Birači – buntovnici

Specijalno za „Vreme“ iz Pariza

Dok svi grozničavo iščekuju prvi krug predsedničkih izbora u nedelju, ocene o kampanji na izmaku su neuobičajeno iznenađujuće. Nikada do sada nije bilo toliko neizvesnosti oko kandidata koji bi mogli da se nađu u drugom krugu, ali ni slabije kampanje. Osim što i ovoga puta ima mnogo kandidata, celokupno medijsko nadmetanje može da se okarakteriše kao vrsta realiti šoua, gde su se svi podjednako pokazali iz svih uglova, sa svim vrstama osmeha i brojnim scenama iz svakodnevnog života, a da se o njihovim pravim političkim namerama i realnim programima ne zna gotovo ništa. Još pre tri meseca formirani su izborni štabovi, održano je na stotine mitinga, svi su projurili svim ovdašnjim značajnim televizijama, a običnom svetu gotovo da i nije predstavljeno nešto zaista novo, za čime Francuzi očigledno vape.

SVI MOGU U DRUGI KRUG: Ovog puta je izrazito teško dati bilo kakve prognoze u vezi sa prvim krugom: umesto dva, čak četiri kandidata vrlo lako mogu da uđu u drugi krug – desničarski kandidat Nikola Sarkozi, predstavnica socijalista Segolen Roajal, centrista Fransoa Bajru, pa čak i lider ekstremne desnice Žan-Mari le Pen. Ipak, ankete koje se u poslednjih nedelju dana objavljuju svakodnevno, pokazuju da je Sarkozi na čelu, a odmah iza njega kaska Roajalova i oboje imaju manje-više oko 25 odsto glasova. Treći čovek, Bajru, prema anketama bi ostao treći, sa oko 20 odsto osvojenih glasova, dok je iza njega Le Pen sa nekoliko procenata manje. Ali, da li se posle iskustva sa prošlih predsedničkih izbora može uopšte verovati rezultatima ispitivanja javnog mnjenja? U Francuskoj vlada opšte mišljenje da nijedna anketa nije dovoljno pouzdana, pre svega zbog toga što „isečak“ ispitanog stanovništva ne predstavlja uvek i sve slojeve birača, a brojni su oni koji sumnjaju da one služe i za manipulacije uoči izbora. Poznato je da dobri rezultati jednog kandidata jednostavno privlače glasove, jer većina neodlučnih smatra da upravo kandidat koji vodi u anketama ima harizmu i predstavlja najboljeg. Do sada redovno vođstvo Nikole Sarkozija dovodi se u pitanje kada je reč o izjavama koje su dali glasači Žan-Mari le Pena. Naime, u poslednjih 20 godina dokazano je da on ima znatno više birača nego što pokazuju ankete, jednostavno zato što oni ne žele da se nekome ispovedaju, pa makar to bilo i potpuno anonimno. Ako je veliki deo Le Penovih pristalica izjavio da će glasati za Sarkozija, tobože pravog desničarskog republikanskog kandidata, onda se već u startu anketama ne može verovati. Brojni su i instututi za istrazivanje javnog mnjenja, kao što su IFOP, IPSOS itd., čiji direktori u ograđivanju od pruženih podataka dodaju i da je mogućnost greške 30 odsto, što jednostavno znači – sve je moguće, za posledice nismo krivi.

S političke tačke gledišta, jasno je da buđenje pristalica tradicionalnih političkih struja, desnice i levice više nije dovoljno kako bi se dobila viza za drugi krug. Kandidati moraju da ulože dosta truda u pokazivanju ličnih kvaliteta, a dva najveća rivala, Sarkozi i Roajalova, do sada su pokazali kako nesumnjiv talenat tako i zabrinjavajuće apsurde. Oboje privode kampanju kraju, a da nisu uspeli da izbrišu nedostatke s početka. Za Sarkozija važi mišljenje da zna da vlada, zahvaljujući energičnosti i spremnosti da iznese činjenice bez „rukavica“. Ali, preterana želja za Jelisejskom palatom, kao i širenje tema kampanje u nedogled, dovela ga je na teren ekstremne desnice, odnosno do preuzimanja nekih od Le Penovih ideja još iz prethodne kampanje. Tako da je njegovo poistovećivanje sa legendarnim Žanom Žoresom palo u vodu. Sarkozi obećava mnogo, ali da li će sve moći i da ostvari, pitanje je koje sve više intrigira ionako sumnjičave Francuze. Segolen Roajal je, međutim, vodila prilično čudnu kampanju, ne zadržavajući se na nekim škakljivim i osetljivim temama, ali u potpunom odstupanju od ideološkog pravca sopstvene političke porodice. Socijalisti, pa i sam šef kampanje Žilijen Dre, bili su više puta iznenađeni izjavama Roajalove na mitinzima, koja je bez ranijih konsultacija, samovoljno srljala u nepoznato. Dosta slikovit primer je i njen komentar o nacionalnom identitetu: kako bi se utrkivala sa Sarkozijem na tom polju, a na zaprepašćenje svih, izjavila je da svaki Francuz mora kod kuće da ima državnu zastavu i da zna himnu napamet.

