Beni protiv Bibija

Predsednik Izraela Ruven Rivlin obećao je da će učiniti sve što je u njegovoj moći da se ne ponove tek ponovljeni izbori. Na Rivlinovu inicijativu, u njegovom kabinetu u ponedeljak sastali su se predsednik partije desnog centra Likud (Konsolidacija) Benjamin Netanjahu i predsednik umerene desne alijanse Kahol-lavan (Plavo-bela) Beni Ganc. Prema nezvaničnim rezultatima, njihove koalicije su na prvim ponovljenim izborima u istoriji Izraela održanim 17. septembra osvojile 31 odnosno 33 poslanička mesta (za formiranje vlade potrebno je obezbediti 61 od 120 mandata u Knesetu). Sličan tesan rezultat bio je i nakon parlamentarnih izbora na proleće, kada Netanjahu sa minimalnom prednošću nije uspeo da ponovo formira vladu.

Dok su Ganc i Netanjahu u ponedeljak pregovarali iza zatvorenih vrata, tviteraši su nagađali da predsednik mora da ih je „zaključao dok se konačno ne dogovore ko će biti premijer“. Nakon nešto više od dva sata pregovora, predsednik Rivlin obavestio je javnost da su Ganc i Netanjahu „napravili značajan korak“ ka formiranju koalicione vlade. Samo četiri dana pre toga Netanjahu je sam pozvao Ganca da razmotri ovakvo rešenje situacije. Ganc ga je odbio izjavivši da je on faktički pobedio i da će, ukoliko uopšte bude koalicione vlade, on biti taj koji će je voditi, te da je uslov za bilo kakve pregovore da se Netanjahu povuče sa čela Likuda.

U utorak su Ganc i Netanjahu izdali zajedničko saopštenje za medije u kojem su izjavili da „dalje nastavljaju ujedinjeni“, ali nisu objasnili šta bi to tačno trebalo da znači. Predsednik Revlin, koji će jednom od dvojice rivala dati mandat za formiranje vlade, izjavio je da građani Izraela ne žele još jedne izbore, „po ličnu ili ideološku cenu“ učesnika u pregovorima.

ARAPSKI FAKTOR

Dan pre nego što je predsednik Rivlin pokušao da se postavi kao medijator u pregovorima vodećih kandidata, prvo je saslušao šta imaju da kažu predstavnici Zajedničke arapske liste. Ovogodišnji ponovljeni izbori svojevrstan su presedan kada se radi o arapskim političkim predstavnicima. Uz izlaznost od oko 70 odsto, Zajednička arapska lista osvojila je čak 13 mandata u Knesetu, što je, prema nezvaničnim rezultatima, čini trećom najjačom parlamentarnom frakcijom.

Dok su se arapske partije proteklih decenija uglavnom uzdržavale od podrške bilo kojoj izraelskoj političkoj grupaciji, Arapska lista se ovog puta izjasnila da je spremna da podrži koalicionu vladu na čijem bi čelu bio bivši šef izraelskog generalštaba i glavnokomandujući izraelskih oružanih snaga general u penziji Beni Ganc.

„Nema sumnje da je ovo istorijski trenutak“, ocenio je lider Zajedničke arapske liste Ajman Odeh na sastanku sa predsednikom Rivlinom. Arapska koalicija poslednji put je javno izrazila svoju podršku nekom kandidatu 1992. godine, kada je na mesto premijera došao Jicak Rabin, koji je u septembru naredne godine potpisao istorijski Sporazum iz Osla sa palestinskim liderom Jaserom Arafatom, posle čega su palestinske vlasti preuzele kontrolu na području Palestinske autonomije (Gaza i Zapadna obala). Izraelska vojska se povukla iz ovog područja, a Jicak, Arafat i tadašnji premijer Šimon Peres podelili su 1994. godine Nobelovu nagradu za mir. Rat se nastavio.

U komentaru za „Njujork tajms“ Odeh je objasnio kako koalicija arapskih partija ne podržava Ganca zato što misli da je on idealan kandidat, već zato što „mora da kreira većinu potrebnu i spreči da Netanjahu dobije još jedan mandat“. Odeh je ocenio da će ovo biti definitivni kraj Netanjahuove karijere. Međutim, uspeh Zajedničke arapske liste na izborima ne garantuje joj da će imati predstavnike u novoj vladi.

RATOBORNA RETORIKA

Benjamin Netanjahu, čiji je nadimak Bibi, dugo je bio najpopularniji političar u Izraelu. Obećavao je da će „neprijateljskim silama“ na Bliskom istoku okružen Izrael pod njegovom vlašću ostati bezbedan. U atmosferi stalne napetosti u regionu ratoborna retorika mu je uvek obezbeđivala veliku podršku, pogotovu među mladim Izraelcima.

