Atentat u Galiciji

foto: ap photo

Služba hitne pomoći primila je u 11.35, u subotu 30. avgusta 2025, izveštaj o pucnjavi u Frankovskom okrugu blizu centra grada Lavova. Malo pre toga, Andrij Parubij, bivši predsednik Vrhovne Rade i deputat ukrajinske partije Evropske solidarnosti, u kratkom šortsu, sa sportskom torbom na leđima, izašao je iz svoje kuće u senovitoj ulici Jevfremova 46 i bez pratnje žurno krenuo ka obližnjoj teretani. Na ulici ga je sačekao napadač, obučen u crno, sa biciklističkim šlemom, na leđima noseći uočljivi žuti ranac firme “Glovo”, čije je sedište smešteno u toj ulici. Uočivši Parubija, sa kolovoza je prešao na trotoar i – kako pokazuju snimci video-nadzora – sa pištoljem u ispruženoj desnoj ruci, pratio ga je nekoliko koraka, a zatim ispalio osam hitaca. Parubij je pao na trotoar i preminuo pre nego što je stigla hitna pomoć. Dok su malobrojni svedoci bili u šoku zbog pucnjave, napadač je pobegao na električnom skuteru.

Ukrajinska policija je pokrenula operaciju “Sirena”. U Hmeljnickoj oblasti, 200 kilometara istočno od Lavova, 36 sati kasnije, 1. septembra noću, uhapšen je 52-godišnji nezaposleni stanovnik Lavova, čije ime nije saopšteno.

Ukrajinski portal “Zerkalo nedeli” (Ogledalo nedelje), pozivajući se na generalnog tužioca Ruslana Kravčenka i Službu bezbednosti, piše da je osumnjičeni u prvim iskazima priznao da je pažljivo planirao napad, da je pratio Parubijevo kretanje, određivao rutu, pripremao plan bekstva i pokušao da pobegne odbacivši negde ranac Glovo čiji kurir nije bio, i promenivši odelo.

Portal Meduza, medij u Rusiji proglašen za “stranog agenta”, inače pouzdan kad su u pitanju činjenice, uz pozivanje na istragu prenosi kako je osumnjičeni priznao da je imao kontakte s nekim ruskim predstavnicima dok je tragao za sinom, ukrajinskim vojnikom nestalim bez traga kod Bahmuta tokom teških borbi 2024. Ukrajinski Peti kanal, pozivajući se na tajnu službu, piše da su ga ruske službe pritiskale da s njima sarađuje obećavajući da će mu dati informacije o mestu gde je sahranjen njegov sin. Osumnjičeni za ubistvo Andrija Parubija, Mihail Scelnikov, govorio je o svojim motivima u Galicijskom sudu u Lavovu, koji je u utorak 2. 9. odlučio da mu odredi pritvor na dva meseca.

“Sve što želim jeste da presuda bude objavljena što brže – da, priznajem da sam ubio Parubija – i tražim da budem razmenjen za ratne zarobljenike kako bih mogao da odem (u Rusiju) i pronađem telo svog sina”, rekao je novinarima pre početka sudskog ročišta (citirano od strane ukrajinskog servisa Bi-Bi-Sija). Prema rečima osumnjičenog, izveštaji da su ga ruske specijalne službe ucenjivale telom njegovog sina, koji je poginuo u ratu sa Rusijom, “nisu istiniti”.

UBISTVA U POZADINI SUKOBA

Pre nego što su objavljeni prvi nalazi istrage, dopisnici Bi-Bi-Sija Svjatoslav Homenko i Vitalij Červonenk su u izveštaju iz Lavova citirali saradnike Andrija Parubija koji su uvereni da korene njegovog ubistva treba tražiti u Rusiji.

Pre ovog ubistva, 9. jula 2024. godine, pred svojom kućom u Lavovu ubijena je Irina Farion, profesorka ukrajinskog jezika i poslanica partije “Sloboda”, naslednica Socijalno-nacionalne partije Ukrajine. Za sada, istraga ne povezuje njeno ubistvo sa atentatom na Parubija.

I drugi mediji su pre hapšenja Parubijevog ubice spekulisali o mogućim osvetničkim motivima, povezujući atentat sa ranijim tragičnim događajima, sukobima i radikalnim aktivistima.

