Besan kao Grk

Za „Vreme“ iz Soluna

Kada je u maju 2010. grčka vlada da bi izbegla bankrot potpisala sa „trojkom“ (Evropska centralna banka, Evropska komisija i Međunarodni monetarni fond) jedan od najvećih ugovora o zajmu u istoriji vredan 110 milijardi evra, mnogi su predviđali da će namet stroge fiskalne štednje, kojom su krediti uslovljeni, odvesti grčku ekonomiju u dugu recesiju i „sporo umiranje“, podići državni dug do nesagledivih visina i dovesti do „sporog umiranja“ zemlje.

Godinu dana kasnije Grčka je doduše izbegla bankrot, ali se i dalje nalazi negde usred tunela gde svetlo s kraja još ne dopire. Ekonomija već tri godine prolazi kroz veliku depresiju (-2 odsto u 2009, -4,4 odsto u 2010. i -3,5 odsto u 2011), državni deficit, iako je znatno smanjen, i dalje je prikovan na visokih 10,5 odsto BDP-a (2010), a očekuje se da državni dug sledeće godine doći na 166,1 odsto BDP-a (sa 142,8 odsto u 2010, i 157,7 odsto u 2011). Jezik brojeva nam govori da ekonomska situacija u Grčkoj nije nimalo dobra, a moguće je da će se još pogoršavati, pre nego što počne da se oporavlja.

Što se realne ekonomije tiče, stvari su još gore. Stopa nezaposlenosti je zvanično dosegla 15,2 odsto, svakodnevno dolazi do novih otpuštanja, a da se pri tom ne stvaraju nova radna mesta. Plate i penzije su pale za 30 odsto u državnom i 20 odsto u privatnom sektoru, socijalna davanja su smanjena, a svi porezi su povećani, naročito porez na benzin koji je uvećan za oko 50 odsto. Dok je samo pre godinu dana Grčka imala jednu od najnižih cena benzina u Evropi, danas zbog uvećanja poreza prosečna cena benzina iznosi 1,7 evra po litru. Grčke građevinske aktivnosti su pale čak za 70 odsto, a promet u trgovini automobila se prepolovio. Potrošnja je pala gotovo u svim sektorima, a mnogi Grci su pod uticajem ovako nesigurne klime, prebacili svoj novac u inostranstvo, oslabljujući na taj način još više grčke banke, koje se sve više oslanjaju na Evropsku centralnu banku. Sve u svemu, kad bi grčka nacionalna ekonomija imala oči, sigurno bi plakala.

ŠTRAJKOVI I DEMONSTRACIJE: Međutim, iza brojeva se uvek nalaze ljudi koji su ostali bez posla, koji sve više pate i sve su ljući. To su službenici, radnici i penzioneri koji gledaju kako im se plate i penzije tope, dok su cene svega u stalnom porastu; to su biznismeni i sitni trgovci koji nemoćno gledaju kako im se smanjuje obrt i koji se bore za goli opstanak; to su roditelji koji ne mogu da pokriju troškove svoje dece, koji svakodnevno listaju sve veću gomilu neplaćenih računa i kredita koje pokušavaju da otplate; to su novi akademski građani kojima njihova diploma u Grčkoj ništa ne obezbeđuje i čiji je jedini san da emigriraju u neku od bogatih zemalja sveta. Svi ti ljudi su besni. Osećaju kako su nepravedno kažnjeni za greške prethodnih vlada, ali i kako ih kažnjava politika zacrtana u Memorandumu „trojke“, koji je napravljen kako bi navodno spasio banke i poverenike tovareći račun na leđa grčkom narodu koji se već nalazi u „čekaonici odeljenja za intenzivnu negu“.

