Bila jednom zemlja proleterska

Centar Ljubljane bio je prošle subote, uprkos neviđenom snežnom kijametu, poprište do sada najvećeg protesta svih sindikata u istoriji Slovenije. Više od 40.000 demonstranata, opremljenih raznobojnim pelerinama u zavisnosti od sindikata kome pripadaju, transparentima, crvenim zastavama (na koje Janšina desničarska vlada reaguje kao bik na istu boju), nezaobilaznim pištaljkama i bubnjevima, osvojilo je prestonicu, potpuno blokiravši saobraćaj. Izvesno je da Kongresni trg nije zapamtio veću masu ljudi još od 1989. godine, kada su se demonstranti okupljali kako bi izrazili negodovanje zbog „procesa protiv četvorice“. Tada je Janez Janša bio jedan od „četvorice“ tj. „žrtva JNA-tužilaštva“, u čiju odbranu je masa skandirala. Šesnaest godina kasnije na istom mestu Janez Janša, sada u ulozi premijera, postao je meta pogrdnih uzvika, zvižduka i slogana. Slični protesti ostali su zapamćeni kao mora vlasti s kraja osamdesetih godina prošlog veka, jer je Slovenija kasnije, tokom tranzicije, privatizacije i denacionalizacije, uprkos znatnim problemima zbog gubitka i nestanka jugoslovenskog tržišta, uspela da se prestrukturira i glatko preživi sve potrese.

Socijalni mir ima, međutim, određenu cenu; ovdašnji ekonomisti izračunali su da su plate suviše visoke da bi privukle znatnije investitore, te da je zakonodavstvo koje uređuje otvaranje novih firmi još uvek veoma komplikovano, a dodatan balast su brojna preduzeća koja nisu konkurentna na evropskom tržištu pa životare muzući državnu pomoć, onoliko koliko to dozvoljavaju direktive EU-a.

OBEĆANJE, LUDOM RADOVANjE: Nova vlast sa Janezom Janšom na čelu odlučila je da tome učini kraj. Posle zauzimanja javne televizije uz pomoć novog zakona o RTV-u i udara na najveću medijsku kuću („Delo“) pomoću transakcija deonicama između „prijateljski“ nastrojenih novih kapitalista (KD Group i Istrabenz), vlada se osetila dovoljno jakom da uz pomoć grupe neoliberalnih ekonomista predloži paket reformi, na čelu sa novim, dvadesetodstotnim PDV-om. Inspiracija za ceo projekat stigla je iz inostranstva. Eksperti iz Janšinog savetničkog kružoka našli su da Sloveniji treba da bude uzor Slovačka, koja je pre nekoliko godina uvela jedinstvenu poresku stopu. Sindikalne organizacije, studenti i penzioneri (u Sloveniji organizovani u jaku partiju, koja participira u gotovo svakoj vlasti) brzo su shvatili odakle preti opasnost postignutom standardu, pošto jedinstvena poreska stopa znači poskupljenje prehrambenih proizvoda, lekova i uopšte proizvoda široke potrošnje. Sada se na većinu roba plaća porez na dodatu vrednost (PDV) u visini od osam odsto, pa je i laiku jasno čiji će džep isprazniti razlika od dvanaest odsto do predloženih 20 odsto PDV-a.

Garancijama koje su pljuštale iz Janšinog kabineta (da će razlika biti „pokrivena“ pomoću različitih „socijalnih transfera“) niko nije poverovao; strah širokih radnih masa podržali su ekonomisti starog kova, koji su potvrdili ocene da će takav sistem doneti dodatne olakšice i bogaćenje ionako bogatim vlasnicima kapitala, dakle kapitalistima, dok će teret reforme i najveću ličnu štetu otrpeti ionako osiromašeni slojevi radnika.

Pa kad nije upalilo sa primerom srodne Slovačke, pokušalo se sa udaljenijom Estonijom. Ako je verovati domaćim kolumnistima, Janez Janša doživeo je pravo prosvetljenje kada je reč o pravcu krmarenja državom tokom prve zvanične posete baltičkim zemljama. Estonija za razliku od Slovenije beleži visoku stopu privrednog rasta, a uspeh može da zahvali činjenici da je postupak za registraciju novih preduzeća krajnje pojednostavljen, porezi niski, a procedura jednostavna, što je privuklo brojne strane investicije. Jedno od poslednjih preduzeća koje beleži pravi bum u Estoniji jeste Skajp, firma koja nudi jeftino telefoniranje putem interneta. Kada je upoznao primer Skajpa, predsednik slovenačke vlade zaključio je kako slovenačke poreske zakone mogu da razumeju „samo stručnjaci“ i niko više. Zanimljivo je da se nije obrušio na državne službe i glomaznu birokratiju, koja se „proslavila“ među stranim ulagačima svojom sporošću, naročito kad je u pitanju vraćanje PDV-a. U Sloveniji taj postupak traje od marta do novembra, dakle oko pola godine, dok se u Estoniji, na primer, ceo proces – i to uz pomoć poslovanja preko kompjutera, znači onlajn – okonča za samo pet dana. Obaška što je Estonija takođe uvela jedinstvenu poresku stopu (26 odsto) još 1994. godine. Slovenački sindikati upozoravaju da je Estonija uprkos tome godinama beležila negativan rast bruto domaćeg proizvoda, dok je skok od šest odsto (i više) pojava zabeležena tek 2000. godine i dalje…