Petrogradski list “Argumenti i fakti” naslovio je tekst “Догнала пуля снайпера Майдана” (“Metak stigao snajpera Majdana”), dok je ruski sajt blockpot.odessa.ru naveo da je na sličan način ubijen odeski radikalni aktivista Demjan Ganula, koga su ruske vlasti proglasile za ekstremistu i teroristu.

Očito je da u specijalnim operacijama tekućeg rata atentate organizuje i ukrajinska strana. U avgustu 2022. ubijena je Darja Dugina, ćerka filozofa nacionalne orijentacije Aleksandra Dugina. U aprilu 2023. ruski vojni bloger Vladen Tatarski poginuo je od eksploziva skrivenog u statueti, koju mu je, navodno po nalogu ukrajinske službe, uručila Darja Trepova, osuđena zbog toga u Moskvi na 27 godina zatvora. U decembru 2024. general-potpukovnik Igor Kirilov, načelnik za radijacionu, hemijsku i biološku odbranu ruskih oružanih snaga, ubijen je eksplozivom postavljenim u skuter ispred svog stana u Moskvi.

OD GALICIJE DO DONBASA

U tom nizu atentata i ubistava lične, političke i ratne sudbine često se tragično ukrštaju i presecaju. Time je obeležen i životni put Andrija Parubija, rođenog 31. januara 1971. godine u Lavovu, u porodici sa snažnim nacionalističkim nasleđem. Njegovi preci služili su u austrougarskoj vojsci, a nakon njenog sloma u Ukrajinskoj galicijskoj vojsci kratkoživeće Zapadno-Ukrajinske Narodne Republike. Hvalio se da je jedan njegov deda učestvovao kao mitraljezac u Poljsko-ukrajinskom ratu 1918/19. Tokom Drugog svetskog rata, Parubijevi stričevi borili su se u zloglasnoj Ukrajinskoj ustaničkoj armiji (UPA) Romana Šuhljeviča koji je likvidiran tek 1950. Inače, UPA je poznata po masakru Poljaka u Volinji.

Parubijeva porodica je, navodno, posle rata proterana u Sibir na deset godina. On je počeo rano da se politički angažuje, od svoje 17. godine. Kao student arheologije na Državnom univerzitetu “Ivan Franko” u Lavovu, hapšen je 1988. zbog učešća na neprijavljenom antisovjetskom mitingu. Osnovao je organizaciju “Spadšćina” (Спадщина, Nasleđe) koja se bavila očuvanjem grobova pripadnika UPA i organizovanjem antisovjetskih skupova.

Nakon raspada SSSR-a, njegov otac je postao zamenik gradonačelnika Lavova, a on je izabran u gradsko i regionalno veće. Godine 1991. zajedno sa Olegom Tjahnjibokom osnovao je Socijalno-nacionalnu partiju Ukrajine, kasnije preimenovanu u “Svoboda”. Od 1998. do 2004. predvodio je paramilitarni ogranak stranke “Patriot Ukrajine”, koji je organizovao navijače, demonstracije, obezbeđenje mitinga i povremene sukobe sa protivnicima, kao i kampove za patriotsku omladinu.

Iako je ruski narativ o denacifikaciji Ukrajine isticao aktivnosti radikalno desničarskih formacija i simboliku koje su ponekad koristili pripadnici SNPU, “Patriot Ukrajine” ili puk “Azov”, u realnom političkom životu ekstremno desne partije u Ukrajini imaju ograničen izborni uticaj, često ispod pet odsto.

OD NARANDŽASTE REVOLUCIJE DO MAJDANA

Andrij Parubij se kontinuirano pomerao od galicijskog nacionalizma desnih radikalnih organizacija ka političkom mejnstrimu desnog centra u političkom životu Ukrajine. Na Nacionalnom politehničkom univerzitetu u Lavovu 2001. upisao je postdiplomske studije u oblasti političkih nauka i sociologije.

Postao je deo šire prodemokratske koalicije koja je stajala iza Narandžaste revolucije 2004, a kasnije je sarađivao s partijama Batkivščina (Otadžbina, Батько je otac, ukr.) Julije Timošenko i Narodni front Arsenija Jacenjuka. Tokom Narandžaste revolucije, izbile zbog navodnog falsifikovanja predsedničkih izbora 2004, preuzeo je funkciju komandanta Ukrajinskog doma, bivšeg Lenjinovog muzeja na Trgu nezavisnosti u Kijevu, stekavši tada politički autoritet i organizaciono iskustvo. Aktivno se suprotstavljao ruskom uticaju i učestvovao u protestima u Moskvi 2011. Po ponašanju je i dalje bio radikalan.