LOŠA KAMPANJA: Potpuno neproračunat potez i neuobičajen za levicu, koja nikada nije isticala takve nacionalne simbole u prvi plan. Kako je nedavno ocenio list „Les Echos“, Roajalova je kampanju odradila poput šetača na žici, uvek u ravnoteži, ali na ivici da se surva u ambis. S druge strane, centrista Fransoa Bajru koji se predstavlja od samog starta kao peace and love varijanta, zapravo pokušava da pokupi glasače iz obe struje. Slikom dobroćudnog čoveka sa sela uspeo je da zainteresuje znatan deo biračkog tela, ali i dalje ostavlja utisak da manjak predizbornih obećanja ide u korak s njegovom mekoćom i namerom da u svoju vladu uključi i levicu i desnicu. A Francuzi ni u kom slučaju ne žele da čuju takvu verziju gde bi se ponovile katastrofalne kohabitacije koje su već u dva navrata u novijoj istoriji bile sinonim za stagnaciju celog društva i ekonomije. Kampanja se zato može svrstati među najslabije otkako postoji Peta republika, jer čak nije bilo nijedne zajedničke debate velikih kandidata, nijedne žučne rasprave na bilo koju temu. Sve se nekako svelo na improvizaciju i trud da se ne zaostane za temama koje ističu drugi kandidati, a naročito Nikola Sarkozi. Verovatno će ostati zapamćena trka u izjavljivanju gluposti, kao što je Sarkozijeva tvrdnja da su samoubistvo, pedofilija i seksualno nasilje – genetska bolest, ili Segolenino nagađanje koliko Francuska poseduje ratnih nukelarnih podmornica: „jednu“, beše njen odgovor nesigurnim glasom poput učesnika u kvizu „Milioner“ koji odgovara na pitanje za 500.000 evra. „Pogrešno, odgovor je – sedam“, jedva je dočekao novinar radija RTL.

VELIKA OČEKIVANJA: Francuski građani pre svega žele promene. Većina je razočarana u celokupnu političku klasu, u medije, u neefikasan establišment koji je odavno postao omražen zbog inertnosti u akcijama koje bi izvukle narod iz krize. Sve je manje onih koji veruju i u same institucije Republike, kao što je pravosuđe ili Ministarstvo unutrašnjih poslova. A država se odavno nije nalazila na ovako važnoj prekretnici. Problemi imigracije, nacionalnog identiteta, bezbednosti, nezaposlenosti i opšte ekonomske recesije počev od rekordnog državnog deficita i neadekvatni odgovori na sve silovituju mondijalizaciju, postali su neodložni u očima svakog birača. Istovremeno, na međunarodnoj, i naročito Evropskoj sceni, od Francuske se očekuje zaista mnogo: kao jedna od država odgovornih za evropsku stagnaciju posle odbijanja evropskog ustava na referendumu 2005. godine, sada se čeka dolazak novog šefa države i novih struja koje bi ponovo pokrenule evropsku mašineriju. A od pomenuta četiri kandidata, samo je lider ekstremne desnice Žan-Mari le Pen protiv zajedničkog evropskog ustava.

Da će neizvesno biti do samog kraja, do proglašenja prvih nezvaničnih rezultata prvog kruga, u nedelju uveče u 20 časova, pokazuje i podatak da je čak 37 odsto od ukupno 45 miliona francuskih birača i dalje neodlučno i da uopšte ne znaju za koga će da glasaju. Nijedan kandidat nema čvrstu podršku većeg dela stanovništva, tako da su svi ishodi mogući. Francuzi, poznati po kartezijanskom duhu, postali su pravi buntovnici u poslednje vreme i glasaju upravo protiv onoga što se od njih očekuje. To se pokazalo pre pet godina kada se Le Pen našao u drugom krugu, pa i na referendumu pre dve godine. Da će možda sudbinu drugog kruga upravo odlučiti ti još neodlučni birači, slikovito dočarava i karikatura na naslovnoj strani poznatog satiričnog nedeljnika „Charlie Hebdo“: velika riba u prvom planu i 12 udica oko nje, uz naslov: „18 miliona neodlučnih birača“. A ribica odgovara: „Kolebam se“. Nadajmo se da se u nedelju uveče ribica neće pretvoriti u magarca, a udice u šargarepu.