Bogovi hladnog rata

Na istoku Evrope, kojim kruže demoni hladnog rata, ljudi se masovno vraćaju bogu, ali on za njih ne mari. U poslednjih trideset godina oko sto miliona ljudi (20 odsto stanovnika bivših sovjetskih republika) priključilo se religijskim zajednicama.

Da veruje u boga izjavljuje 86 odsto ispitanika obuhvaćenih istraživanjem američkog Pju centra (Pew Research Center) pod nazivom „Religiozna verovanja i nacionalna pripadnost u Centralnoj i Istočnoj Evropi“. Rezultati ankete sprovedene od juna 2015. do jula 2016. objavljeni su 2017. godine. Anketa je sprovedena na 17 jezika među 25.000 ispitanika u 18 država – u Belorusiji, Bosni i Hercegovini, Bugarskoj, Češkoj, Estoniji, Grčkoj, Gruziji, Hrvatskoj, Jermeniji, Letoniji, Litvaniji, Mađarskoj, Moldaviji, Poljskoj, Rumuniji, Rusiji, Srbiji i Ukrajini.

Ovo istraživanje je deo šireg projekta istraživačkog Pju centra o verskim promenama i njihovom uticaju na društva širom sveta. Centar je ranije sproveo istraživanja religije širom podsaharske Afrike, u regionu Bliskog istoka i Severne Afrike i drugim zemljama sa brojnim muslimanskim stanovništvom, kao i u Latinskoj Americi, na Karibima, u Izraelu i SAD.

PRAVOSLAVCI I KATOLICI: Istraživači nalaze da se 57 odsto ljudi koji žive u tih 18 država identifikuju kao pravoslavni hrišćani. Oni čine većinu u deset zemalja, među kojima su Rusija, Ukrajina, Grčka, Rumunija, Srbija i Bugarska. U Bosni pravoslavci čine 35 odsto stanovništva, Letoniji 31 odsto, u Estoniji 25 odsto.

Katolici čine oko 18 odsto populacije u regionu, a većinu čine u Poljskoj, Hrvatskoj, Litvaniji i Mađarskoj. Oko 13 odsto Mađara se identifikuje sa Presbiterijansko reformističkom crkvom.

U Estoniji 20 odsto odraslih osoba i Letoniji njih 19 odsto identifikuje se kao luteranaci. U Litvaniji 14 odsto ispitanika kaže da su „hrišćanin“ ne precizirajući kojoj crkvi, sekti ili denominaciji pripadaju.

Skoro milenijum posle istorijske šizme 1054. između istočnog pravoslavlja i rimskog katolicizma, vernici u centralnoj i istočnoj Evropi su skloniji da kažu da dve crkve imaju mnogo toga zajedničkog nego da se međusobno veoma razlikuju.

Pravoslavni hrišćani i katolici širom regiona kažu da su voljni da prihvate jedni druge kao susede i kao sugrađane u svojim zemljama, ali istraživanje otkriva granice te uzajamne dobre volje – pravoslavni hrišćani su manje spremni da prihvate katolike kao rođake po bračnoj liniji nego obrnuto. Najveće prihvatanje katolika kao članova pravoslavnih porodica je u Litvaniji, a najmanje u Gruziji.

U Srbiji 57 odsto pravoslavaca prihvata katolike kao članove porodice, 33 odsto ih ne prihvata, a u Hrvatskoj 66 odsto katolika prihvata pravoslavce kao članove porodice, a 25 odsto ih ne prihvata.

HRIŠĆANI I MUSLIMANI: Istraživači su uzgred ispitivali i odnos prema muslimanima, mada je Pju centar u prethodnom istraživanju 2012. detaljnije istraživao njihovu religioznost u bivšim sovjetskim republikama Azerbejdžanu, Kazahstanu, Kirgistanu, Rusiji, Tadžikistanu i Uzbekistanu, kao i u Albaniji, Bosni i na Kosovu. Rusija ima 14 miliona muslimana, u Bosni čine pojedinačno najveći deo stanovništva, u Bugarskoj značajnu manjinu, itd.