Tokom 2007. godine, dok je bio poslanik u ukrajinskom parlamentu, često se sukobljavao sa poslanicima iz Partije regiona, koja je imala snažnu podršku na Krimu, Donbasu i Pričernomorju. Zbog pokušaja da omete usvajanje “Harkovskih sporazuma” o daljem stajanju ruske Crnomorske flote, 2010. godine bacio je dimnu bombu u salu za sednice Rade, za šta je krivično optužen.

Najpoznatiji period njegove karijere vezan je za tu obojenu revoluciju, koja se naziva i Euromajdan 2013–2014. Od decembra 2013. do februara 2014. Parubij je bio operativni koordinator bezbednosti na Trgu nezavisnosti i okolnim ulicama, komandant Samoodbrane Majdana, sastavljene od dobrovoljačkih “sotni” (сотні, stotine, ali i kozačke jedinice) koje su patrolirale perimetrom, održavale red, koordinisale dežurstva na barikadama, štitile demonstrante od policijskih specijalaca berkuta, bine i medicinske punktove. Njegova funkcija uključivala je logistiku – obezbeđivanje opreme: štitova, kaciga, palica, a po nekim izvorima i Molotovljevih koktela.

Tokom januara i februara 2014. pojedine grupe demonstranata posredstvom dobrovoljaca iz zapadne Ukrajine došle su do lovačkih pušaka, sačmarica, pa i automatskog oružja. Ruski mediji tvrde da je Parubij koordinirao dopremanje oružja iz skladišta Ministarstva unutrašnjih poslova u koja su demonstranti provalili u zapadnim oblastima. Ukrajinski i evropski izveštaji te tvrdnje ne potvrđuju. Istrage o poreklu oružja i “snajperima s Majdana” traju i dalje, a advokati porodica ubijenih tvrde da ceo lanac nabavke oružja nije rasvetljen jer postoji postrevolucionarna politička zaštita lidera, uključujući Parubija.

Na vrhuncu krize, 18–20. februara 2014. u Kijevu je došlo do višestrukih oružanih incidenata sa smrtnim ishodom. Ukrajinske vlasti i većina zapadnih medija krivicu pripisuju pripadnicima specijalne policije Berkut (Zlatni orao) i drugim delovima bezbednosnog aparata smenjenog Janukoviča. Sudski procesi, uključujući presudu iz oktobra 2023, terete više pripadnika Berkuta za masovna ubistva demonstranata.

Postoje i optužbe da je Parubij koordinisao ili prikrivao snajpersku pucnjavu sa zgrade Konzervatorijuma, koju su držali demonstranti, i sa drugih objekata pod kontrolom Majdana, kao što je hotel “Ukrajina”. Ivan Kačanovski sa Univerziteta Otava se, na primer, poziva na sinhronizovane video-analize, iskaze svedoka i fragmentarne nalaze iz sudskih spisa, kada metež 20. februara 2014. tumači kao “operaciju pod lažnom zastavom”. U toj i sličnim analizama se tvrdi da je značajan deo pucnjave dolazio iz objekata pod kontrolom Majdana, odnosno iz hotela “Ukrajina”, (Konzervatorijum) i da tajming i smer vatre u snimcima ne korespondiraju sa ispaljenim hicima berkutovaca. Ukrajinsko tužilaštvo takve teze nije prihvatalo. U optužnicama i presudama i dalje se terete pripadnici Janukovičevićeve policije.

Prema ukrajinskim mejnstrim izvorima i zapadnim liderima, Andrij Parubij je dao doprinos koordinaciji i zaštiti civila tokom višemesečnog sukoba u Kijevu. Poljski ministar spoljnih poslova Radoslav Sikorski naveo je da je Parubij tokom te Revolucije dostojanstva – “kada smo mi, kao ministri (tzv.) Vajmarskog trougla, pregovarali o okončanju klanja 2014. godine” – pomogao u evakuaciji poljskog konzulata iz Sevastopolja, kada su oni visoki Rusi u zelenim uniformama stigli na Krim. Dok su neki od ministara Vajmarskog trougla (Štajnmajer) kasnije cinično objašnjavali da nije bilo uslova da se sporazum opozicije sa Janukovičem sprovede – zato što je Januković pobegao s vlasti. Ruski zvaničnici (Putin) opisuju događaje 2014. kao državni udar.

