Bagdadska zamka

Naizgled dobre vesti za Irak. Najpre je krajem oktobra Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija, nakon višenedeljnog diplomatskog preganjanja, jednoglasno izglasao rezoluciju o Iraku koja Americi omogućava širu međunarodnu podršku u obnovi okupirane zemlje, što u trupama, što u novcu. Rezolucija, koja je u najvećoj meri plod ogromne diplomatske veštine i napora američkog šefa diplomatije Kolina Pauela, ispunjava većinu želja SAD.

Ona autorizuje stvaranje multinacionalnih okupacionih snaga u Iraku pod komandom SAD; zahteva od država da daju svoj doprinos u trupama i u obnovi; UN pruža proširenu, ali i dalje podređenu ulogu u pomoći političkom procesu prenosa vlasti na Iračane; i uspostavlja rok (15. decembar) do kada privremena vlada Iraka treba da dâ novi rok za nacrt i usvajanje novog ustava, posle čega bi usledili demokratski izbori. Konačno, rezolucija praktično prihvata da se politička tranzicija odvija pod patronatom američkih okupacionih snaga, što je i bila osnovna tačka neslaganja između SAD s jedne strane i Francuske, Nemačke i Rusije sa druge.

RELATIVNI USPEH: Zatim, prošle nedelje administracija Džordža Buša izvojevala je još jednu političku pobedu važnu za Irak, ovoga puta kod kuće. Na zahtev predsednika Buša i zgražanje američkih poreznih obveznika, Kongres, a potom i Senat odobrili su paket pomoći od vrtoglavih 87 milijardi dolara za održanje trupa u Iraku i Avganistanu i za ekonomsku pomoć i obnovu. Ovo je najobimnija američka pomoć ovakve vrste još od Maršalovog plana za obnovu Evrope nakon Drugog svetskog rata, a odobreni iznos veći je od budžeta čak sedam ministarstava američke administracije. Međutim, lavovski deo ove sume, bezmalo 66 milijardi dolara, otići će na podmirivanje američkih trupa u Iraku, od čega manji deo odlazi na održavanje vojske u Avganistanu. Za obnovu Iraka odobreno je „samo“ 18,6 milijardi dolara.

Ipak, ovaj uspeh pomućen je na više frontova i Iračani će biti prinuđeni da popričekaju dok osete blagodeti podrške. Uprkos rezoluciji Saveta bezbednosti, Amerika je ostala prilično usamljena u svojim naporima da obezbedi preko potrebnu vojnu i materijalnu pomoć Iraku. Učinak donatorske konferencije održane u Madridu u poslednjim danima oktobra doprineo je da očekivanja splasnu. Francuska, Nemačka i Rusija jesu u Njujorku pokazale spremnost da pređu preko razmirica sa SAD, ali su u Madridu odbile da finansiraju napore za obnovu Iraka pod američkim patronatom.

Prema procenama Svetske banke, UN-a i američkih zvaničnika u Iraku, za obnovu infrastrukture i ekonomski oporavak okupirane zemlje, posle decenije sankcija i razaranja, potrebno je oko 56 milijardi dolara. SAD su od ove sume obezbedile 18,6 milijardi, očekujući od potencijalnih donatora da dodaju ostatak. Ovo nije ni pun iznos sume za obnovu naftne industrije, očuvanje bezbednosti i ostale troškove, do koje je došla Koaliciona privremena vlast (CPA), na čijem je čelu Pol Bremer. Endi Berpark, direktor odeljenja CPA za obnovu infrastrukture, koji je donedavno u ime EU-a bio zadužen za ekonomski razvoj Kosova, upozoravao je uoči konferencije u Madridu da je Irak nakon dva rata i decenije sankcija ozbiljno zapušten. „Dobrovoljci“ su u Madridu ponudili tek oko 17 milijardi dolara, a nedostaje skoro 20 milijardi dolara.

RAT TRAJE: Situacija na terenu, dakle u samom Iraku, više je nego zabrinjavajuća. Rat u Iraku praktično i dalje traje iako je Džordž Buš pre više od pola godine objavio kraj. Iračka kriza zapravo je izvrnula naopačke politiku u SAD. Pre šest meseci činilo se da je nacionalna bezbednost najveći adut američkog predsednika, a da mu je Ahilova peta ekonomska situacija u zemlji. Godinu dana pre predsedničkih izbora sve se preokrenulo. Ekonomski rast u SAD je u velikom zamahu, ali mu popularnost rapidno pada zbog produženih sukoba u Iraku i gotovo svakodnevnih žrtava čiji je broj, od kada je „zavladao mir“, skoro premašio broj američkih vojnika koji su poginuli tokom invazije na Irak (vidi grafikon). Odluka Senata usledila je samo dan pošto je kod Faludže oboren američki vojni helikopter. Poginulo je 16 vojnika, a dvadesetak ih je ranjeno.

