»Avganistanac« u Parizu

Onog četvrtka uveče sredinom aprila, kad je islandski vulkan Eyjafjallajokull zatvorio nebo nad Evropom, komandant američkih i NATO trupa u Avganistanu, sin vojnika, general Stenli Mekristal (Stanley McChrystal) sa desetak saradnika sedeo je u hotelu sa četiri zvezdice Vestminster u Parizu. Oko njega je bio improvizovan pravi komandni centar. Stolovi su bili pretrpani srebrnastim Panasonic Toughbooksima, a plavi kablovi su se ukrštali preko debelih hotelskih tepiha i vodili tamo do satelitskih antena da bi obezbedili šifrovanu telefonsku i imejl komunikaciju. Kakva je to bomba u Kandaharu? Nije potvrđeno… Većina generalovih savetnika su od 11. septembra 2001. uglavnom bili u Iraku i Avganistanu, i očito su nenaviknuti na život van ratne zone.

Zbog zabrane leta našli su se deset prolećnih dana zarobljeni u Evropi, nešto je progovorilo iz njih, a okolo s beležnicom i diktafonom u ruci muvao se slobodni reporter Majkl Hestings, saradnik „Njusvika“, koji je skupljao materijal za priču o generalu za magazin „Rolingston“, uz čiji naziv se sad dodaje epitet iz 68-ih, „pacifistički i hipi magazin“. Majkl je više nego „dirty Rolling Stone hippie“. Pokrivao je rat u Iraku, i Avganistanu, opisivao i pogibiju svoje verenice, odbacujući prigovore da eksploatiše vlastitu tragediju i nije krio svoj skepticizam u pogledu ishoda rata u Avganistanu. „Rolingston“ je samo želeo priču o generalu iz Avganistana.

Priča se pisala sama.

Jedan savetnik objašnjavao je reporteru da se samo može zamisliti koliko je Pariz nešto suprotno Mekristalu: General mrzi pomodne, fensi restorane, ne voli mesta na kojima po stolovima gore sveće, a ni Guči. Doduše, general se ne uzbuđuje zbog toga što njegov sin tinejdžer farba kosu u plavo i mohavk frizuru.

Bos više voli pivo (Bud Light Lime) od francuskog bordoa. Film Talladega Nights, baladu o auto-trkama i pobedi po svaku cenu svakako više voli od Žan-Lika Godara. Na Mekristalovom džipu tamo u Avganistanu ispisan je neki citat Brusa Lija.

General jednog trenutka glasno kaže nešto kao: „Kako sam se zajebao s tom večerom?“ Kad neko u šali primeti da to ide uz položaj, on pokazuje srednji prst. S kim general večera? „S nekim francuskim ministrom“, odgovara drugi savetnik: „It’s fucking gay.“

Hestings je potom s generalom Mekristalom putovao autobusom do Berlina i tamo skoro nedelju dana sedeo u Ric Karlton hotelu, dok su čekali da se oblak raziđe tako da mogu da lete za Avganistan.

Nije bilo ranije predviđeno da Hestings putuje s generalom u Avganistan, ali prihvatili su ga i on je tamo proveo skoro mesec dana – radeći intervjue koje je general dozvolio da budu zabeleženi. Vrlo malo njihovih razgovora bilo je of the record. Svi su svesni reporterovog prisustva i toga da će to što pričaju on i objaviti.

Iz članka koji će iz toga proizaći jasno je bilo da je Mekristal frustriran načinom na koji Obamina administracija vodi rat i da hoće da se za to sazna u javnosti – od koje je, inače, umeo da sakrije šta treba. Kad je od vatre sopstvenih drugova poginuo kaplar Pat Tilman u aprilu 2004, Mekristal se potrudio da stvori impresiju da su Tilmana ubili talibani. Potpisao je i falsifikovanu preporuku da mu se dodeli srebrna zvezda kao poginulom od neprijateljske vatre. Kasnije je rekao da nije pažljivo čitao preporuku, mada mu ništa ne može promaći, a višoj komandi je poslao memorandum da bi predsednik Buš trebalo da izbegava pominjanje Tilmanove smrti. Dve godine kasnije, 2006, na Mekristala je pala ljaga zbog torture u kampu Nama u Iraku, ali nije vođen disciplinski postupak, uprkos tome što je jedan istražitelj rekao da ga je nekoliko puta video u inspekciji tog zatvora. U Avganistanu nije dozvolio da operacije sa zarobljenicima budu pod njegovom komandom s obrazloženjem da je to – političko živo blato.

