Buka oko ničijeg „peršuna“

Nova ministarka inostranih poslova Španije Ana Palasio, koja je zajedno s još nekoliko ministara ušla u novu vladu Hosea Marije Asnara pre desetak dana, imala je prilično komplikovano vatreno krštenje. Tek što je preuzela dužnost od Đozepa Pikea, iskočio je slučaj Perehil, odnosno, marokanska „okupacija“ ostrvca uz afričku obalu, preko puta Seute, jednog od dva španska grada koja su sa svih strana, osim s mora, opasana marokanskom granicom.

Sporno nenaseljeno ostrvce zapravo je stena koja se formalno nalazi u marokanskim teritorijalnim vodama, ali stena na koju Španci polažu suverenitet pozivajući se na neke sporazume i prećutne dogovore iz prošlosti. Stena je nenaseljena i apsolutno nekorisna, ali kad su u pitanju suverenitet i „nacionalni ponos“ preko toga se ne prelazi tek tako.

Nemački „Zidojčecajtung“ može da se igra rečima i piše da se radi o „Ostrvu u Absurdistanu“, ali za Špance i Marokance stvar nije tako jednostavna. Nakon nekoliko dana tenzije, Marokanci su „okupirali“ ostrvo poslavši na njega sedam vojnika. Španci su, opet posle nekoliko dana neuspešnih pregovora i uz odobravanje saveznika iz EU, odgovorili silom i, mornaricom i avijacijom izvršili „kontraudar“ bez žrtava, a sedmorica marokanskih vojnika odvedena su u Seutu odakle su ubrzo predata marokanskim vlastima.

JEDINI POSREDNIK: U međuvremenu, umešao se Vašington kao jedini posrednik u koga su obe strane imale poverenja. Američki državni sekretar Kolin Pauel iznudio je 20. jula sporazum koji je 22. jula u Rabatu ozvaničen potpisima Ane Palasio (na njen 54. rođendan) i njenog marokanskog kolege Mohameda Benaise.

U kakvoj su atmosferi obavljeni razgovori svedoči nekoliko podataka: Benaisa nije sačekao Anu Palasio na aerodromu, nije je pozdravio ni na ulazu u ministarstvo inostranih poslova gde su obavljeni razgovori, brojni kamermani nisu uhvatili nijedan pozdrav, čak nijedan direktan pogled dvaju šefova diplomatije. Sastanak je, umesto predviđena dva sata, potrajao četiri, da bi na kraju izašlo jedno od onih nemuštih diplomatskih saopštenja u kojima se ne kaže ništa. Ključna rečenica glasi da su „dve strane saglasne da se na ostrvu uspostavi stanje koje je bilo pre jula 2002“. Nastavak razgovora zakazan je za septembar u Madridu, a marokanska strana pokušaće da nametne još neka od (brojnih) spornih pitanja koja opterećuju odnose dveju zemalja.

Obe strane predstavljaju sporazum kao „svoju pobedu“ (zvuči poznato?), ali to je već stvar namenjena domaćoj javnosti.

ISTORIJSKE ZAVRZLAME: Istorija spornog ostrva puna je nepoznanica i zavrzlama, počev od imena. Naime, Španci ga zovu „perehil“ (u originalu „perejil“, što znači „peršun“) a Marokanci „Marsa Toura“ (lingvistički stručnjaci kažu da je to autohtono ime) a postoji i treće ime – „Leila“. Da sve bude komplikovanije, ni sami Španci dugo nisu bili načisto kako se piše ime ostrva pošto je u obe moguće varijante („perejil“ i „peregil“) izgovor isti – „perehil“. U vojnim mapama iz 1746. ostrvo je pisano sa „g“ , isto kao i u Nacionalnom atlasu iz 1965. koji je, međutim, kasnije lansirao verziju sa slovom „j“. Koliko je situacija u najmanju ruku sporna, pokazuje i podatak da su španski vojni kartografi 1988. i 1994. ostrvo praktično „pripisali“ Maroku jer crteži ne sadrže nikakve granične linije, a kao njegovo ime pojavljuje se Yezina Maadnus što je arapska varijanta španske reči „perejil“ i takođe Marsa Toura (izvorno ime). U jednoj drugoj vojnoj mapi iz 1976. ostrvo se zove Perehil, ali takođe bez ikakvih graničnih linija.