U većinski pravoslavnoj Rusiji je odnos prema muslimanima sličan kao u Srbiji (47:24:19), a distanca prema muslimanima je znatno veća u Češkoj (79:66:60), u Poljskoj (55:43:41) i Jermeniji, gde čak 92 anketirana ne žele muslimane u porodici, a po 77 odsto u komšiluku i u državi.

Manjinski muslimani u regionu su skloniji etničkom i verskom pluralizmu nego pravoslavci. Na primer, u Bugarskoj 72 odsto muslimana daje prednost pluralističkom društvu, a takav stav deli tek 46 odsto pravoslavaca u toj zemlji.

U Gruziji, gde je poštovanje religije veće nego u drugim regionima, muslimani u istom procentu kao i hrišćani manifestuju svoja verska opredeljenja. U religiozno mešovitoj Bosni, u Rusiji, Kazahstanu i Bugarskoj muslimani više poštuju religijske obaveze od pravoslavne i katoličke populacije. Izgleda da njihova privrženost veri jača. Veći broj bosanskih muslimana je u anketi 2015. rekao da je religija veoma važna u njihovom životu nego u istraživanju iz 2012.

Između hrišćana i muslimana distanca je značajna: kao članove porodice njih nije voljno da prihvati 63 odsto katolika i 61 odsto pravoslavnih, kao komšije ih ne prihvata 30 odsto pravoslavnih i 41 odsto katolika, kao sugrađane 23 odsto pravoslavaca i 41 odsto katolika.

U Hrvatskoj je distanca manja od prosečne – 34 odsto ne bi prihvatilo muslimane kao članove porodice, 17 odsto kao komšije, a 13 odsto kao sugrađane.

U Srbiji muslimane kao članove porodice ne bi prihvatilo 49 odsto pravoslavaca, kao komšije 22 odsto, a kao sugrađane 16 odsto.

ČEŠKI ATEIZAM: Značajna grupa (14 odsto populacije u Centralnoj i Istočnoj Evropi) su religiozno neopredeljeni – ljudi koji se identifikuju kao ateisti, agnostici ili „ništa posebno“. Oni čine 45 odsto stanovništva u Estoniji i solidnu većinu (72 odsto) odraslih u Češkoj, gde samo 29 odsto ispitanika kaže da veruje u boga.

Sociolozi ukazuju na istorijske korene tog specifičnog češkog sekularizma: u 1415. godini su husiti, pristalice Jana Husa, sveštenika iz tadašnje Boemije (koja je sada deo Češke) koji je spaljen kao jeretik, odlučili da se odvoje od Katoličke crkve. Međutim, nakon tridesetogodišnjeg rata (1618–1648), katolička Austrougarska monarhija je oštro progonila husite i druge protestante i vršila katolizaciju Češke.

Antiklerikalizam, kombinovan sa češkim istorijskim shvatanjem katoličke vere kao vere stranih zavojevača, buknuo je sa pokretom za češku nezavisnost nakon Prvog svetskog rata i broj katoličke populacije u Češkoj je tada smanjen, po nekim pretpostavkama za oko 1,5 miliona ljudi, od kojih se polovina nije priključila nekoj drugoj crkvi. Posle Drugog svetskog rata ateistički prosovjetski režim je održao tu tendenciju.

Posle pada komunizma i u Češkoj je zabeležen povratak religiji, što je bila i manifestacija političkog raspoloženja protiv komunizma, ali nakon devedesetih godina procenat deklarisanih religioznih osoba opada (sa 44 odsto ispitanika u anketama iz 1991. na 21 odsto u najnovijem istraživanju).

U Poljskoj, Rumuniji i Grčkoj ispitanici kažu da u njihovim zemljama religioznost opada. Istraživači kažu da taj podatak ne priča celu priču. U 2017. godine objavljenom istraživanju Pju centra konstatuje se da oko 45 odsto katolika u Poljskoj kaže da ide u crkvu najmanje jednom nedeljno, što je dvostruko više nego kod pravoslavnih hrišćana u bilo kojoj od 18 zemalja, ali mnogo manje nego u SAD, Latinskoj Americi, podsaharskoj Africi, na Bliskom istoku i u Severnoj Africi.