ODRŽATI FIKCIJU: General je bio u Francuskoj da bi, kako će Hestings napisati u magazinu „Rolingston“, održao fikciju da Amerikanci imaju saveznike u Avganistanu. Opozicija je već bila oborila holandsku vladu, nemački predsednik je podneo ostavku, Kanada i Holandija najavile da će povući oko 4500 vojnika i Mekristal je te aprilske večeri bio u Parizu da zadrži Francuze koji su izgubili 40 vojnika u Avganistanu, da ne pođu za njima.

On je saveznicima objašnjavao novu američku strategiju u Avganistanu koju po skraćenici za engleski izraz za kontrapobunjeničku akciju zovu COIN, a taj „novčić“, u Mekristalovom slučaju, kako se pokazalo, ima dve strane.

Otkako je general Dejvid Petreus 2006. testirao tu teoriju tokom potera u Iraku, ona je kao mantra i kultni cilj ušla u modu među vašingtonskim analitičarima, novinarima, političarima, pogotovu onima koji veruju u takozvani čisti rat. COIN doktrina navodno polazi od iskustva iz najvećih zapadnih neuspeha – iz francuskog rata u Alžiru (izgubljen 1962) i američke avanture u Vijetnamu (1975). Uticajni funkcioneri su počeli da veruju da je ona odlično rešenje za Avganistan, samo da se nađe general sa dovoljno harizme i političkog rezona da je sprovede. Izabran je Mekristal. Pre nego što ga je predsednik Obama postavio za komandanta, on je pet godina u Iraku vodio tajne operacije, a kao komandant specijalnih operacija primenjivao najcrnje opcije. Njegove specijalne jedinice nazivaju mašinom za ubijanje, killing machine. Tokom iračkih potera, njegov tim je ubio ili zarobio stotine pobunjenika uključujući Abu Musaba al Zarkavija, navodnog lidera Al kaide u Iraku. Opisuje se kako on sistematično „mapira“ terorističke mreže, cilja, „targetira“, specifične pobunjenike i lovi ih.

Osvojiti srca i duše ljudi za okupatorske vojske obično je nemoguća misija. Mekristal naglašava da je takva kampanja u suštini skupa i haotična,. „Čak i Avganistance zbunjuje Avganistan.“ „Rolingston“ podseća da je jedini strani zavojevač koji je imao uspeha bio Džingis-kan, a da se Avganistanci prema Amerikancima odnose ili sumnjičavo ili otvoreno neprijateljski.

Na jednom predavanju u Londonu Mekristal je za taj COIN koncept, koji naročito zagovara potpredsednik SAD Džo Bajden, rekao da vodi pravo u Haos-istan. Tada ga nisu najurili, već su mu rekli da začepi gubicu i da „drži niski profil“. U Parizu on je na pominjanje Bajdenovog imena grohotom pitao: „Ko je pa taj?“

Da bi pojačao pritisak na talibane, Mekristal je povećao broj specijalnih jedinica sa četiri na 19. Reporter će kasnije zabeležiti da Mekristal grdi onoga koga vidi po hodnicima štaba: „Bolje da si napolju da pogodiš četiri-pet ciljeva noćas.“ Reporter beleži i udvoričku rečenicu: „Bos može da nađe 24-godišnjeg dečaka s alkom u nosu…“ Koristi elektroniku i sajberfrikove koje vojska tradicionalno izbegava. Jedan opis govori o njemu kao opasnom čoveku: plave oči koje vas prosto probuše dok gleda u vas, koje mogu da razore vašu dušu, a da on nema potrebe da povisi glas.

Mekristal je dobio mejl od nekog oficira u kome piše da se vojnici žale da im pravila angažovanja previše vezuju ruke, pa je otišao u tu jedinicu da im održi predavanje o tome da su Rusi ubili milion Avganistanaca i izgubili, i kako „buntovnička matematika“ pokazuje da svaka nevina žrtva stvara deset novih neprijatelja i da su potrebne medalje za hrabru uzdržanost.

Da bi se smanjile civilne žrtve, Mekristal je propisao neke strože direktive. Naredio je konvojima da prekinu s nepromišljenom vožnjom, uveo restrikcije za upotrebu vazdušne intervencije i ograničio noćne prepade. Vojnici kažu da se po direktivi kreću samo u područjima gde pretpostavljaju da ne moraju da se štite pucajući.