DONBAS, HARKOV, ODESA –
NIZ NEUSPEŠNIH ISTRAGA

Bilo kako bilo, nakon što je Viktor Janukovič pobegao u Rusiju preko Krima i Donbasa, Andrij Parubij je 27. februara 2014. imenovan za sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost i odbranu, predstavljajući radikalne aktiviste Majdana, tada primetnu snagu u ukrajinskoj politici. Na ulazu u hotel “Kijev” 2014. nepoznata osoba je pred njegove noge bacila bombu koja se otkotrljala ispod automobila bez posledica. Kasnija istraga pokazala je da je atentat naručio bivši komandant Unutrašnjih trupa Stanislav Šaljuk, koji se tada već krio u Rusiji, a da je motiv bio navodna osveta za Parubijeve aktivnosti tokom i nakon Majdana.

Sa iskustvom iz ranih nacionalističkih organizacija, Parubij je po dolasku na vlast učestvovao u formiranju dobrovoljačkih jedinica slatih u Donbas radi suprotstavljanja pobuni, koju ruski mediji nazivaju “ruskim prolećem”, a zapadni izvori uglavnom kvalifikuju terminima “proruski separatisti” ili “proksi-rat Rusije”.

Kao sekretar Saveta bezbednosti, Andrij Parubij je predsedavao sastanku na kojem je doneta odluka o početku Antiterorističke operacije – vojno-policijske kampanje protiv tog “Antimajdana” u Donbasu i protiv ruskih dobrovoljaca Igora Girkina. Nakon borbi u Ilovajsku 2014. i Debaljcevu 2015, Parubij je učestvovao u pripremi okvira za Minsk 1 i 2, a kao zamenik predsednika Rade, pratio je njihovu primenu, smatrajući, kako je o tome izveštavao Interfaks, da su ti sporazumi privremeni, a verujući da sukob može biti rešen pretežno vojno.

Nekoliko krupnih događaja iz tog perioda su predmet višestrukih neuspelih istraga. Neki dobrovoljački bataljoni, poput Azova, imali su veze sa ranijom tradicijom neonacističke SNPU i Patriota Ukrajine, čiji je Parubij bio jedan od osnivača.

Ruski Istražni komitet ga je u odsustvu optužio za bombardovanje gradova u Donbasu i masakr u Odesi, navodeći više od 2.100 civilnih žrtava; Parubij je negirao ličnu odgovornost. Ukrajinski, zapadni i nezavisni izvori ne potvrđuju da je imao formalnu komandu nad jedinicama ili lično izdavao naređenja za granatiranje civila.

U Harkovu je gradonačelnik Genadij Kernes 28. aprila 2014. teško ranjen metkom, ali je preživeo nakon rehabilitacije. Nakon tragedije u Odesi 2. maja 2014, kada je u požaru u Domu sindikata spaljeno ili se ugušilo 48 ljudi, a povređeno više od 200, u medijima su se pojavljivale optužbe da je Parubij bio umešan u organizovanje i naoružavanje grupa koje su rasturile šatorski kamp pripadnika odeskog Ruskog proleća, i napadom Molotovljevim koktelima izazvale požar u Domu sindikata, ali nema javno dostupnih dokaza koji direktno povezuju Parubija s tim. Parubij je takođe optuživan i da je učestvovao u zataškavanju istrage.

Na nedostatke u policijskim i sudskim postupcima u vezi s tragedijom u Odesi ukazuju višestruke istrage i izveštaj Međunarodne asocijacije tužilaca Saveta Evrope iz 2015. godine. (International Association of Prosecutors, forum za saradnju i razmenu iskustava među tužiocima i pravosudnim institucijama evropskih zemalja).

NIJE BIO TEK “MARGINALNI DESNIČAR”

Parubij je tokom karijere menjao stranke: od ultra-nacionalističke SNPU i Patriota Ukrajine, preko Batkivštine, do proevropske stranke Petra Porošenka. Dopisnici ruske redakcije Bi-Bi-Sija podsećaju kako je “radikalni” i “banderovski” Parubij ostao na svojim pozicijama tokom decenija, dok su ga kasniji predsednici Porošenko i Zelenski sve više smatrali ključnim partnerom.