U SAD se bogu moli jednom dnevno 55 odsto ispitanika, a samo 17 odsto Rusa i 27 odsto Poljaka i Srba. Istraživanja Novog baltičkog barometra sprovedena u Litvaniji ukazuju na tendenciju smanjivanja verske aktivnosti: 2004. godine je 25 odsto vernika reklo da ide u crkvu najmanje jednom mesečno, a deset godina ranije, 1993, takvih vernika je bilo 35 odsto.

Ljudi u regionu su skloniji da učestvuju u drugim manifestacijama, da nose religiozne simbole ili da imaju ikone svetaca u svojim domovima.

DOBA BORBENIH BEZBOŽNIKA: Na početku dvadesetog veka, u osam država u sastavu SSSR 73 odsto ljudi su bili pravoslavci, 90 odsto Litvanaca su bili katolici, a 95 odsto stanovnika Azerbejdžana, Kazahstana, Kirgizstana, Tadžikistana, Turkmenistana i Uzbekistana bili su muslimani. Velika preseljenja stanovništva su menjala i religioznu geografiju SSSR.

Prema popisu iz 1937. u koji je bilo uključeno pitanje o religijskom identitetu, registrovano je 55 miliona vernika u SSSR, mada je taj podatak osporavan s obzirom na antireligiozno okruženje u to vreme. Nakon pola veka delovanja „Saveza borbenih bezbožnika“, iskorenjivanja „opijuma za narod“, progona „crnostotinaša“ i razdvajanja crkve od države i od škole, oko polovine (47 odsto) sovjetskih građana, od kojih većina nije bila živa u vreme Oktobarske revolucije, sebe je opisivala kao ateiste ili neverujuće.

Ruski autor Dmitrij Pospijelovski u radu „Istorija sovjetskog ateizma u teoriji praksi i ponašanju“, na osnovu uvida u sada otvorene arhive iz sovjetskog doba, opisuje devet različitih talasa borbe, kako se tada govorilo, protiv religije kao opijuma za narod.

Odnos sovjetske vlasti prema crkvenim strukturama bio je represivan još od vremena građanskog rata zbog procene boljševika da je crkvena hijerarhija na strani belih. Patrijarh moskovski Tihon bacio je anatemu na boljševike (ne pominjući ih direktno) u januaru 1918. Došlo je do rascepa i formiranja zagranične Ruske pravoslavne crkve.

Posle smrti patrijarha Tihona 1925, na njegovo mesto dolazi mitropolit Sergije Starogorodski, koji je upravljao Crkvom do svoje smrti 1944. On je 1927. objavio Deklaraciju o legalizaciji Crkve i njenoj lojalnosti sovjetskoj državi, ali to nije promenilo odnos boljševičkih vlasti prema crkvi. U periodu 1918–1929. nekoliko državno-partijskih komisija vratilo je u život antireligiozni dekret Sovjeta narodnih komesara od 23. januara 1918 „O razdvajanju crkve od države i škole od crkve“. Od 1929. do 1938. raznorodne akcije je koordinisala Stalna centralna komisija za pitanje kultova zadužena za sprovođenje zakona o religioznim udruženjima.

Crkva je bila meta državne represije i u vreme gladi u SSSR i u okviru politike raskulačivanja, kada je sprovođena represivna politika protiv crkve uz oduzimanja crkvenih dragocenosti, često uz destrukciju i haotične pljačke, zabranu upotrebe zvona u gradovima, zatvaranje manastira, hapšenja pa i egzekucije sveštenika, zatvaranje crkava, kojih je pre revolucije bilo 60.000 a posle Velikog terora ostalo otvoreno oko 7000.

Mada su neki muslimani na početku građanskog rata u Rusiji podržavali boljševike, Staljin je energično napadao islam kao potencijalni izvor nacionalističke opozicije komunizmu. Alfabetskom reformom ograničen je pristup muslimanske omladine islamističkoj literaturi. U 1917. je bilo 20.000 džamija u Centralnoj Aziji, a 1929. manje od 4000 je bilo u funkciji. Godine 1935, na primer, bilo je samo 60 registrovanih džamija u Uzbekistanu. Smanjenje procenta muslimana u Kazahstanu i Kirgiziji je bilo rezultat masovnog seljenja Rusa u te regione. Raseljavanje naroda rezultirano je i promenom religioznog mozaika u SSSR.