Vojnici izjavljuju da bi Mekristala zbog tih novih pravila šutnuli u jaja.

U martu, Mekristal je obišao jednu borbenu predstražu u predgrađu Kandahara da bi vojnicima direktno odgovorio na optužbe. Jedan vojnik je raportirao: „Ser, neki momci ovde, ser, misle da gubimo, ser.“ Dva dana ranije dobio je imejl od Izraela Aroja, 25-godišnjeg vodnika koji je pozvao Mekristala da pođe u misiju s jedinicom, zato što se priča da ne brine o vojnicima i otežava im da se brane.

Mekristal odgovara da je tužan zbog tih optužbi. Šest nedelja kasnije, kad se vratio iz Pariza dobio je novi mejl od Aroja – 23-godišnji kaplar Majkl Ingram, jedan od vojnika s kojim je Mekristal išao u patrolu, što ima običaj da čini i zbog čega ga vojnici vole, ubijen je dan ranije od IED improvizovane eksplozivne naprave. Komandir je tražio da se sruši kuća u kojoj je Ingram ubijen a koju su često koristili talibani, ali je zahtev odbijen.

Zapravo, general je morao baš u vreme primene novih pravila da se izvinjava Hamidu Karzaiju i ukorio je komandante odgovorne za strašne konsekvence potere za pobunjenicima u prva četiri meseca ove godine, NATO vojnici su ubili 90 civila, a u istom periodu prošle godine 76. U februaru, Specijalne jedinice su u noćnom prepadu ubile dve trudne Avganistanke. U aprilu su u Kandaharu izbili protesti zato što su američki vojnici pucali u autobus i ubili pet Avganistanaca. Prema izveštaju UN-a 2412 civila ubijeno je prošle godine što je 14 odsto više nego 2008.

Kada je Barak Obama ušao u Belu kuću, kao cilj je naveo da se rasturi i pobedi Al kaida u Pakistanu i Avganistanu. Reporter citira izvor upoznat sa sadržajem susreta Obame s generalima u Pentagonu koji kaže da je Obama izgledao kao da se oseća neprijatno i uplašeno u prostoriji punoj uniformi. Neki Mekristalov saradnik opisuje prvi susret „jedan na jedan“ Obame i Mekristala u Ovalnoj sobi u Beloj kući kao „desetominutnu fotosesiju“. Kaže da Obama uopšte nije znao ko je general Mekristal: „Bos je bio prilično razočaran…“

Pentagon je tražio da Obama pošalje još 40.000 vojnika ili postoji opasnost da misija propadne. Citirani su neki penzionisani oficiri, kao na primer Daglas Mekgregor, da je ideja da se potroše milijarde dolara za reorganizaciju kulture islamskog sveta čista glupost. Na kraju Mekristal je dobio skoro onoliko koliko je tražio. Ne pominjući reč pobeda, Obama je objavio da će poslati dodatnih 30.000 vojnika u Avganistan.

Sprovođenje strategije više liči na Vijetnam nego na Pustinjsku oluju: „Ne izgleda kao pobeda, ne miriše kao pobeda i nema ukus pobede“, izjavljuje general Bil Mejvil, koji radi za Mekristala. „Poslati 150.000 vojnika da grade nove škole, puteve, džamije i vodovode oko Kandahara isto je kao pokušati da se zaustave šverceri droge iz Meksika tako što bi se okupirao Arkanzas i gradila baptistička crkva u Litl Roku“, izjavljuje Mark Segeman, a bivši operativac CIA: „Avganistan nije naš vitalni interes – tamo nema ničeg za nas.“

U tom kontekstu se može razumeti zašto komandantovi ljudi i on sam pred novinarom ružno govore o ljudima iz vašingtonske administracije koji drže avganistanski portfolio: o američkom ambasadoru Karlu Eikenberiju, penzionisanom generalu sa tri zvezdice koji je služio u Avganistanu 2002. i 2005. („nije mu dozvolio da bude vicekralj Avganistana“), o savetniku za Nacionalnu bezbednost Džimu Džonsu (koga jedan savetnik naziva veteranom hladnog rata i klovnom koji je još prikovan za 1985). Samo je državna sekretarka Hilari Klinton prošla dobro. „Rekla je: „Ako Sten traži, dajte šta mu treba.“

