usredsrediti na jugoistok Evrope.

Za Srbiju se time stvaraju nove teškoće, ali i nova prilika. Najozbiljniji problem može da postane nedostatak spoljne finansijske podrške i, zbog slabljenja obavezujućeg političkog okvira za regionalnu i širu saradnju, kao što je Pakt stabilnosti, dugoročno slabljenje ekonomskih interesa Zapada, naročito Evropske unije, za jugoistočnu Evropu. Uz to, opadanje političkog interesa SAD i Zapada pogoduje odlaganju u nedogled rešavanja kriznih žarišta u Bosni, na Kosovu i u Makedoniji i time onemogućava i postojanu unutrašnju stabilizaciju Srbije.

Šansa se sastoji u tome da vlasti u Srbiji pokušaju da se izbore za aktivnu ulogu subjekta međunarodne politike u regionu, umesto da opstaju u položaju objekta koji uglavnom kaska pravcima utvrđenim u Beču (OEBS), Briselu (NATO, EU) ili Vašingtonu.

Osnovna prepreka takvom spoljnopolitičkom preobražaju još su opterećenja iz prošlosti, oličena u Milanu Milutinoviću, Nebojši Pavkoviću i drugim „živim fosilima“ iz prethodne vlasti. Dokle god ljudi sa međunarodnih poternica slove za srpske zvaničnike, pothranjuju se spoljne sumnje u demokratsku opredeljenost novih vlasti u Beogradu. Umesto da se na međunarodnoj sceni samosvesno zalaže za interese države, nova vlast i dalje prečesto mora da se pravda i da izvrdava pritiske i zahteve, ne samo iz Haga.

Ne manja prepreka unošenju novih podsticaja u spoljnu politiku je postojanje primetnih razlika u pristupu šefa savezne države, saveznog ministra spoljnih poslova i premijera Srbije. Troglasje uslovljava i to što savezna i republička skupština ne ispunjavaju svoje ustavne obaveze usmeravanja i nadgledanja spoljnopolitičkih izvšilaca. Isto tako, uticaj naučnoistraživačkih instituta, nevladinih organizacija i medija (građanskog društva) na spoljnu politiku Srbije jedva da se nazire.

Promišljena, jednoobrazna i odlučna spoljna politika sada je neophodna Srbiji u istoj meri kao i brze i temeljne unutrašnje reforme. Odlazak Hombaha pouzdan je pokazatelj da jenjava interes Zapada za jugoistočnu Evropu. Države tog područja moraće sada da pokažu da li su sposobne, posle decenije tutorstva i klijentelizma u odnosu prema spoljnim silama, da svesne svojih interesa utiču na oblikovanje regionalnih političkih, ekonomskih i sigurnosnih struktura. To posebno važi za Srbiju, koja i dalje ima najviše da izgubi.