Sovjeti koji su suzbijali delatnost dominantnih crkava u nameri da potkopaju njihov monopolski status, faktički su, po nekim sociolozima religije, omogućavali širenje manjih religijskih grupa (baptisti, budisti, iranski bahisti, evangelisti, flagelanci, inokentijevci, anabaptistički menoniti, staroverci, pentekostalci, tolstojevci) koje su, prema nekim sociolozima religije, obuhvatale oko 10 odsto populacije na teritoriji SSSR, a tokom sovjetske ere javile su se i grupe Jehovinih svedoka, sledbenika Hare Krišna, adventista sedmog dana, itd.

Do promene staljinističkog kursa prema religiji, restauracije Moskovske patrijaršije, uspostavljanja dijaloga između državne vlasti i verskih organizacija došlo je 1943, kada je Staljin za vreme Velikog otadžbinskog rata nastojao da ujedini snage u borbi protiv nacističke Nemačke.

U vreme Hruščova (1959–1964) obnavlja se nešto od „borbenog ateizma“, donose se restriktivne promene verskog zakonodavstva, sveštenici su izjednačavani sa zanatlijama i oštro oporezivani, još neke od preostalih crkava su zatvarane. Rezultat je bio da su u SSSR od 1917. do 1970. dominantne religiozne grupe u većini sovjetskih država izgubile oko 30 odsto vernika.

MOLITVA POSLE REVOLUCIJE: Posle sloma sovjetske ateističke ideologije religija je postala prihvatljivija u istočnim društvima (što u istraživanju Pju centra konstatuje 69 odsto ispitanika u Ukrajini i 53 odsto u Rusiji). Međunarodna sociološka istraživanja 1991, 1998. i 2008. pokazuju da je udeo pravoslavnih hrišćana u Rusiji povećan sa 31 odsto na 72 odsto ukupne populacije, a da je u isto vreme udeo religiozno neopredeljenih opao sa većinskih 61 odsto 1991. na 18 odsto u 2008.

Najvidljiviji rast religioznosti sociolozi religije su zabeležili u Jermeniji, gde je status državne crkve stekla Jermenska apostolska crkva, koja je povezana s jermenskom nacionalnom i kulturnom istorijom, a koja je preživela žestoke turske napade na Jermene, i posle je bila pod sovjetskom kontrolom.

Istraživači Pju centra su uočili visok procenat religioznih u Gruziji (99 odsto), Moldaviji (95), Rumuniji (95 odsto), u Bosni (94 odsto), u Grčkoj (92 odsto), u Srbiji (87 odsto) i Hrvatskoj (86 odsto).

Taj prelazak sa komunističkog manifesta na deset božjih zapovesti nije popunio vrednosni vakuum u postsocijalističkim društvima – sudeći bar po indikaciji da je zabrinutost zbog opadanja moralnih vrednosti u društvu iskazalo 45 odsto ispitanika u 18 zemalja, a 67 odsto u Srbiji i Bosni, 60 odsto u Hrvatskoj, 54 odsto u Jermeniji, 53 odsto u Gruziji (vidi tabelu).

S odbacivanjem komunizma i često stihijskom retradicionalizacijom, odbacivane su i tekovine kao što je sekularizam, razdvojenost crkve i države, ponekad naučni pogled na svet, a često ravnopravnost polova, itd.