Sve to stvara klimu nesigurnosti, uzajamnih optužbi i pesimizma, jer samo dvoje od deset Grka veruju kako će se zemlja izvući iz krize u sledećih dve-tri godine. Većina njih misli kako je kriza došla da bi ostala zauvek. Grčki narod prosto traži gde će i na kome će da iskali svoj bes. Ankete pokazuju da dve velike partije, vladajući Pasok i opoziciona partija Nova demokratija, zajedno ne okupljaju više ni 50 odsto glasova biračkog tela. Sve su jače manje partije, naročito levice, predvođene komunističkom partijom koja je dostigla 12 odsto, a sve partije levice zajedno dostižu 25 odsto ukupnog biračkog tela. Bitno ojačan poslednjim događajima je svakako i ultradesni LAOS (Narodna pravoslavna uzbuna), koja stiže do osam odsto jeftinim populizmom igrajući na staru, oprobanu kartu na koju uvek igra, a to su ksenofobija i nacionalizam.

Bes grčkog naroda daje sebi oduška u stalnim masovnim štrajkovima i demonstracijama, kave su bile sredinom prošle nedelje kad je desetine hiljada demonstranata izašlo na ulice Atine, Soluna i ostalih grčkih gradova. Nažalost, i ove demonstracije koje su trebale do proteknu mirno, zavijene su u crno zbog nasilja, kako anarhističkih grupa tako i policije, koja je zlostavljala i poslala u bolnicu s „otvorenom glavom“ priličan broj demonstranata. Slike brutalne akcije policije koje su obišle svet primorale su ministra Zaštite građana Hristosa Paputsisa da javno izjavi kako „postoje deficit demokratije i prekomerna samovolja u grčkoj bezbednosnoj službi.“ Otpustio je tri policajca koji su zloupotrebili svoj položaj i najavio čak ukidanje i zatim ponovno formiranje specijalnih jedinica grčke policije (MAT). Ali, ono što je naročito razbesnelo grčko javno mnjenje jeste očigledno tolerisanje i solidarisanje određenih članova grčke policije sa ultradesničarskim organizacijama.

STRANCI NAPOLJE: U pet sati ujutro 10. maja 2011, 44-godišnji Manolis Kadaris ubijen je ispred svog stana u Ipirovoj ulici u centru Atine. Izašao je da bi dovezao auto s parkinga, kako bi svoju ženu kojoj su krenuli porođajni trudovi sa njihovim četvrtim detetom odvezao u porodilište. Napala su ga tri imigranta, najverovatnije severnoafrikanci, i izboli ga nožem na smrt, kako bi mu uzeli kameru, a događaj je snimila kamera obezbeđenja zgrade. Istu sudbinu je nekoliko sati kasnije doživeo jedan nesrećni dvadesotogodišnjak iz Bangladeša koga su nepoznati muškarci (najverovatnije pripadnici ekstremne desnice, ne bi li osvetili smrti Manolisa) izboli nožem kad je krenuo na posao.

Prvo ubistvo bilo je kap koja je prelila čašu ogorčenja atinskih stanovnika, koji godinama gledaju centar njihovog grada kako se guši od ilegalnih imigranata i pretvara u geto zemalja trećeg sveta. Mesto ubistva nesrećnog oca koji je tako svirepo i bezrazložno ubijen i nije stigao da vidi svoje novorođeno dete, preplavljeno je cvećem koje su ostavljali ogorčeni Atinjani dok su demonstrirali ponavljajući parole protiv ilegalnih imigranata. Štafetnu palicu u demonstracijama su uskoro preuzele ultradesne organizacije sa Zlatnom zorom na čelu, čiji su članovi krenuli da jure i mlate sve tamnopute imigrante koji su im se našli na putu. Taj specifični pogrom je trajao satima i nastavio se u nemirima od 12. maja, u kojima se policija držala pasivno i pratila događaje po strani. Rezultat je bio da je zbog rasističkih napada u centru Atine 17 emigranata završilo u bolnici. Među 40 uhapšenih Grka, uglavnom desničara, nije se našla nijedna osoba sa nožem, ili bilo kakvim predmetom koji bi mogao poslužiti kao oružje – što neki tumače visokim stepenom tolerancije grčke policije prema krajnjoj desnici.