KARZAI SPAVA: Za specijalnog izaslanika za Avganistan Ričarda Holbruka, koji je zadužen za pregovore s talibanima, što je valjda naučio izuvši se u Juniku 1999, neki savetnik kaže da Bos kaže da je kao ranjena životinja – čuje glasine da će biti najuren i to ga čini opasnim. U jednom trenutku, na putu za Pariz, Mekristal čekira svoj blekberi: „O, ne još jedan imejl od Holbruka… Ne želim čak ni da ga otvorim.“

Vašingtonska COIN doktrina podrazumeva kredibilnu avganistansku vladu, a Karzaija mnogi ne smatraju kredibilnim, za razliku od Mekristala koji je pokušavao da ga ojača: u poslednjih nekoliko meseci pratio ga je na nekih desetak putovanja po zemlji, stajao iza njega na mitinzima i na šurama u Kandaharu.

U februaru, pre ofanzive u provinciji Mardžah, Mekristal se čak odvezao u predsedničku palatu da bi ovaj potpisao nešto u vezi s tom vojnom operacijom. Karzaijevo osoblje je, međutim, tvrdilo da predsednik spava pošto je prehlađen i da ne mogu da ga uznemiravaju. Posle nekoliko sati čekanja Mekristal je konačno našao avganistanskog ministra odbrane koji je ubedio Karzaijeve ljude da probude predsednika. Neki izvori kažu da je Karzai čak pripretio da će se pridružiti talibanima, kad su ga oko nečeg pritiskali.

IZMIŠLJENI GRAD: Po američkoj štampi naveliko je pisano o ogorčenoj ofanzivi u februaru radi zauzimanja Mardžaha, koja se koristi kao primer koji treba da pokaže uspeh, pa je Mardžah u vestima i ozbiljnih agencija, pa i listova poput „Njujork tajmsa“, opisivan kao grad, mada kako piše Gart Porter, istoričar i novinar koji se specijalizovao na temi američke nacionalne bezbednosti, Mardžah nije ni grad ni varošica, već se radi o nekoliko poljoprivrednih naselja, to jest o velikom zemljoradničkom području koje se proteže većim delom doline reke Helmand. Ričard B. Skot, koji je do 2005. radio u Mardžahu kao savetnik za navodnjavanje pri američkoj Agenciji za međunarodni razvoj, slaže se da u Mardžahu nema ničega što bi se moglo nazvati „gradskim“. Operacije „Moštarak“, u kojoj je učestvovalo 7500 američkih, NATO i avganistanskih vojnika, promovisana je više nego bilo koja druga bitka od početka rata, pa je radi spinovanja i Mardžah proglašen za grad.

To je deo „uspostavljanja takozvanog COIN (counterinsurgency) narativa“, kako piše u Vojnom priručniku za borbu protiv pobunjenika, koji je general Dejvid Petreus priredio 2006. godine.

Mekristal opisuje Mardžah kao čir koji krvari.

Pentagon planira sličnu letnju operaciju u Kandaharu. Početkom juna objavljuje se da je potrebno još rada na terenu, da to nije kao bitka za Faludžu u Iraku. Ideja je da Avganistanska policija uđe u Kandahar i da uspostavi kontrolu, a da Amerikanci daju 90 miliona dolara za odobrovoljavanje civilne populacije. Ali populacija ne želi Amerikance tamo. Predsednik Karzai koristi svoj uticaj da odloži ofanzivu. Endrju Vilder, ekspert sa Taft univerziteta, kaže da cunami keša hrani korupciju i kreira atmosferu u kojoj jača resentiman i neprijateljstvo i bez kraja se povećavaju zahtevi da vojska obezbedi snabdevanje.

Nedeljnik „Tajm“ citira kongresni izveštaj („Warlord, Inc.: Extortion and Corruption Across the U.S. Supply Chain in Avghanistan“) od 21. juna gde piše da su u 70 odsto slučajeva konvoji za snabdevanje povereni Avganistancima, da se njima godišnje plaća 2,16 milijardi dolara da štite konvoje američkog snabdevanja. Problem je u tome što se plaćanjem avganistanske zaštite kreira veliki fond za „podmazivanje“, za podmićivanje, iznuđivanje, transport heroina i za ubistva, i da je skoro sigurno da nešto od tog novca završava kod talibana. Drugim rečima, konstatuje nedeljnik, Amerikanci plaćaju metke i bombe koje ubijaju njihove vojnike.