Zaključno, Parubij nije bio marginalni desničar, već važna figura u prelazu od uličnog otpora ka vrhu državne vlasti 2014, kao i u organizaciji odbrane Ukrajine tokom sukoba sa Rusijom.

U sazivu 2014–2019. Parubij je postao zamenik predsednika, a od 14. aprila 2016. do 29. avgusta 2019. predsednik Vrhovne Rade. Kao predsednik parlamenta, podržavao je kurs ka EU i NATO-u (bio je i član jedne mešovite komisije), ali pre svega nacionalni program, sa nesvakidašnjom upornošću. Kažu da je pojedine zakone i po dvanaest puta stavljao na glasanje, sve dok ne prođu.

Nakon izbora 2019. prešao je u opoziciju (frakcija Evropska solidarnost Petra Porošenka). U prvim mesecima nakon ruskog napada na Ukrajinu 2022. pridružio se teritorijalnoj odbrani u Kijevu i opet bio aktivan u formiranju dobrovoljačkih bataljona. Kasnije se u potpunosti fokusirao na rad u parlamentarnom Odboru za nacionalnu bezbednost i odbranu.

Pokazivao je snažnu posvećenost ukrajinskom nacionalnom programu, koji u njegovom slučaju podrazumeva potiskivanje ruskog jezika iz zvanične upotrebe, kulture “Moskalja” i Ruske pravoslavne crkve. Posebno je zapaženo njegovo prisustvo na prijemu tomosa Vaseljenskog patrijarha o autokefalnosti Pravoslavne crkve Ukrajine (PCU). Prema ukrajinskim izvorima, PCU sada broji oko 8–9 hiljada parohija.

Pre rata, Ukrajinska pravoslavna crkva Moskovske patrijaršije (UOC-MP) imala je više od 12 hiljada parohija i oko 10 hiljada sveštenika, ali taj broj se, prema ukrajinskim podacima, znatno smanjuje zbog prelaska parohija u PCU i ratnih okolnosti.

Kad se uzme u obzir da traju sukobi oko preuzimanja parohija, pa krize u vezi statusa istorijske Kijevsko-Pečerske lavre, mnogobrojne sumnje u otadžbinsku ratnu lojalnost UOC-MP, sudski procesi protiv sveštenika, logično je postaviti pitanje koliko ti statistički pokazatelji odražavaju stvarno stanje.

Andrij Parubij se energično zalagao za politiku afirmacije ukrajinskog jezika, za donošenje zakona koji proširuju upotrebu ukrajinskog jezika, reklo bi se i preko granice do koje u toj osetljivoj materiji idu neki od njegovih koalicionih partnera. Bio je jedan od glavnih pristalica ograničavanja upotrebe ruskog jezika u Ukrajini. “Biće jezika – biće budućnosti. Jezik je oružje!”, napisao je 16. jula 2019, na dan kada je stupio na snagu Zakon o jeziku. Ruski jezik je, na primer, izuzet iz obrazovnog kurikuluma u nekada pretežno ruskojezičnim gradovima poput Kijeva, Nikolaeva i Odese.

Prema istraživanju sprovedenom od 1. do 5. februara 2023. godine, Sociološka grupa “Rating”, u saradnji sa Centrom za analizu i sociološka istraživanja (CSGR) pri Međunarodnom republikanskom institutu (IRI), sprovela je anketu u Ukrajini čiji su rezultati pokazali da 58 odsto ispitanika kod kuće koristi isključivo ukrajinski jezik, 30 odsto koristi oba jezika, dok 11 odsto koristi samo ruski. Ruski jezik je i dalje široko korišćen u istočnim ukrajinskim gradovima. Prema istraživanju iz aprila i maja 2023, u Odesi 80 odsto stanovništva govori ruski kod kuće, dok 16 odsto govori ukrajinski. Ova statistika se odnosi na teritoriju pod kontrolom Ukrajine, dakle, bez Krima, Luganske i 70 odsto Donjecke, Hersonske i Zaporoške oblasti (a tamo je ruski jezik dominantan, sada i uz podršku ruskih vlasti). Jezičko i crkveno pitanje nisu na vrhu agende rusko-ukrajinskih pregovora, ali se može pretpostaviti da ne mogu biti zaobiđena.

Dakle, Parubij, ipak, nije bio tek “marginalni desničar”, već važna figura u veoma dramatičnom periodu kroz koji prolazi Ukrajina.