Takoreći sigurnu smrt malo pre toga izbegao je i zamenik američkog sekretara za odbranu Pol Volfovic. Baražna raketna vatra ispaljena je u nedeljno jutro 26. oktobra na hotel „Rašid“ u centru Bagdada gde se Volfovic nalazio. Na spratu ispod poginuo je američki pukovnik. Početkom novembra, prvog dana ramazana, izvedena su četiri simultana i sinhronizovana napada. U jednom od njih, samoubilačkom napadu na sedište Međunardnog komiteta Crvenog krsta, poginulo je najmanje deset osoba, mahom Iračana. Istog dana ubijen je zamenik gradonačelnika Bagdada i napadnuta je policijska stanica. Samo u ovim napadima poginulo je oko 35 osoba, dok ih je više od 200 ranjeno. Napadi se nastavljaju i pojačavaju. Prema američkim zvaničnim procenama, 25 dnevno u proseku. Crveni krst, organizacija koja se po pravilu poslednja povlači s ratišta, povukla je svoje osoblje iz Iraka. Nedavno istraživanje „Vašington posta“ pokazuje da tanka većina – samo 52 odsto građana – podržava politiku predsednika Buša prema Iraku. Američku administraciju treba više da zabrine činjenica da sve više građana želi da se SAD što pre povuku iz Iraka. Samo 58 odsto njih zalaže se da američki vojnici ostanu u Iraku, a letos je takvih bilo preko 70 odsto. Međutim, američki zvaničnici ponavljaju kao mantru da se neće povući iz Iraka sve dok bezbednosna situacija ne bude zadovoljavajuća.

MALO DOBROVOljACA: Iako Buš i njegovi ratoborni sledbenici na ovaj problem gledaju „širom zatvorenih očiju“, što reče kolumnistkinja „Njujork tajmsa“, postalo je suviše očigledno da oko 140.000 američkih i skoro 12.000 britanskih vojnika, trenutno smeštenih u Iraku, ne čine dovoljnu snagu za pacifikaciju razorene države. Uprkos rezoluciji SB UN-a, koja teoretski dopušta da se u sastav multinacionalnih snaga uključe i druge države, dobrovoljnih davalaca je malo. Za ovu vrstu podrške, oči SAD bile su uprte u Tursku, Pakistan i Južnu Koreju. Od ovih zemalja jedino je Južna Koreja izrazila spremnost da pošalje izvestan broj vojnika, ali nije voljna da smanji borbenu gotovost u zemlji pred narastajućom pretnjom od severnog suseda.

Pakistan takođe ne može da osigura vojnu podršku američkim trupama zbog snažne unutrašnje opozicije. Pakistanski ambasador u UN-u izjavio je nedavno da njegova država još neće poslati svoje trupe u Irak, jer rezolucija SB UN-a ne razdvaja jasno američke od multinacionalnih snaga koalicije, zbog čega bi pakistanski vojnici mogli biti laka meta ektremističkih i antiameričkih snaga u Iraku.

Turska, od koje su SAD očekivale oko 10.000 vojnika, ove nedelje je i zvanično obavestila Vašington da od ove vrste pomoći nema ništa. Otpor dolasku turskog kontingneta u samom Iraku je ogroman. Napadi na turske cisterne s naftom na severu Iraka pre dve nedelje prilično su jasan signal o tome koliko Turci nisu dobrodošli. Dva dana pre izglasavanja dugo očekivane rezolucije SB-a, bombaš samoubica razneo se iz protesta ispred turske ambasade u Iraku, ranivši pri tom deset ljudi. Turci ne bi bili dobrodošli ni u središnjem (tzv. sunitskom trouglu), kao ni i južnom Iraku naseljenom pretežno šiitskim muslimanima koji ne žele nikakvo podsećanje na vekovnu osmanlijsku okupaciju Iraka.

REZERVA – NA NOGE: Zbog toga je američki sekretar za odbranu Donald Ramsfeld podigao na noge rezerviste i Nacionalnu gardu, neku vrstu teritorijalne odbrane.

Zbog dolazećih praznika (Dan zahvalnosti, Božić, Nova godina) ne očekuje se da će prvi kontingnet biti poslat u Irak u narednim nedeljama, ali bi desetak hiljada njih već moglo da se nađe u Iraku odmah nakon novogodišnjeg slavlja. Ramsfeld je naredio i dvema brigadama (oko 20.000 vojnika) iz Prve divizije marinaca da popune rupu zbog rotacije. Biće to prvi slučaj od Vijetnamskog rata da Pentagon šalje marince, ekspedicionu silu, da odsluže na poprištu duže od godinu dana.

Amerika čini i druge, grčevite pokušaje da se izbori s bezbednosnom zamkom u koju je upala. Ubrzano obučavaju lokalne policijske snage i pripadnike vojske. Prema nedavnim podacima, Amerikaci su dosad obučili oko 35.000 policajaca, a spremaju se da i ovaj neverovatan broj udvostruče u rekodrnom roku, skraćujući obuku sa minimalnih osam na samo šest nedelja. „Nemoguće je obučiti ovoliki broj ljudi“, smatra Marina Otavej, ekspert pri Karnegijevoj zadužbini za mir u svetu i koautorka studije o Iraku Pravi put do suvereniteta. „SAD će se tako osloniti na neuku policiju. Šta mi to radimo, da li obučavamo policajce ili dajemo neobučenim ljudima velika ovlašćenja, koji će nama i građanima koje treba da čuvaju jednog dana praviti još veće probleme?“, pita se Otavej.

Sve intenzivniji napadi svedoče da su se ekstremisti, među kojima, sumnja se ima pripadnika Sadamovog režima, Al Kaide i ubačenih grupa iz Sirije i Irana, konsolidovali i da će ih biti sve teže neutralisati. Ako se njima pridoda armija od oko šest miliona nezaposlenih, među kojima više od 300.000 bivših oficira i vojnika, izvesno je jedino da će Iračani, od kojih je Buš očekivao da izgrade bastion demoktarije u tom delu sveta, još dugo čekati na mir, stabilnost i prosperitet. Do tada će proteći godine i – milijarde.