Prema istraživanju Pju centra, u zemljama s većinom pravoslavaca više se nego drugde ispoljavaju tradicionalni stavovi o rodnim ulogama. Četiri od deset ispitanika u zemljama sa pravoslavnom većinom kaže da kad je nezaposlenost velika, muškarci treba da imaju više prava na posao. Da žena treba da sluša muža smatra 82 odsto ispitanika u Jermeniji, 72 odsto u Rumuniji, 36 odsto u Rusiji, po 34 odsto u Srbiji i u Grčkoj. Istraživanje Pju centra iz 2012. pokazuje da 68 odsto muslimana u Bosni i Hercegovini, 61 odsto u Rusiji, 59 odsto na Kosovu i 43 odsto u Albaniji kažu da se zakoni u njihovim zemljama ne pridržavaju šerijatskog prava. Nisu jedinstveni u tome da li verske sudije treba da sude i o ličnim i imovinskim sporovima. Dok pristalice šerijata u Bosni i Hercegovini u većini kažu da je planiranje porodice moralno, u Kazahstanu, Rusiji i Kirgistanu muslimani su ređe skloni da kažu da je prekid trudnoće moralno prihvatljiv.

CRKVA I NACIJA: Katolici na istoku i jugu Evrope (najnaglašnije u Poljskoj, Češkoj i Litvaniji) skloniji su od pravoslavnih da kažu da je bolje da društva budu sastavljena od ljudi istog religioznog, kulturnog i nacionalnog porekla. U Rusiji i šest drugih postsovjetskih zemalja, kao i u Bosni, Hrvatskoj i Srbiji, većina ispitanika kaže da je bolje ako se društvo sastoji od ljudi različitih nacionalnosti, religija i kultura.

U većinski pravoslavnim zemljama stav da država treba da finansira njihove nacionalne crkve podržava 56 odsto ispitanika, a 42 odsto kaže da njihove vlade treba da promovišu religiozne vrednosti.

Mada su katolici skloniji od pravoslavaca da zastupaju ideju o odvojenosti crkve od države, 64 odsto anketiranih u Poljskoj povezuje katoličanstvo sa poljskom nacijom, u Hrvatskoj 58 odsto sa hrvatskom, u Mađarskoj 43 odsto s mađarskom nacijom. Tamo 41 odsto ispitanika podržava stav da država treba da finansira crkve, a 28 odsto se izjašnjava u korist toga da država promoviše religiozne vrednosti.

Sedam od deset anketiranih u zemljama sa pravoslavnom većinom, a 57 odsto sa katoličkom, izjavljuje da je religijska pripadnost važan elemenat nacionalnog identiteta. Na primer u Rusiji 57 odsto anketiranih kaže da „pravi Rus“ treba da je pravoslavac. U Srbiji je 59 odsto ispitanika reklo da biti pravoslavac znači biti pravi Srbin. Ta veza je snažnije naglašena u Grčkoj gde dve trećine ispitanika (76 odsto) kaže da je biti pravoslavac važna stvar da bi se neko smatrao pravim Grkom i još jače u Jermeniji (82 odsto) i Gruziji (81 odsto).

To spajanje nacije i religije ponovo je za crkve otvorilo problem (Ukrajina, Makedonija) sporova oko autokefalnosti i tzv. filetizma, nacionalizma u okviru crkve, što je kao „jeres koja stavlja nacionalnu ideju iznad jedinstva vere“ osudio pravoslavni sabor u Carigradu 1872. na inicijativu Vaseljenske patrijaršije, a povodom sultanovog fermana o proglašenju Bugarskog egzarhata.

Istraživači Pju centra su u istraživanju to pitanje dodirnuli s druge tačke. Našli su da vernici najviše podržavaju svoje nacionalne patrijarhe, ali da Kiril, patrijarh moskovski i cele Rusije, ima veću podršku (polovina pravoslavaca etničkih Rusa u Estoniji i Letoniji, ali i u Belorusiji i Moldaviji, gde pravoslavci nisu etnički Rusi) nego konstantinopoljski vaseljenski patrijarh Vartolomej I, koji je među patrijarsima „prvi među jednakima“, a za koga jedino grčki pravoslavci kažu da je najviši autoritet u pravoslavlju.