Jasno je da ekonomska kriza u kombinaciji sa masovnim talasima ilegalnih imigranata koji neprestano stižu u Grčku, „razbija zmijsko jaje“ u zemlji koja je rodila demokratiju. Postepena fašistoizacija grčkog društva je sigurno bar u zametku postojala i ranije, a uzela je maha devedesetih godina sa prvim talasima imigranata. Glavne žrtve tog novog grčkog rasizma su imigranti, a upravo su oni Grcima izgradili njihove zakonito ili nezakonito stečene vile, neke druge Grke naučili zaboravljenoj umetnosti kamena i doveli čitave čete ljudi iz zemalja kao što su Bangladeš i Pakistan koji su radili na velikim građevinskim projektima koji su promenili lice zemlje: kolosalna Egnatia road, koja se pruža od Carigrada do Jonskog mora, Atička cesta, Most Rio’Antirio, Atinski aerodrom, objekte za Olimpijadu 2004, atinski metro itd.

Svih prethodnih godina dok je trajao greek dream, dok su Grci učili da jedu suši, dok su brokeri nicali kao pečurke posle kiše, „razvijena“ zemlja stvarala se na leđima imigranata koji su obavljali teške fizičke poslove i na jeftinim bankarskim kreditima. Danas, kada je zemlja usred jedne od najvećih kriza moderne istorije, a nezaposlenost se neprekidno povećava, imigranti po nekima ne samo što više nisu poželjni nego su i krivi za nastalu situaciju. U ovom trenutku se smatra da ima oko 1,7 -1,9 miliona imigranata u Grčkoj i najveći broj njih je bez dokumenata, tako da su ugroženi i od vlasti, ali i od ultradesničarskih grupa koje se sve otvorenije okreću protiv njih želeći da ih proteraju iz zemlje.

Neki čak idu tako daleko da sve veći rasizam i ksenofobiju u Grčkoj upoređuju sa Nemačkom u vreme između dva svetska rata. Kao što kaže grčki pisac Georgios Pitas: „Ratni poraz, Versajski sporazum i poniženje Nemačke su doveli Hitlera do trijumfa. Ovde kod nas je reč o pseudoblagostanju grčkog sna i ponižavajućem Sporazumu o Memorandumu, koji nas mogu gurnuti u smrtonosnu zamku nacionalnog populizma.“

STARI GRESI, NOVI KREDITI: Mnogi strani analitičari predviđaju kako Grčka ipak neće uspeti da izbegne bankrot i rekonstruiše svoj dug. Deficit se smanjuje sporim tempom (cilj je da postoji primarni suficit do 2014), a rekonstrukcijske promene kasne, dug i nezaposlenost se povećavaju i ekonomija je još u recesiji. Pokušavajući da istraje u programu smanjenja deficita koji je potpisala sa „trojkom“, grčka vlada smanjuje potrošnju i pokušava očajnički da puni budžet, oduzimajući tako novac od realne ekonomije. Sve to skupa se ne sviđa podozrivom i agresivnom svetskom tržištu čiji članovi mahom predviđaju negativan ishod rekonstrukcije grčkog duga, smatrajući da je njime nemoguće upravljati, i zato bi na slobodnom tržištu Grčka mogla da zatraži kredit, ali zbog procene rizika samo sa veoma visokom kamatnom stopom, što praktično pod tim uslovima ne dolazi u obzir.

To znači da Grčka, kada joj 2012. ponestane novac početnog kredita od 110 milijardi, neće moći da izađe na svetsko tržište da bi rekonstruisala svoj dug – što je prvobitno bila zamisao „trojke“ – a rezultat toga je ili bankrot ili jedan novi povoljan kredit Evropske centralne banke i MMF-a. Već kruže priče kako će novi kredit Grčkoj iznositi 60-70 milijardi evra, jer bi samo tako mogla da ispuni svoje obaveze u 2012. i 2013, smanji deficit i ostvari primarni suficit sa kojim će dugoročno smanjiti svoj ukupni dug.