Kada je 1996. godine Benjamin Netanjahu postao prvi direktno izabrani premijer Izraela, bio je najmlađi lider na tadašnjoj političkoj sceni. Bio je to prvi put da neko rođen nakon 1948. godine, kada je Izrael i osnovan, dođe na neku od vodećih funkcija u zemlji. U premijersku fotelju seo je posle atentata na Rabina Jicaka.

Od samih početaka političke karijere Netanjahu je oštro kritikovao Sporazum iz Osla. Ipak, upravo se Netanjahu u januaru 1997. sastao sa Arafatom u prisustvu američkog medijatora Denisa Rosa i potpisao sporazum kojim je osamdeset odsto Hebrona, grada na granici sa Palestinom koji je i danas podeljen, priključeno području Palestinske Narodne Samouprave. Nakon toga izraelska vojska povukla se iz Hebrona.

To je bio vrhunac Netanjahuove pomirljive politike prema Palestincima. Kako mu je popularnost opadala, rasla je njegova ratoborna retorika. Tako je nedelju dana pred ponovljene izbore objavio da će, ukoliko bude izabran, „konačno anektirati Jordansku dolinu“ (otprilike jedna trećina Zapadne obale gde većinski žive Palestinci). Netanjahu se tu nije zaustavio, nego je obećao da će ostatak Zapadne obale biti pripojen Izraelu kasnije – i to bez Palestinaca.

Za razliku od Bibija, Beni Ganc (60) je novajlija u politici. Alijansu plavih i belih osnovao je u februaru ove godine, samo dva meseca pred aprilske izbore. Obećao je da će „ujediniti zemlju, koja je izgubila kompas“. Dosadašnju karijeru Ganc je gradio u vojsci: od kada je završio školu za oficire, učestvovao je u više krucijalnih operacija. Između ostalog, bio je zadužen za obezbeđivanje jevrejske strane podeljenog Hebrona i Zapadne obale 1995. godine, nakon što su pripadnici pokreta Kah izvršili teroristički napad u Pećini patrijarha. Tom prilikom poginulo je 29 Palestinaca.

„Tajms of Izrael“ podseća da je Netanjahu više puta javno hvalio Ganca za njegovu posvećenu službu državi. Opisivao ga je kao „izuzetno kvalitetnog i odgovornog čoveka visokog morala, uravnoteženog i promišljenog“. Hvalospevi su se pretvorili u baražnu paljbu kada je bivši general ušao u politiku sa ciljem da sa vlasti otera Netanjahua.

Ganc je otresito odgovarao Netanjahuu i insistirao da on mora da odgovara za svoje navodne kriminalne šeme.

DVOGLAVA VLADA

Kako pišu izraelski mediji, moguće je da Ganc i Netanjahu trenutno kupuju vreme nepotpunim izjavama jer razmatraju mogućnost trećeg scenarija razrešenja. Ukoliko se dogovore, Ganc, Netanjahu (ili Netanjahuov naslednik na čelu Likuda) stupili bi na dužnost premijera ove godine, a kroz dve godine bi došlo do rotacije, pri čemu bi formirali zajednički kabinet.

Kako prenosi Rojters, predsednik hardlajnerske partije „Naš dom Izrael“ Avigdor Liberman, koji je osvojio osam mandata u Knesetu (partija pre svega zastupa interese ruskih Jevreja u Izraelu i bila je glavna prepreka Netanjahuu da formira vladu na proleće), ocenio je ovakvo razrešenje kao prihvatljivo. „Već smo imali jednu takvu situaciju u istoriji Izraela, kada su se levi Šimon Peres i desni Jicak Šamir (takođe iz partije Likud kao što je sada Netanjahu) u avgustu 1984. bili dogovorili o rotaciji na mestu premijera.“ Iako za sada još uvek nije jasno kako bi ta dvoglava vlada tačno bila organizovana, u vreme Peresa i Šamira svaka od partija imala je podjednak broj ministara, a sve odluke je glasanjem donosio kabinet od deset članova.

VELIKA KOALICIJA

Usred nagađanja kako bi mogla da izgleda buduća izraelska vlada, stalno se postavlja pitanje da li će Ganc i Netanjahu uspeti da nađu zajednički jezik, s obzirom na to da su tokom izborne kampanje pristalice Plave i bele partije sručile lavinu optužbi na račun Netanjahua, uključujući optužbe za podmićivanje, prevare i zloupotrebu službenog položaja u njegova prethodna četiri mandata. U jednoj stvari Ganc i Netanjahu se slažu, a to je kako treba rešavati pitanje teritorijalnog integriteta Izraela.

