Kineski vrh svojski se trudio da pre izbora ne otkrije svog favorita i diplomatskim kanalima je održavao kontakte i sa Obamom i sa Mekejnom. Uvreženo je mišljenje da je Peking priželjkivao republikanca, ponajviše zato što posle osam godina Bušove administracije zna šta da očekuje, ali i zato što demokrate po difoltu stavljaju akcenat na ljudska prava i znaju da ih iskoriste kao nezgodno diplomatsko oruđe. Obama se takođe tokom kampanje nekoliko puta izjasnio za rebalansiranje međusobnog trgovinskog odnosa u kome SAD trenutno beleže deficit od 17,5 milijardi dolara mesečno. Ovako nagovešten trgovinski protekcionizam predstavlja opasnost za dalji rast kineske ekonomije, dobrim delom zavisne od izvoza. Ovi Obamini stavovi sigurno nisu oduševili Peking. Otuda i ne čudi da je dan posle američkih izbora kineski ministar spoljnih poslova Čin Gang podvukao uverenost Kine da će nova američka administracija u potpunosti da se opredeli za praksu slobodne trgovine.
Kineski predsednik Hu Đintao poručio je Obami u suvoj, kurtoaznoj čestitki „da se unapred raduje budućoj saradnji i jačanju uzajamnog poverenja na osnovu Tri saopštenja“, deklaracija kojima su 1972. godine zajednički utvrđeni temelji kinesko-američkih odnosa i čiji se jedan deo odnosi na princip „Jedne Kine“, odnosno na nepriznavanje Tajvana kao nezavisne države. U trećem od ovih saopštenja SAD su se obavezale na postepeni prestanak prodaje oružja Tajvanu i tu treba tražiti smisao Huove poruke. Ministar spoljnih poslova rekao je da je „pravilan pristup tajvanskom pitanju fundamentalan za odnose između dveju država“ i da se „Kina nada da će SAD potpuno obustaviti prodaju oružja Tajvanu“. Akcenat na tajvanskom pitanju i pre svega prodaji oružja u prvoj zvaničnoj komunikaciji između kineskog i novog američkog vrha nimalo ne iznenađuje, jer je Bušova administracija u oktobru odobrila prodaju oružja i vojne tehnologije Tajvanu vrednu 6,5 milijardi dolara, a sam Obama ovaj potez ocenio kao „izlazak u susret odbrambenim potrebama Tajvana“.
Zajednički interes za očuvanje globalne stabilnosti, isprepletanost ekonomskih interesa i fokus Obamine predsedničke kampanje na unutrašnja pitanja i ekonomiju, a zatim na Irak i Avganistan ulivaju, međutim, pouzdanje Pekingu da se u pristupu Kini „predsednik promena“ SAD neće opredeliti ni za kakve radikalne poteze koji bi mogli suštinski da promene teško izgrađen i stabilan odnos koji trenutno odgovara obema stranama.
