Autobus nije – brod

(Specijalno za „Vreme“ iz Londona)

Kada se u punom gradskom autobusu u centru Londona osetio dim, putnici nisu sačekali objašnjenje vozača. Sa donje platforme autobusa nagrnuli su napolje vrišteći na sav glas, a oni sa gornjeg nivoa tradicionalnog dabldekera poskakali su sa oko četiri metra visine. I vozač je iskočio zajedno sa putnicima. „Ovo nije brod“, rekao je, aludirajući na pomorsku tradiciju da kapetan poslednji napušta brod koji tone. U tih nekoliko minuta panike, dok autobus nije ispražnjen, putnici su zaboravili na pristojnost, proceduru i tradiciju. Strah da su meta još jednog u talasu terorističkih napada na javni gradski prevoz u britanskoj prestonici pokrenuo je instinkt za preživljavanje. Ispostavilo se da je reč o običnom mehaničkom kvaru. Međutim, putnici nisu marili za povređene članke i zglobove. London je postao meta terorista, i to tragično saznanje promenilo je razmišljanje stanovnika ove metropole. Promena je najvidljivija upravo u gradskom prevozu.

PROMENA PRAVILA: London je preko noći postao grad bicikala i skutera, čija je prodaja u nekim radnjama čak učetvorostručena. Na hiljade ih se sada provlači između crvenih dabldekera, crnih taksija i privatnih automobila. Ali, ove pridošlice na ulicama Londona su i same postale svojevrsna opasnost zbog neiskustva njihovih vozača u haotičnom gradskom saobraćaju. Dok neki građani izbegavaju javni prevoz potpuno ili u meri koliko je to moguće, drugi nemaju izbora u kretanju po gradu koji se prostire na 1580 kvadratnih kilometara, a svi zajedno dele osećaj nelagode dok „trpe“ svakodnevnu vožnju autobusima i podzemnom železnicom. Putnici se premeravaju pogledima, prate ko ulazi i izlazi, proveravaju kome pripadaju rančevi ili torbe sumnjivog izgleda. Donedavno su se stanovnici Londona glasno bunili zbog najmanjih poremećaja u prevozu. Sada se učestale obustave saobraćaja iz bezbednosnih razloga prihvataju kao nužno zlo. Običan svet na sličan način poima i pravnu ofanzivu države kao metod borbe protiv terorizma.

„Pravila igre su se promenila“, ovim rečima je pre odlaska na odmor britanski premijer Toni Bler najavio najveći zaokret u britanskom liberalizmu posle Drugog svetskog rata. Niz predviđenih mera, uključujući deportaciju stranih ekstremnih muslimanskih sveštenika, zatvaranje džamija koje propagiraju mržnju, zabranu ekstremnih muslimanskih grupa i sankcionsanje britanskih građana koji podržavaju ili podstiču terorizam, izazvao je trenutnu reakciju. Političari, pravnici, analitičari i aktivisti iz nevladinog sektora ukrstili su stavove oko posledica ovih mera za poštovanje ljudskih prava i međunarodnih pravnih akata. Vlada je prešla u administrativnu ofanzivu potpisivanjem memoranduma sa Jordanom, kojim bi se obezbedila zaštita od torture i zlostavljanja ljudi nakon deportacije, iako su njeni kritičari odmah odgovorili da parče papira nije nikakva garancija. Političke i pravne finese izazova koji za državu predstavlja uspostavljanje ravnoteže između poštovanja ljudskih prava i očuvanja slobode govora, s jedne, i zaštite nacionalne bezbednosti, s druge strane, kao da su zaobišle običan svet. Ali, zato su njegovo zgražavanje i osudu izazvale izjave pojednih radikalnih muslimana u zemlji.