Isti izvor kaže da je gospodar rata i sigurnosti konvoja za snabdevanje između Kabula i Kandahara poznat samo po imenu. Povezan je s Karzaijevom familijom, a iza toga je sve misterija. Nikada ga nije sreo američki oficir, sem prilikom jednog hapšenja povezanog s drogom. (Negira da transportuje narkotike.) U nedeljniku „Tajm“ se izražava čuđenje nad neznanjem u vezi s tim čovekom koje ide uz pitanje: „Šta ako se on usred bitke pridruži talibanima?“

Krupna rasprava o smislu rata je ovim slučajem u Americi očito otvorena, ali Mekristal nije pozvan da učestvuje u razmeni mišljenja o Avganistansko-pakistanskoj strategiji u takozvanoj Sobi za situacije u Beloj kući. Predsednik Obama je reagovao u znaku rečenice koju ponekad izgovara: „Ja sam mršav, ali sam jak.“ Posle trideset minuta razgovora sa Stenlijem Mekristalom objavio je u takozvanoj Bašti ruža u Beloj kući da ruža ima trnje, to jest da prihvata ostavku generala Stenlija Mekristala. Hijerarhija se mora poštovati, vojnici moraju da slušaju civile, što je naučio i naš general Ponoš. Hari Truman je najurio generala Daglasa Makartura, nekrunisanog cara Japana tokom korejskog rata, zato što je Makartur napustio Trumanovu strategiju i javno tražio da se korejski rat prenese na kinesku teritoriju.

Na mesto komandanta u Avganistanu Obama postavlja Mekristalovog dosadašnjeg pretpostavljenog generala Petreusa, koji je rekao: „Razumem!“ Uostalom, strategija je pravljena na osnovu njegovog iskustva i neće se menjati. „Los Anđeles tajms“, međutim, citira prvu izjavu generala Petreusa na kongresnom saslušanju prilikom imenovanja o tome da je američko povlačenje iz Avganistana koje je Obama najavio za 2011, proces, a ne izlaz. Slagaće se s Holbrukom i američkim ambasadorom u Avganistanu i očekuje da će se teške borbe nastaviti i da će one u Kandaharu potrajati nekoliko meseci duže nego što se pretpostavljalo. „Los Anđeles tajms“ međutim čita sa Obaminih usana da je glavni problem rešen, da će on tolerisati raspravu, ali da neće tolerisati razlike, i zaključuje da će se još koja glava zakotrljati. Tu taj list pominje Holbruka. „On je mrtav čovek koji hoda (dead man walking), ali će možda hodati neko vreme“, citira „LAT“ jednu osobu blisku Holbruku.

Neki, međutim, ukazuju na to da je priča o Mekristalu, koji nije poštovao hijerarhiju, američkoj strani otkrila težu istinu o stanju na terenu, o haosu među civilnim akterima i o tome da se zapravo postavlja pitanje da li ima razlika između Zelenih beretki i mirovnog korpusa. Zelene beretke su, kako se čitalac seća, onaj film iz 1968. proizveden u jeku najvećeg američkog angažovanja u Vijetnamu, u kome igra Džon Vejn, glorifikacija vijetnamskog rata, koja je polarizovala publiku do današnjih dana. Avganistanski rat je ovog juna postao najduži rat u američkoj istoriji. Do sada je to bio vijetnamski.

U telefonskom intervjuu „Njusvik“ je od svog saradnika Majkla Hestingsa, koji je svojom pričom u magazinu „Rolingston“ „poslao generala u ružičnjak“, tražio da opiše kako aktuelna debata izgleda iz Avganistana, daleko od vašingtonske – politike kako rat izgleda danas?

Reporter odgovara da se sprema da pođe negde s američkim vojnicima, da se oni koncentrišu na posao koji ih čeka, da to isto čini i on, da je njegovo shvatanje novinarstva da izvesti o onome što vidi i čuje, da sakupi parčiće na gomilu i da kaže čitaocu šta se stvarno dešava. U ovom trenutku ne može da se koncentriše na nešto što ne može kontrolisati, pogotovu kad nema internet vezu, kad struja nestaje, a mlazni borbeni avion fajter-džet povremeno leti iznad glave – to uopšte nije pogodno za telefonske intervjue…