Bejrut u Bagdadu

(Specijalno za „Vreme“ iz Bagdada)

„Živela Havza natika!“, skandiralo je stotinu ljudi. Šeik Muhamed al Jakubi upravo je bio završio svoju propoved pred desetinama hiljada posvećenih muslimana u petak 25. aprila 2003. godine. Džamija u Kadimiji, šiitskom delu grada Bagdada, bila je toliko krcata da je većina vernika bila prinuđena da ostane ispred, klečeći na svojim ćilimima. Al Jakubi je bio specijalan gost toga dana, slavna ličnost koja je došla u džamiju da bi održala propoved i predstavila svoj novi pokret čija je zvanična inauguracija bila zakazana za narednu nedelju. Desetine hiljada ljudi slušalo je njegove reči koje su odjekivale sa zvučnika smeštenog na vrhu džamije.

Havza, ili šiitska akademija, smeštena je u Najafu, gradu-hramu posvećenom imamu Aliju, nećaku i zetu Muhamedovom koga Alijevi šiiti (ili Alijevi partizani) smatraju svojim prvim vođom. Šiitski muslimani, koji čine više od 60 odsto iračke populacije, mobilisani su od strane religioznih organizacija. Šiitsko verovanje da religiozne vođe ne bi trebalo da se bave politikom već duhovnim vrednostima i usmeravanjem svog stada, izvorno potiče iz Havze. Međutim, 1950. godine nastaju aktivističke verzije šiitske religije kao vrsta odgovora na represiju vlasti i dolazeće svetovne zapadnjačke trendove. Šiitski aktivisti ponekad sebe nazivaju havza natikama ili „pravim“ havzama, pogrdno nazivajući svoje introvertne kopije havza samite, „tihim“ havzama.

POLITIČKE AMBICIJE: Šeik Muhamed al Jakubi učenik je Muhameda Sadika al Sadra, istaknuti predstavnik havza natike i sledbenik šeika Huseina al Sadra, rođaka Muhameda Saika al Sadra. Al Sadrovo zaveštanje nastavio je njegov sin Muktada, radikalni tridesetogodišnjak sa ogromnom podrškom u vidu hiljada naoružanih ljudi na celoj teritoriji Iraka i nesumnjivim interesom za preuzimanje kontrole nad iračkom politikom. U svojoj propovedi Al Jakubi je istakao da zajedno sa Muktadom Sadrom radi za dobrobit svih šiita, muslimana i iračkog naroda. Takođe je pozvao sunite (koji čine 35 odsto iračke populacije) na saradnju sa šiitima u preispitivanju svih odluka nove vlade i odlučivanje o njihovoj prihvatljivosti. Al Jakubi je pozvao prisutne na demonstracije u ponedeljak 28. aprila i zakazao protestnu šetnju od Narodnog pozorišta do hotela „Palestina“, gde je smeštena većina stranih novinara. Hiljade ljutitih demonstranata marširalo je tog dana; završili su ispred bodljikave žice i tenkova koji su okruživali kompleks hotela. Zahtevali su slobodu, nezavisnost i pravdu; osuđivali su Ameriku i Izrael tražeći njihovu podršku Havzi; obraćali su se iračkoj opoziciji koja je tog dana održavala sastanak lidera u američkoj režiji.

Pokret Muktade Sadra bojkotovao je demonstracije, možda zato što ih je zakazala rivalska organizacija koja se bori za preuzimanje kontrole nad Irakom, a bojkotovan je i sastanak lidera pod okriljem SAD. Još jedna važna šiitska religiozna organizacija, Al Dava (Islamski poklič), takođe je odbila da prisustvuje sastanku uz objašnjenje da ne želi da sarađuje sa vojnom administracijom. Iako SAD ne bi trebalo da dopuste neučestovanje šiita na tom sastanku, uslovi su bili takvi da su glavne religiozne stranke morale da bojkotuju samit iz principijelnih pobuda. Sve glavne šiitske grupe uzdržale su se i od učestovanja na sastanku održanom nedelju dana pre toga u Nasiriji. Dakle, oba sastanka su propala uprkos zahtevima većine da budu predstavljeni. Ako SAD dozvole odvajanje šiita, to može da se pretvori u nasilje okrenuto ka njima. Mnoge šiitske vođe, današnje borce za prevlast u Iraku, prethodni režim svojevremeno je osudio na progonstvo zbog nasilničkog ponašanja. Ako ne budu zadovoljni razvojem događaja, isti mogu opet pribeći nasilju.