U iščekivanju konačnog odgovora na trenutni politički haos, izraelske dnevne novine „Harec“ napravile su onlajn igricu „Napravi sopstvenu koaliciju“ sa karikaturama političara koja nedvosmisleno pokazuje da Likud, sa Netanjuhuom ili bez njega, faktični nema izbora nego da formira koaliciju sa Alijansom plavih i belih ako želi da ostane na vlasti.

Netanjahu je na proleće ušao u koaliciju sa jevrejskom radikalnom partijom Ocma Jehudit (Jevrejska moć). Ova partija, koja predstavlja politički ogranak organizacije Kah/Kachane Chai, 1994. godine proglašena je za terorističku organizaciju i do danas je zabranjena u Izraelu, EU i Americi. Na ponovljenim izborima, Ocma Jehudit nije osvojila nijedno poslaničko mesto, uprkos prognozama da bi mogla da osvoji čak sedam mandata.

Sa druge strane, Gancova partija je, zahvaljujući i podršci Zajedniče arapske liste, uspela da ostvari prednost u odnosu na Netanjahua i da ga pretekne za dva mesta.

Pod ratnom psihozom

PODRŠKA ZA SVA VREMENA: Donald Tramp i Benjamin Netanjahu

Rastuće tenzije na Bliskom istoku predstavljaju opasnost za čitav svet. Stabilna izraelska vlada od presudnog je značaja za stabilnost čitavog regiona

Posle dva izborna ciklusa, natezanje oko formiranja vlade u Izraelu se nastavlja, uprkos tome što su se nad čitavim bliskoistočnim regionom nadvile do sada neviđene ratne pretnje. Rastuće tenzije na tako osetljivom mestu predstavljaju opasnost za ceo svet, verovatno najveću posle kubanske krize 1962. godine, kada su američke i sovjetske atomske bombe bile spremne da polete i unište svet kakav poznajemo.

Posle napada dronovima i raketama na naftna postrojenja u Saudijskoj Arabiji, u stanju najviše uzbune osim te zemlja nalaze se i Iran, Emirati i Sjedinjene Američke Države, u stanju pripravnosti su sve okolne zemlje, a Rusija je daleko od toga da bude nezainteresovani posmatrač. Pritom, gotovo da nije bitno odakle su ispaljene letilice koje su dovele do pada svetske proizvodnje nafte, svaka strana napad tumači kako njenoj politici odgovara, a situacija u Persijskom zalivu, konkretnije oko Ormuskog moreuza, odavno je zapaljiva, pogotovu otkada je Iran srušio jedan američki vojni dron, prema tumačenju Vašingtona u neutralnom vazdušnom prostoru.

ŽIVOT U RATNOM STANJU

Stanovnici Izraela odavno su naviknuti na napade raketama. Iako većinu projektila na vreme obara protivraketna odbrana, ljudi beže u skloništa, ponekad ginu civili. Sveprisutna ratna psihoza, osećaj da je država pod konstantnom pretnjom, uvek ima uticaja na ishod izbora u Izraelu. Zvanična politika Izraela polazi od toga da je cilj pre svega Irana, ali i svih okolnih arapskih zemalja, da uništi jevrejsku državu.

U tom galimatijasu jedino Izrael poseduje atomsku bombu, iako to nikad nije javno priznao. U Izraelu vlada duboko ukorenjena bojazan da bi i Iran mogao da dođe do nuklearnog oružja, te postoji spremnost da se to na svaki mogući način spreči. U ovom času je zarad stabilnosti čitavog regiona potrebna stabilna izraelska vlada koja bi bila u stanju da donosi dalekosežne odluke, a ne samo da reaguje na dati trenutak.

PODELJENA ZEMLJA

Izrael je svoju državnost proglasio 14. maja 1948. godine u 16 sati, u času kad je prestao mandat vladavine Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije. Odmah je počeo rat sa susednim arapskim državama koje se nisu slagale sa osnivanjem nacionalne države Jevreja bez obzira na arapsko stanovništvo koje se našlo u njenim granicama. Danas se 20,9 odsto državljana Izraela izjašnjava da su Arapi. Iako su na dan osnivanja zemlje hebrejski i arapski bili ravnopravni zvanični jezici, danas je to samo hebrejski.