Povratak u istoriju otkriva da je ostrvce od 1415. do 1581. pripadalo Portugaliji, isto kao i Seuta. Tada je, zajedno sa Seutom, prešlo u ruke Španije koja je 1887. na nenaseljenom ostrvu izgradila svetionik. Ostrvo ostaje pod španskom kontrolom sve do 1960. Maroko je 1956. dobio nezavisnost i postavio pitanje Perehila. Španska vojska ostaje na njemu do 1960. kada se povlači a ostrvo dobija status „ničije zemlje“, odnosno, ni Maroko ni Španija ne ističu nikakve znakove suvereniteta. Španci su ga povremeno posećivali da bi, kako kažu, sprečili šverc i ilegalnu imigraciju.

INCIDENT – NAMERAN: Slučaj „Perehil“ samo je kulminacija složenih odnosa dveju susednih zemalja. Po nekim analitičarima, Rabat je namerno izazvao incident da bi na jesen, u pregovorima o mnogo ozbiljnijim pitanjima, dobio određene koncesije. Ostaje da se vidi koliko je ta teorija tačna, ali je izvesno da Maroko i Španija imaju mnogo većih problema od sporenja oko Perehila. Zapadna Sahara, na primer: Maroko se zalaže za primenu plana Džejmsa Bejkera kojim je predviđen marokanski suverenitet nad spornom teritorijom koja bi imala „ograničenu autonomiju“. Francuska i Engleska podržavaju plan, Rusija je za podelu teritorije, dok Španija misli da ne treba nametati rešenje ni Rabatu ni saharskom pokretu Polisariju i da, ako ne bude sporazuma, treba da intervenišu trupe OUN i obezbede održavanje referenduma. Taj referendum je odavno bio dogovoren, ali je posle smrti marokanskog kralja Hasana II (1999) i dolaska na vlast Mohameda VI Rabat promenio stav. Španske simpatije su na strani Polisarija što, naravno, iritira marokansku stranu.

Druga tema koja opterećuje odnose jeste stalna ilegalna imigracija. Iako je u prvoj polovini godine broj ilegalnih prelazaka smanjen za 23 odsto, španska obala u Andaluziji i na Kanarskim ostrvima stalni je cilj emigranata koji se izlažu ogromnom riziku ne bi li se u nesigurnim čamcima, noću, domogli Španije i ostali u njoj, ili odatle krenuli ka Zapadnoj Evropi. Treći problem je hašiš. Procenjuje se da čak između 80 i 90 odsto proizvodnje hašiša koji završava u Evropi potiče iz Maroka.

Smatra se da je hašišom u Maroku zasejano već 120.000 hektara. Seuta i Melilja su španski gradovi na teritoriji Afrike, okruženi Marokom, i tu se ništa u dogledno vreme neće promeniti, ali Marokanci te enklave doživljavaju kao okupaciju dela svoje teritorije. Problem postoji i u ribolovu, jer je neuspeh pregovora Maroka i EU doveo do toga da mnogi ribari iz Andaluzije i Galicije ne mogu više da love u marokanskim vodama. Marokanci su nezadovoljni zbog toga što je Španija petrokompaniji Repsol dozvolila da sa bušenjima izađe van španskih teritorijalnih voda oko ostrva Lanzarote i Fuerteventura, dok je Rabat istu stvar uradio u Zapadnoj Sahari dopustivši nekim američkim kompanijama da tamo buše. Na kraju, u Maroku su nezadovoljni pisanjem španske štampe koja često kritikuje „važne institucije i ličnosti Maroka“.

Sve u svemu, dovoljno razloga za zabrinutost i bez „peršuna“.