Za „Vreme“ iz Budimpešte
Jedan od najgledanijih video-klipova u Mađarskoj je pesma grupe Kabare: Kis ember, hat itt a vege (Zbogom, mali čoveče, zbogom). Klip priželjkuje pad sa vlasti premijera Viktora Orbana i obilato koristi nemontirane i montirane slike predsednika vlade.
Burni događaji iz samo prethodnih nedelja pokazuju da se stvari u Mađarskoj otimaju kontroli i da komunikacija konzervativne vlade sve više gubi kontakt sa stvarnošću. Viktor Orban se tako, učestvujući na maratonskoj večeri na samitu EU 9. decembra posvećenoj spasavanju evrozone, tik pred zoru pridružio britanskom premijeru Dejvidu Kameronu u odlučnom odbijanju strožije fiskalne kontrole u EU. Nekoliko sati kasnije, međutim, Orban se predomislio – ili ga možda nisu najbolje razumeli – pa je umesto „ne“ rekao „možda“ i da mora prvo da pita parlament u kome njegova vlada ima dvotrećinsku većinu, koji glasa glatko, brzo i unisono, bilo da je reč o ustavu, medijskom zakonu ili novom školskom sistemu.
Potom je u mađarskom parlamentu izjavio da zapravo nikad nije rekao „ne“, nego samo „možda“, ali da se Mađarska svejedno neće složiti sa većom koordinacijom fiskalne i, ne daj bože, poreske politike, jer je to atak na suverenitet zemlje. Ratoborniji istup premijera postaje tek kasnije razumljiviji. Naime, tada se već znalo da su propali preliminarni pregovori sa Međunarodnim monetarnim fondom. Sam komesar EU za ekonomska i monetarna pitanja Oli Ren (MMF uvek pregovara sa članicama Unije u prisustvu ljudi iz Brisela) pozvao je delegaciju MMF-a da se pre vremena vrati neobavljena posla u središte EU. Razlog: na brzinu pripremljen zakon o Mađarskoj narodnoj banci, koja bi se „udružila“ sa Državnom kontrolom javnih finansija. U tom zakonu krije se namera da se eliminiše predsednik Narodne banke, koji je jedan od poslednjih kadrova koje nije postavila nova vlast. Ren smatra da se time ozbiljno ugrožava nezavisnost centralne banke, a to nije po standardima EU. Reakcija vlade: ništa se nije dogodilo, normalno su razgovarali, pa su se MMF i EU vratili kućama, ta „ne možemo valjda očekivati da sačekaju božićne poklone u Budimpešti“.
Još se nisu stišale strasti oko sve ozbiljnijih trzavica sa EU, a već se oglasio pomalo zaboravljeni i Fidesovim ljudima popunjeni Ustavni sud. Poništio je Zakon o verskim zajednicama i proglasio neustavnim i delove restriktivnog Zakona o medijima, a štampane medije oslobodio njegovih okova. Delimično neustavnim je proglašen i zakon o krivičnom postupku, koji propisuje pritvor od 120 sati i mogućnost zabrane prisustva advokata u toku prva dva dana ispitivanja.
NACIONALIZACIJA PENZIJA: Iza burnih događaja i nacionalnog otpora nepostojećim neprijateljima stoje neumoljive ekonomske brojke. Da podsetimo: Orban je svoju drugu premijersku karijeru (prva je trajala od 1998. do 2002) počeo tako što je otputovao u Brisel kod Žozea Manuela Baroza, predsednika Evropske komisije, a Portugalac je glatko odbio njegov zahtev da se Mađarskoj dozvoli dvostruki budžetski deficit. Tog trenutka je „revolucija u glasačkim kabinama“ prerasla u nacionalni oslobodilački rat. Tada su nastali govori koji pozivaju na otpor Briselu, kao nekad Beču i Moskvi. U međuvremenu, da bi kompenzovala odbijanje Baroza, vlada oduzima ogromnu većinu priliva sredstava od privatnih penzijskih fondova (da bi ovih dana potpuno nacionalizovala penzijsku štednju) i sa oko 3000 milijardi forinti (po sadašnjem kursu sve slabije forinte oko 10 milijardi evra) pokriva tekući budžet, pa tako deficit neće premašiti tri odsto. Ali šta će biti sa sledećom godinom?
Zato su tvorci mađarskog modela neortodoksne ekonomije (Orban i njegova desna ruka, ministar privrede Matolci) morali da se vrate MMF-u, za koji su pre godinu dana tvrdili da im ne treba, da su dovoljno jaki da se finansiraju od tržišta. Obrazloženje je glasilo da njima MMF tobože treba samo kao zaštitna mreža, da bi se umirili finansijski spekulanti, koji su se, naravno, „udružili da bi srušili forintu, mađarsku ekonomiju i Viktora Orbana“.