Izrael je jedna od tri države na svetu koja nema ustav – osim nje to su samo Ujedinjeno Kraljevstvo Velika Britanija i Novi Zeland. Umesto Ustava poštuje se Deklaracija proglašenja države Izrael, a donose se i ustavni zakoni. Mali deo stanovništva, ultraortodoksni Jevreji, njih oko sedam odsto, uopšte ne priznaju postojanje države u kojoj žive jer se, prema njihovom mišljenju, očekuje mesija, koji nikako da stigne. Svejedno, oni učestvuju na izborima ponekad sa više partija i često predstavljaju jezičak na vagi pri sastavljanju vlade.

Za izbore mogu da se prijave samo registrovane partije ili koalicije, cenzus za ulazak u Kneset iznosi 3,25 procenata. Zbog relativno niskog cenzusa u parlament je nakon svakih izbora ulazilo dosta partija, nikada manje od deset, često sa potpuno suprotstavljenim programima. Velike partije često sa malim partijama koje imaju samo nekoliko mandata moraju da prave nelogične kompromise ne bi li obezbedile većinu za formiranje vlade. Stanovništvo je podeljeno na dve polovine koje se međusobno ne podnose, pri čemu su stariji uglavnom za umerenog Ganca, dok su mlađi za ratobornog Netanjahua. Gancov kopredsednik Jael Lapid vuče korene iz Vojvodine, njegov otac Jozef Lapid rođen je u Novom Sadu kao Tomi Lampl, a kao sedamnaestogodišnjak 1948. godine iz Jugoslavije se preselio u Izrael gde je postao ugledan novinar, generalni direktor izraelske državne televizije, posle i ministar pravosuđa.

NESTANAK LEVICE

Predsednik Izraela Rojven Rivlin, koji uglavnom ima samo ceremonijalne obaveze, ali daje mandat za sastavljanje vlade, izjavio je da se uprkos međusobnim problemima zalaže za stabilnu veliku nacionalnu koaliciju jer ne vidi drugi izlaz iz haosa. Kaže da su Izraelci umorni od izbora. Ako se u dogledno vreme vlada ne izabere, novi izbori moraju da se održe na proleće što bi mučnu neizvesnost moglo da pretvori u opasan vakuum vlasti.

Ukoliko bi se sastavila velika koalicija, Ujedinjena Arapska lista bi sa trinaest mandata postala najveća opoziciona snaga u Knesetu. To bi značilo da bi njen predstavnik mogao da učestvuje na svim sastancima koji se tiču nacionalne bezbednosti. Lider Arapske liste Ajman Audi je izjavio: „General Ganc nije po našem ukusu, ali najvažnije je da se prekine sa vladavinom Netanjahua“. Takav stav ne čudi jer je dosadašnji premijer Netanjahu tokom predizborne borbe rekao da su svi Arapi „državni neprijatelji“.

Benjamin Netanjahu optužen je zbog korupcije, tužilaštvo je početak pretresa odložilo do posle izbora. Ako ne zadrži ministarsku fotelju, preti mu zatvor. U Izraelu ne bi bilo prvi put da visoki državnik dopadne robije. Predsednik Izraela od 2000. do 2007. Moše Kacav osuđen je na sedam godina robije zbog silovanja jedne saradnice i ometanja sudske istrage.

Leva partija Avoda jedva je uspela da uđe u Kneset sa 5 ili 6 mandata i to samo zajedničkim nastupom sa minipartijom Gešer koja se odvojila od Likuda. U aprilu samostalno nisu prešli cenzus. Avoda – ta reč na hebrejskom jednostavno znači „rad“ – jeste naslednica politike marksističko-cionističke partije Mapai. Prvi predsednik vlade Izraela David Ben Gurion bio je jedan od osnivača Mapai.

Jedan od njenih docnijih lidera Jichak Rabin bio je predsednik izraelske vlade, ali ga je 1995. na jednom mitingu ubio jevrejski ortodoksni nacionalista, student Jigal Amir. Na toj poziciji nasledio ga je Šimon Perez. On je izabran za predsednika države 2007. i bio je na toj dužnosti dok je nije predao današnjem predsedniku Rivlinu. Rabin i Perez su zajedno sa palestinskim liderom Jaserom Arafatom 1994. nagrađeni Nobelovom nagradom za mir.

Sa sadašnjom minornom pozicijom Avode u Izraelu praktično je nestala leva, socijalistička opcija koja je bila veoma bitna prilikom osnivanja države. U tom pogledu se Izrael nimalo ne razlikuje od sudbine levih partija u većini evropskih država.

Jovan Hiršl