REFORME, DO BALČAKA: Stručnjaci se slažu da su reforme Sloveniji potrebne, ali ne i sa zaključcima vladinog Odbora za reforme o pravcu i načinu njihovog izvođenja. Prve analize pokazuju da će cenu reformi, ukoliko one „prođu“ i postanu deo zakonodavstva, platiti najsiromašniji slojevi društva. Zato su se sindikati udružili; pridružio im se i sindikat policije, čiji su predstavnici demonstrirali u prvom redu obučeni u žute pelerine, sve u ime „očuvanja socijalne države“, dok su s druge strane na njih motrile kolege na dužnosti. Zabeleženo je nešto koškanja između policije (one u uniformama) i mlađih demonstranata, neki su završili i u maricama, koje ovde popularno zovu „kiblama“.

Muka je naterala na jedinstvo inače međusobno konkurentske i sporadično posvađane sindikaliste, a rezultat je bio impozantan – demonstracije su bile izuzetno dobro organizovane i medijski dobro pokrivene. Svi gradovi su danima uoči protesta bili izlepljeni ogromnim plakatima sa kojih je vrebalo pitanje „Kuda nas vode vladine reforme?“. Za ilustraciju – simboli homo erektusa koji se od uspravnog položaja sve više saginje, do skroz povijene kičme. Evolucija u obrnutom smeru. Prazni džepovi nisu dopuštali sumnju u poruku grafike. Nije čudo da je Ljubljanom tokom demonstracija prodefilovalo najviše plakata na kojima je pisalo „Nećemo da dozvolimo da nam isprazne džepove!“ i „Nećemo da dozvolimo da nam slome kičmu!“. Ankete su pokazale da čak 83 odsto upitanih državljana podržava sindikate koji su se suprotstavili snižavanju postignutog nivoa ekonomskih i socijalnih prava, dok vladine reforme podržava jedva 17 odsto ispitanika, što je najveći sunovrat popularnosti nove vlade od njenog ustoličenja, pre godinu dana.

Sumorne računice sindikalista nikako da opovrgnu reformatori koji su izašli ispod Janšinih skuta. Jer ako reforme budu sprovedene na predloženi način, radnik koji danas zarađuje oko 400 evra primao bi svakog meseca zbog promenjene poreske stope oko šest evra manje, što ne izgleda tragično dok se ne suoči sa novom računicom mesečnih troškova, među kojima bi samo hrana bila za više od deset odsto skuplja. S druge strane, svaki direktor i menadžer koji prima po osam ili deset hiljada evra mesečno, strpao bi u džep svakog meseca oko 500 evre više. Penzioneri su izračunali da bi u slučaju izmene PDV-a penzije trebalo da se povećaju najmanje 40 odsto.

Ima kritika i na račun toliko hvaljenog „estonskog modela“ koji bi trebalo primeniti na slovenačku privredu. Ugledni ekonomisti, poput donedavnog dekana Ljubljanskog univerziteta dr Jože Mencingera, ocenili su strah i zahteve sindikalista kao opravdane. Janši naklonjeni mediji smatraju, međutim, da je u subotu defilovala „crvena sindikalna vrhuška“ koja se preko grbače radnika bori za odbranu privilegija, a to potkrepljuju tvrdnjama da je sindikalni vođa Dušan Semolič političar još od 1964. godine i da isto kao i lider Socijaldemokratske partije Borut Pahor, uprkos „socijalističkoj“ retorici, za svoju „skromnu“ apanažu najradije kupuje odeću „Hugo Bos“.

Slučajno ili ne, vlada Janeza Janše je ovog meseca, u jeku sukoba i medijske kampanje oko reformi (i odmah posle smene popularnog predsednika upravnog odbora Merkatora Zorana Jankovića), doživela najveći pad na rejting-listama. Prema istraživanjima agencije Ninamedija, Janšin kabinet je koliko u decembru prošle godine uživao podršku 69,2 odsto anketiranih, dok je prošlog meseca podrška vladi prvi put pala ispod 50 odsto.