BEJRUT NA TEMZI: Neki od njih su bili poznati javnosti još od napada u Njujorku 2001. godine kada su podržali teroriste. Ocene londonskih napada bile su slične. Dnevni list „Sandej tajms“ je objavio da je član jedne radikalne grupe rekao kako su četiri bombaša samoubice, koji su usmrtili 52 osobe u napadu na London 7. jula, „fantastična četvorka“, uporedivši ih sa pozitivnim likovima iz istoimenog filma. Šeik Omar Bakri Muhamed, bivši vođa radikalne grupe Al Muhadžirun koja je rasformirana, izjavio je da ne bi obavestio policiju kada bi znao da muslimani pripremaju teroristički napad u Britaniji jer bi to bilo protivno islamu. Bakri je živeo u Velikoj Britaniji od 1982. godine, gde je imao dozvolu boravka, i ovo nije njegova prva kontroverzna izjava. Kada je otišao na odmor u Liban, iako se u štampi spekulisalo da je njegov odlazak vezan za mogućnost da bude uhapšen pod optužbom za izdaju, Blerov zamenik Džon Preskot poželeo mu je „dug odmor“. Ispalo je da je Bakrijev odmor produžen, i to beskonačno, kada mu je britanska vlada zabranila povratak u „interesu javnog dobra“. Ovaj potez usledio je posle akcije hapšenja deset stranih državljana, kojima sada preti deportacija. Među njima je i Omar Mahmud Mohamed Otman, zvani Abu Katada, poznat kao „ambasador Al kaide u Evropi“. Za strane obaveštajne sluzbe, London je već duže vreme imao nadimak „Londonistan“ ili „Bejrut na Temzi“, jer je smatran bezbednom lukom za razne disidentske grupe iz islamskog sveta, od radikalnih propovednika do nevinih izbeglica. Sve dok radikali nisu predstavljali pretnju nacionalnoj bezbednosti, ovdašnje službe vodile su se logikom da je bolje držati ih pod nadzorom, jer su samim tim i izvor informacija o novijem fenomenu poznatom kao „politički islam“. Potpis državnog sekretara Čarlsa Klarka na zabranu povratka Omara Bakrija u zemlju označio je kraj takvog razmišljanja.

Inajat Bunglavala, predstavnik Britanskog muslimanskog saveta, najeksponiranije i najveće grupe koja predstavlja umerene muslimane, podržao je zabranu vlade rečima: „Omar Bakri neće nedostajati velikoj većini britanskih muslimana.“ Sa svojim često uvredljivim primedbama doprineo je demonizaciji britanskih muslimana. Britanski muslimani su svesni štete koju je njima i njihovoj veri nanela nekoliciina ekstremista. Muslimanska zajednica u Velikoj Britaniji, koja ima oko dva miliona pripadnika, postala je i front i saveznik u borbi protiv terorizma. Vlada ima težak zadatak da predupredi otuđenje muslimana kao posledicu terorističkih napada. Od 7. jula zabeležen je porast nasilnih napada na pripadnike muslimanske zajednice. Podozrenje i sumnjičavost prema muslimanima takođe imaju poražavajuće posledice na međuetničke odnose. „Ljudi zure u nas. Misle da imamo bombu pod hidžabom. To nas plaši“, žalila se mlada muslimanka ministru u vladi. Žigosanje čitave muslimanske zajednice upravo ide naruku onima koji imaju za cilj radikalizaciju muslimana. To dobro zna britanski establišment. U Notingemu, gradu severno od Londona, policija je dala primer sugrađanima svojim gestom solidarnosti. Pripadnici policije počeli su da nose zelene tračice na reveru ili kravati koje simbolišu veru u muslimane kao ljude od mira.