Novi kredit, međutim, značio bi i novi sporazum, novi Memorandum koji bi predviđao još strože mere od prethodnog. Poverioci će tražiti od Grčke kao garanciju i jedan hrabri program privatizacije koji bi prevazišao 50 milijardi evra. Grčka je kažu bogata zemlja i njeno društveno vlasništvo se procenjuje na 300 milijardi evra. Pošto ukupni grčki dug iznosi 350 milijardi evra, da bi uzela novi kredit Grčka bi trebalo da obelodani podatke o državnom vlasništvu. To znači da bi neka javna preduzeća, kao što su društveno preduzeće Elektrike, luke, aerodromi, državne banke ili neke oblasti pored mora privlačne za izgradnju hotela i drugih turističkih objekata, morala da budu privatizovana. U tom slučaju će ukupni državni dug biti smanjen bar za 20 odsto.

Bune se sindikati društvenog sektora, ali privatizacija izgleda da je ušla u jednosmernu ulicu kako bi zemlja izašla iz ekonomskog ćorsokaka. Grčka mora da dobije na vremenu kako bi nastavila sa reformama, smanjila deficit do te mere da može da upravlja dugom, i u svakom slučaju izbegla bankrot koji bi izazvao lančanu reakciju u drugim ekonomijama evrozone. Ni Atina, a ni Brisel ni Berlin ne pomišljaju na mogućnost rekonstrukcije ili „šišanja“ (haircut) grčkog duga, jer bi to imalo katastrofalne posledice na grčki i evropski bankarski sistem kao i na sam evro. Raspravlja se, međutim, o produženju grčkog duga (reprofiling) i o smanjenju kamata, ne bi li malo laknulo Grčkoj i grčkom narodu.

SVETLO U DALJINI: Srećom, stvari nisu tako crne kako se čine. Već se vidi slabo svetlo na kraju tunela. Prijatno iznenađenje je bila objava Eurostata od 13. maja 2011. da se BDP „crne ovce evrozone“ uvećao za 0,8 odsto u prvom tromesečju 2011. i to posle devet uzastopnih tromesečja stalnog umanjenja. „Deficit je plići“, slavilo je sa uzdržanim optimizmom grčko ministarstvo ekonomije i objavilo porast grčkog izvoza od 25 odsto u proteklih šest meseci i to zahvaljujući novoj „ekstrovertnosti“ mnogih grčkih preduzeća.

Posle dugog kontinuiranog rasta inflacija je počela da opada i biće oko dva odsto godišnje. Ključ za ponovno pokretanje grčke ekonomije biće smanjenje društvenog deficita i rasipanja, hrabra privatizacija i drastično smanjenje birokratije koje će dovesti do većih stranih ulaganja u zemlji. Već postoji veliko interesovanje za ulaganja u Grčkoj u oblasti turizma i energije, sa konstrukcijom solarnih parkova i iskorištavanjem velikih resursa nafte koji se nalaze na dnu Egejskog i Jonskog mora. I u turizmu se ove godine očekuju povećanja prihoda za 15-20 odsto. Smanjenje cena i poreza je učinilo grčki turistički paket mnogo privlačnijim i to u periodu kada će mnogi turisti zaobići Tunis i Egipat zbog nemira koji ih potresaju. Samo iz Srbije se ovog leta očekuje oko milion turista u odnosu na prošlogodišnjih 700.000.

EVRO NIJE AUTOBUS: Unatoč nekim znakovima ohrabrenja, pred Grčkom je još dug i težak put. Strane novine često pišu o „nadolazećem grčkom stečaju“ ili mogućem „šišanju“ grčkog duga, ali su grčka vlada i narod već naviknuti na sve te teorije zavere. „To što nam treba je da ostave Grčku na miru da radi svoj posao“, govori gde god se nađe grčki premijer Jorgos Papandreu, podvlačeći kako Grčka ni u kom slučaju neće izaći iz evrozone. Niti to želi Atina, niti ostale zemlje evrozone, a osim toga takva mogućnost se ne predviđa ni sporazumom koji su potpisale zemlje članice Evropske unije. Evro nije autobus da iz njega izlazi kad ko hoće. Grčkoj je potrebno vreme za promene. Jer ako se ne promeni, potonuće od tereta ogromnog duga i tada joj niko neće biti kriv.