BEZ STRATEGIJE: Istina je da SAD nemaju razrađenu strategiju odnosa sa religijskim šiitskim organizacijama. Njihova strategija počivala je na Abudu Maidu Koeiju, sinu poštovanog šiitskog vođe, koji se vratio u Irak nakon deset godina izgnanstva i bio do smrti isprebijan u Najfu, najverovatnije od strane pripadnika Sadrove organizacije. Bez Koeija, SAD se moraju osloniti na šiita Ahmeda Kalabija, svetovnog vođu Iračkog nacionalnog kongresa, neprihvaćenog u narodu zato što je suviše „prozapadno raspoložen, nevernik, stranac (bio je prognan od 1958) i suviše korumpiran“. Između ostalog, Iračani znaju za poternicu koju je za Kalabijem izdao Jordan, optužujući ga za finansijske malverzacije u banci – Jordan ga je proglasio lopovom, „Ali Babom“. Dakle, SAD nemaju strategiju odnosa sa većinom iračke populacije.

Međusobne razlike šiita i Iračana može da ublaži jedino islamski pokret. Generalno gledano, religijske stranke su najbolje organizovani delovi šiitske i iračke populacije. U vakuumu koji je nastao posle kolapsa Sadamovog režima, šiitska milicija preuzela je kontrolu u nekim delovima grada što im omogućava da imaju predstavnike u privremenoj vladi i utiču na oblikovanje budućnosti Iraka. Nezavisni pokušaji šiita da odlučuju o karakteru i budućoj strukturi vlade bili su očigledni u Najafu, kada je Fudala (Al Jakubijeva nova organizacija) otvorila svoje kancelarije. Šeik Hasan al Tai, direktor kancelarije, objasnio je da je njihov cilj omogućavanje vlasti Havze u svim aspektima života u Iraku: političkom, društvenom, administrativnom. Fudala, što je reč za plemenitu osobu, zapravo je eksperiment efektivnosti teokratije koji je započeo u Najafu. Al Tai je objasnio da su obavljena uporedna istraživanja drugih društvenih sistema (kao što su marksizam i kapitalizam) sa islamom. Al Tai je odbacio Natika/Samita podelu, rekavši da je Havza jedinstvena. Za vreme Sadamove vladavine političko delovanje Havze bilo je silom zabranjeno, a po njegovom odlasku sa političke scene pružena im je prilika da se ponovo ujedine na religioznom i političkom planu – oni su jedno. Al Tai više voli termin Faala, što znači aktivan, umesto Natika. Seminar u Najafu uporedio je sa drugim važnim šiitskim seminarom u Kuomu, Iran, i zapitao: „Ako Kuom može da bude političan, zašto ne bismo i mi?“

SAMOPROKLAMOVANI AJATOLAH: U organizaciji Fudala prodavale su se knjige šeika Muhameda al Jakubija, samoproklamovanog ajatolaha. U knjizi sa naslovom Zapad i mi, Jakubi je napisao da „Amerika podiže zastavu neprijatelja islama i postaje neprijatelj svih muslimana, i zato Ameriku moramo smatrati svojim neprijateljem“. Jakubi nastavlja sa uverenjem da postoji kulturni rat između Zapada i islama; posle raspada Sovjetskog Saveza svetom dominira unipolarni sistem izveden iz američkog imperijalizma; sistem kontrolišu masoni koji unazad dve stotine godina u potaji planiraju implementaciju svog glavnog cilja, a to je kontrola nad svetom pod velom internacionalizma i zakonitosti; taj njihov novi sistem zove se globalizacija. Jakubi takođe iznosi svoje viđenje Al Dajala, ili jednookog lažova. Al Dajal je nešto kao muslimanski antihrist, tobožnje svemoguće biće neverovatne moći koje istovremeno tvrdi i poriče da je Bog. Stvorenje je slepo jer vidi samo novac i nema osećanja, a u sebi ima i raj i pakao. Jedino sa povratkom imama Muhameda al Mahdija, nestalog šiitskog vođe, i Isusa Hrista, čudovište može biti uništeno. U svojoj knjizi autor dalje elaborira tvrdnju da Al Dajal nije samo jedna osoba već je to neka strašno moćna sila, kao Amerika. Dokaz da je Amerika otelotvorenje tog zla jeste, prema autoru, njena izuzetno moćna tehnologija. Patnja koju je proizvela Amerika došla je iz tog Al Dajalovog pakla, a novac kojim Amerika kupuje ljude izvorno potiče iz Al Dajalovog raja. Svako kome preti Al Dajalov pakao biće nagrađen Alahovim rajem i obrnuto – onaj ko je podlegao iskušenjima Al Dajalovog raja, završiće u Alahovom paklu.