OČEKIVANJA OD RUSIJE: To indirektno podsećanje na omiljenu rusku tezu da je Moskva posle pada Konstantinopolja 1453. godine postala Treći Rim, a da četvrtog neće biti, očito ima veze s napetošću u Ukrajini i u baltičkim zemljama, gde prema konstataciji istraživača Pju centra pravoslavni etnički Rusi (31 odsto anketiranih u Letoniji, 25 odsto u Estoniji i 8 odsto u Ukrajini) u većini kažu da Rusija treba da ih zaštiti. Tako misli 77 odsto ispitanika u Rusiji, 86 odsto u Srbiji i 84 odsto u Jermeniji, 62 odsto u Gruziji. Nešto manje Ukrajinaca (38 odsto) slaže se sa ovim stavom. Da Rusija treba da zaštiti pravoslavne vernike (ne samo etničke Ruse) i van svojih granica slaže se 79 odsto Jermena, 74 odsto Srba i 72 odsto Rusa.

S druge strane, da se oseća posebno lično povezanim sa drugim pravoslavnim hrišćanima širom sveta kaže 85 odsto pravoslavaca u Bosni i 76 odsto u Srbiji, a gotovo dvostruko manje (44 odsto) pravoslavnih hrišćana u Rusiji.

U 10 od 18 zemalja obuhvaćenih istraživanjem, više od polovina ispitanika (59 odsto) slaže se sa tvrdnjom da „postoji konflikt između tradicionalnih vrednosti moje zemlje i onih na Zapadu“. S tim se slažu dve trećine ispitanika (66) u zemljama s većinom pravoslavaca, kao što su Srbija (78 odsto), Rusija (73 odsto), Jermenija (71 odsto), Grčka (70 odsto), Gruzija (65 odsto), Moldavija (52 odsto), Rumunija (51 odsto), ali i 52 odsto anketiranih Poljaka i 51 odsto Čeha.

S tvrdnjom „Jaka Rusija je neophodna za uravnoteženje uticaja Zapada“ slaže se 66 odsto ispitanika u zemljama s pravoslavnom većinom. U Srbiji takav stav iskazuje 80 odsto ispitanika, a veći procenat takvih odgovora je zabeležen samo u Rusiji (85 odsto) i Jermeniji (83 odsto). Takav stav deli i 56 odsto ispitanika u Bugarskoj.

U pretežno katoličkim zemljama procenti skeptičnih prema Zapadu su manji (u proseku 42 odsto, u Hrvatskoj 50 odsto, u Poljskoj i Litvaniji 34 odsto), ali i tamo tezu o jakoj Rusiji kao kontratežu Zapadu podržava 42 odsto ispitanika.

U tom kontekstu istraživači Pju centra osvetljavaju i raspoloženje u podeljenoj Ukrajini: da je u interesu njihove zemlje da blisko sarađuju sa SAD i drugim zapadnim silama kaže 69 odsto odraslih u zapadnoj Ukrajini, a 53 odsto u istočnoj Ukrajini. Zanimljiv je i nalaz ovog američkog istraživanja da se u većinski pravoslavnim zemljama na američke kompanije gleda manje povoljno nego na ruske kompanije, a da je u katoličkim obrnuto.

U Srbiji je 72 odsto ispitanika reklo da dobar uticaj na njihovu zemlji imaju ruske kompanije, a 37 odsto da dobar uticaj imaju američke. Ta razlika (+35) je najveća u 18 zemalja u kojima je sprovedeno istraživanje. U Jermeniji taj skor je +27 u korist ruskih kompanija, a obrnut odnos je u Rumuniji (-29), Hrvatskoj (-21), Ukrajini (-19), Mađarskoj (-18). Istraživači uočavaju da zapravo u 15 od 18 zemalja u kojima je sprovedeno istraživanje, a naročito u Poljskoj, Mađarskoj, Litvaniji i Hrvatskoj, više ispitanika kaže da je u interesu njihovih zemalja da rade tesno sa SAD i drugim zapadnim silama.Primećuju pak da su mnogi ispitanici u članicama NATO-a u regionu, uključujući Mađarsku, Češku i Bugarsku, skeptični kada odgovaraju na pitanje da li će im SAD priskočiti u pomoć u slučaju konflikta s Rusijom.

STALJIN, GORBAČOV I BRIGE ZEMALJSKE: U tom kontekstu istraživači religijskih fenomena su u istraživanje uvrstili pitanje koje nema veze sa bogom na nebu – pitanje kojim su od anketiranih tražili da ocene istorijsku ulogu Staljina i Gorbačova.