Ali zašto onda ponovo razlaz sa MMF-om? Postoji više teorija, a prema jednoj, rukovodiocima EU je već dosta Orbana, koji sa svojom dvotrećinskom parlamentarnom većinom ubrzanim tempom ruši mehanizme neophodne za normalno funkcionisanje demokratije. I nije samo EU nezadovoljna nego i SAD. Mađarski premijer mesecima nije imao vremena da primi američku ambasadorku (ono malo što je od nezavisne štampe ostalo počelo je da piše o nekakvom demaršu), a vladini komunikatori su izjavili da nije bilo demarša. Nisu prošla ni dva dana, a sa američke strane, mada veoma diskretno, ipak je procurelo da je bilo demarša u kojem Vašington izražava zabrinutost zbog stanja demokratije u Mađarskoj. Manje je diskretan bio – i to u tri navrata – američki državni podsekretar Tomas O. Melia, koji je izrazio duboku zabrinutost zbog delovanja Orbanove vlade.
Mađarski premijer mogao bi, po svemu sudeći, da zaigra na sve ili ništa, tj. da još više zateže situaciju. Ovome ide u prilog više izjava njegovih bliskih saradnika, koji se drže stare poslovice: ako si dužan banci 1000 dolara, to je tvoj problem. Ako, međutim, duguješ milion, onda je to već problem banke. Premijer je pre razlaza sa MMF-om rekao da je Fond u stvari „naša banka“, s kojom ne moramo pregovarati. Orban je video da su vlade u Grčkoj i Italiji pale zbog krize i da su ih zamenile ekspertske vlade, a on, sa svojom dvotrećinskom mašinom za glasanje u parlamentu, neće dozvoliti da doživi sudbinu Papandreua i Berluskonija, pa i ni po cenu izolacije zemlje.
Po nekim analitičarima, Orban se neće ustručavati da za pokrivanje budžetskog deficita upotrebi i devizne rezerve zemlje, bar onaj deo koji se može koristiti. Zato mu je potrebno da neutrališe predsednika Narodne banke.
Spas se ne može očekivati od posustale privrede. Najnovijim budžetskim predlogom se već priznaje rast od samo pola odsto (stručnjaci kažu da je i ovo suviše optimistično) i kalkuliše se sa kursom forinte od 299 prema evru. Zbog enormnog poreza za banke i zbog spasavanja imućnijeg dela stanovništva od zaduživanja u švajcarskim francima (dug se može isplatiti u celosti po kursu od 180 forinti za franak, dok je stvarni kurs oko 250 – razliku plaćaju banke), nema kreditiranja u privredi. Neke banke se povlače, neke samo čekaju.
KONTROLA MEDIJA: U najmanju ruku problematičnu situaciju današnje Mađarske državni mediji (pod strogom kontrolom tela sastavljenih samo od predstavnika vladine koalicije) prezentiraju po ukusu vlade. Prema najnovijim analizama, u dnevnicima i glavnim političkim emisijama opozicija veoma retko dobija mesto i to u negativnom kontekstu. Nekadašnje redakcije Mađarske televizije, Duna televizije i Mađarskog radija spojene su u jednu redakciju pod strogom kontrolom Centra za vesti u sklopu Mađarske novinske agencije. To je kao da Tanjug priprema dnevnike za RTS i RTV. Jedan od zamenika direktora tog centra je zadužen da pre svakog dnevnika pročita i koriguje najave izveštaja i reportaža, a svaki dan treba da ima i jedna opštu poruku, po kojoj se treba ravnati. Recimo: za vreme usvajanja zakona o restituciji u Srbiji i nakon polemika sa Mađarskom o tom zakonu, obavezno je bilo uklopiti u svaki izveštaj, prilog, najavu o tom problemu rečenicu da su Srbi bestijalno ubijali Mađare na kraju II svetskog rata.
Ali, desio sa maler: u jednom dnevniku na obe državne televizije pojavio se izveštaj o konferenciji za novinare održanoj u odbranu lica koja su lišena slovačkog državljanstva, nakon što su primili mađarsko. Jedan od učesnika, Laslo Tekes (predstavnik Rumunije u Evropskom parlamentu) dao je intervju reporteru državne televizije. Drugi učesnik konferencije je bio Zoltan Lomnici, bivši predsednik Vrhovnog suda, inače politički potpuno neinteresantna osoba. Lomnici, koji stajao u pozadini dok je Tekes govorio u mikrofon, nestao je sa slike, tj. lik mu je zamućen metodom retuširanja koja je bila omiljena u Staljinovom Sovjetskom Savezu. Skandal je bio neizbežan: prvo su opomenuti dežurni urednik, reporter i montažer. Posle nekoliko dana, kada je nekolicina aktivista počela štrajk glađu pred zgradom državnih medija, smenjen je i direktor Centra vesti i jedan glavni urednik, koji je imenovan pre pola godine na tu funkciju i to dan nakon što se dokazalo da je falsifikovao izveštaj o poseti Danijela Kon-Bendita, najglasnijeg kritičara Viktora Orbana u Evropskom parlamentu. Štrajkači, međutim, ne posustaju i traže kaznu za ljude koji su stvorili atmosferu laži i straha, koji su sastavili liste nepoželjnih. Kako se Lomnici uopšte našao na toj listi, ostaje tajna.
Državni mediji imaju potpunu podršku izvršne vlasti. Njihova uloga sve je značajnija: da se želja pesme na početku teksta ne bi obistinila, oni moraju i dalje da stvaraju privid oslobodilačke borbe. Bez obzira na stvarnost.