Organizacija Fudala održala je osnivačku konferenciju poslednjeg dana aprila; strani novinari nisu prisustvovali ovom događaju koji će možda u budućnosti biti označen kao početak islamske revolucije. Oko tri stotine ljudi okupilo se na konferenciji u Fudalinom glavnom štabu u Najafu – verske i plemenske vođe, akademici i drugi potencijalni rukovodioci njihovog budućeg državnog ustrojstva. Kao i na svakoj drugoj verskoj svetkovini, pročitano je jedno poglavlje iz Kurana. U ovom slučaju radilo se o trijumfalnom proglasu da je Alah označio njihovu stazu ka budućnosti na kojoj ih niko ne može zaustaviti zato što su – pobednici. Zatim je govorio šeik Muhamed al Jakubi o ciljevima Fudale, dok su dvojica u zapadnjačkim odelima stajala sa njegove leve i desne strane. Jakubi je sitan čovek krhke građe, imao je beli turban na glavi i nezapamtljivo lice iza naočara sa debelim sivim okvirima, potkresanu bradu i svešteni ogrtač kojim je opasao svoje sitno, gotovo dečje telo. U svom govoru Jakubi je tvrdio da Fudala predstavlja Havzu (iako je izgledalo da su zapravo sami sebe proglasili predstavnicima); zavetovao se da će braniti muslimane od zapadnjačke kulture; otvoriće kancelarije širom Iraka da bi se olakšao rad Havze (što je takođe, čini se, bez Havzinog zvaničnog odobrenja). I još, članove vrhovnog saveta (Majlis al šura) biraće sami učesnici, izdavaće se novine koje će promovisati njihov način razmišljanja i osnovati informativni servis gde će se informacije analizirati radi predviđanja budućnosti; ustanoviće ustavni savet islama (Majlis dusturi al islami) čije će zaduženje biti monitoring političkih stranaka i njihovo procenjivanje i kontrola. Jakubi je ljudima rekao da idu u svoje džamije, „koje su škola“ – objasnio je – „kulturni centar i sala za sastanke istovremeno“. Sve aktivnost i, prema njegovim rečima, moraju da se dešavaju u džamiji.

ISTI (KAO) SADAM: Kao što je i predloženo u Jakubijevom izlaganju, izabrana grupa od 150 ljudi učestvovala je u izborima, a pošto je Jakubi bio jedini kandidat, nije bilo teško pogoditi ko će biti izabran za generalnog sekretara Fudale. Jakubi je najavio i da će imenovati sedmoricu najbližih saradnika. Iako je generalni sekretar novoproklamovane organizacije u svojim ranijim izjavama nagoveštavao da Fudala neće biti politička stranka, jedan od učesnika konferencije, profesor nuklearne fizike na Sadamovom univerzitetu u Bagdadu Abdel Aziz, kaže da je Fudala zapravo – politička stranka. Većina islamista u Iraku izbegava termin „stranka“ zbog nereligijske i korupcionaške konotacije, deklaritivno se određujući (kao u slučaju Fudala) kao „grupacija“ ili „odbor“.

Još dva aprilska događaja nagoveštavaju buduće trendove. Pored Kadimove džamije nalazila se sunitska džamija šeika Al Ansarija, dugogodišnji trn u oku lokalnim šiitima. Pre izvesnog vremena ova džamija je zatvorena. Upitan zašto je sunitska džamija zatvorena, čovek iz Jakubijevog tima odgovorio je da je to učinjeno zarad njegove bezbednosti. Tada se nasmejao i odgovorio: „To je početak odvajanja.“ Kada je Jakubi napuštao Kadimovu džamiju posle propovedi održane 25. aprila, samo su jedna vrata bila otvorena. Hiljade ljudi tiskalo se ispred vrata džamije onemogućavajući prolaz šeiku, a najmanje dva tuceta telohranitelja naoružanih kalašnjikovima guralo je okupljene vernike. Ljudi su padali jedni preko drugih, gazili su se međusobno… Molili su telohranitelje da ih ne guraju, ali se oni nisu dali smekšati. Nekoliko iznerviranih vernika prokomentarisalo je Jakubija rečima: „Isti je kao Sadam, nema nikakve razlike.“