Našli su da na Staljina pozitivno gleda 58 odsto ispitanika u Rusiji, a na Gorbačova samo 22 odsto; u Gruziji je taj odnos 57:18; u Jermeniji 38:13; u Bugarskoj (33:32) i u Srbiji (25:20 za Staljina).

Staljin dobija lošije ocene od Gorbačova u baltičkim zemljama, na primer u Estoniji (9:56), Poljskoj (6:51), Mađarskoj (9:54), Hrvatskoj (7:46) i Češkoj (11:53).

Da je raspad SSSR 1991. bio loš za njihovu zemlju kaže 79 odsto ispitanika u Jermeniji, 70 odsto u Moldaviji, 69 odsto u Rusiji, 54 odsto u Belorusiji, a 34 odsto u Ukrajini. Nasuprot tome, u baltičkim zemljama Estoniji, Letoniji i Litvaniji rasprostranjeniji je stav da je raspad SSSR dobra stvar.

Velika baterija ovog istraživanja mogla bi se nasloviti ovako: „Zašto pitaš ko se bogu moli, kad misliš na to gde će Rusi udariti?“ Pju centar je zapravo ispitivao kakve su psihosocijalne okolnosti u regionu preko koga se odvija tekuća puzajuća zapadna konfrontacije s Rusijom.

Ako se ne upotrebe (samo) kao argumentacija za olinjalu tezu o despotskom komunističkom istoku u sadašnjem na cirkus nalik rimejku filma Rusi dolaze!, podaci iz najnovijeg istraživanja religije Pju centra mogli bi da budu osnova za dublje analize istorijskih, ekonomskih, psihosocijalnih okolnosti na istoku Evrope koji je još u previranju.

Istraživači Pju centra, inače, nalaze da je podrška demokratiji viša i konzistentnija u nepravoslavnim zemljama kao što su Litvanija, Hrvatska, Češka, Mađarska i Poljska, nego u pravoslavnim zemljama kao što su Bugarska, Belorusija, Ukrajina, Rusija, Moldavija i Srbija.

Konstatuju da jedino u kolevci demokratije Grčkoj 77 odsto anketiranih kaže da je demokra tija oblik vladavine bolji od drugih. U Srbiji to misli 25 odsto ispitanika.

U Rusiji i Moldaviji četiri od deset ispitanika smatra da je u određenim okolnostima poželjniji nedemokratski oblik vladavine. U većini od 18 istraživanih zemalja jedan od pet ispitanika veli da oblik vladavine za njih nije bitan, a čak 43 odsto Srba iskazuje takav stav.

U osnovi, istraživači su podastrli indicije o tome da ljude na istoku i jugu Evrope ne muče toliko nebeski, koliko zemaljski problemi. Ni u jednoj anketiranoj zemlji, na primer, većina ispitanika nije zabrinuta zbog potencijalnih religioznih ili etničkih sukoba. U toku rasta napetosti između NATO-a i Rusije i širenja straha od takozvanog rata preko posrednika (proxy war) verskih i nacionalnih sukoba pribojava se samo 3 odsto Letonaca i Estonaca, samo 13 odsto Rusa i 7 odsto Ukrajinaca, uprkos produženom ratnom stanju u Donbasu.

Jedino u Bosni, koja je tokom devedesetih godina prošla kroz građanski rat, 33 odsto ispitanika kaže da ih brine mogući sukob između religioznih grupa, a 30 odsto se pribojava sukobu među etničkim grupama.

Svaki drugi anketirani u 18 proučavanih zemalja Istočne i Južne Evrope je najviše zabrinut zbog rastućeg jaza između bogatih i siromašnih, a za sedam od deset anketiranih glavna briga je nezaposlenost. Takav stav izražava 93 odsto ljudi u Jermeniji i Gruziji, 92 odsto u Bosni i Grčkoj, 90 odsto u Hrvatskoj, a u Srbiji 91 odsto. Sve ove zemlje imaju i neke od najviših stopa nezaposlenosti u regionu, konstatuju istraživači Pju centra.