Ipak, činjenica da su bombaši samoubice bili „domaći“ muslimani, odnosno da su rođeni u Velikoj Britaniji, gde su i odrasli, ukazala je na problem otuđenja i frustracije mlađe generacije muslimana u zemlji. To je problem koji može da se reši jedino kroz dijalog i saradnju vlade i muslimanske zajednice. Tragedija u Londonu pokazala je da je put od otuđenosti do radikalizacije kratak. Iz tog razloga je čvršća integracija muslimana u britansko društvo postala politički imperativ. Međutim, manje je jasno kako taj imperativ ostvariti. Jedan od predloga u tom pravcu tiče se uvođenja engleskog jezika u džamije. Dr Abdulždamil Sadžid, predsedavajući Muslimanskog saveta za religioznu i rasnu harmoniju, kaže da je 90 odsto imama iz inostranstva i ne govore engleski, dok je 60 odsto mlađih muslimana rođeno u Ujedinjenom Kraljevstvu i mogu da prate bogosluženje samo na engleskom. To je razlog, prema njegovim rečima, zašto mladi prestaju da odlaze u džamije, koje propovedaju toleranciju i poštovanje prema životu, te da je njihovo vraćanje u muslimansku zajednicu jedan od načina da se pobedi fanatizam. Salman Ruždi, pisac Satanskih stihova, zbog kojih se i sam našao na meti islamskih ekstremista pošto je 1989. godine iranski ajatolah Homeini proglasio njegovo delo bogohulnim, u komentaru u „Tajmsu“ otišao je korak napred. Po njemu je modernizacija samog islama ili, kako je rekao, Muslimanski reformizam, jedini način da se pobedi ideologija džihada i stvori okvir za istinsku otvorenost i toleranciju.

IDENTITET I KAKO GA STEĆI: Pitanje integracije muslimana u britansko društvo pokrenulo je mnogo širu raspravu o značenju britanskog identiteta i ideje multikulturnog društva. Za razliku od asimilatorskog francuskog modela i izrazito patriotskog američkog pristupa, britanski pristup karakteriše tolerancija različitosti dok sam pojam britanskog često ostaje nejasan i samim Britancima. Dejvid Dejvis, ministar unutrašnjih poslova u senci, za koga se tipuje da će naslediti vođstvo Konzervativne partije, otvorio je novi politički front. Izjavio je da vlada treba da ukine zastarelu politiku multikulturalizma koja je dozvolila ljudima iz različitih kultura da se nasele, a da se ne integrišu u društvo. Brojke ukazuju na to da je pitanje multikulturalizma mnogo složenije od Dejvisovog jednostavnog recepta da treba zahtevati poštovanje britanskog načina života. U nedavnom ispitivanju javnog mnjenja 87 odsto muslimana je izjavilo da multikulturalizam, takav kakav jeste, zapravo čini britansko društvo boljim.

Rasprava o britanskom načinu života, s jedne, i pravnoj ofanzivi vlade, s druge strane, potpuno bi preskočila pitanje koje zaista pogađa ovdašnje muslimane, ali do rasprave nije došlo zbog iznenadne smrti bivšeg ministra spoljnih poslova Robina Kuka, čiju je istaknutu višedecenijsku karijeru ipak obeležila njegova ostavka. Izvodi iz njegovog govora u parlamentu tom prilikom u znak protesta protiv učesća Velike Britanije u ratu u Iraku 2003. godine i njegove reči osude Blerove politike vrteli su se na radio-stanicama i televizijama u trenutku kada se raspravljalo zbog čega muslimani imaju rezerve prema zemlji u kojoj žive. Aktuelnost njegovih reči potvrdio je i stav mlade muslimanke u izjavi BBC-ju da upravo osećanje nemoći da nešto promene tera neke muslimane da posegnu za nasiljem.

I tek da se ne zaboravi da nije reč o pukoj akademskoj debati, već o ozbiljnom demokratskom dijalogu koji jedini može da spasi živote nalaženjem sveobuhvatne, efikasne ali i svima prihvatljive strategije protiv terorizma, kako kod kuće tako i na međunarodnom planu, londonska policija je otkrila informaciju da je bilo „neprijateljskog izviđanja“ potencijalnih meta u finansijskoj četvrti Londona.