“Mir koji tražimo nije prazna retorika koju tako često ponavljaju političari koji krasnorečivo govore o njemu, a malo čine da ga ostvare. Naš Gospod je rekao: ‘Blaženi mirotvorci, jer će se sinovi Božiji nazvati.’ Objavljujemo ove reči ne samo kao citat iz Biblije, već kao način života. To je poziv da se postigne pravda u zemlji u kojoj pravda nije postojala od 1948. godine”
Njegovo visokopreosveštenstvo Arhiepiskop sevastijski Teodosije iz Grčke pravoslavne patrijaršije u Jerusalimu (Jerusalimska patrijaršija) za “Vreme” govori o svojoj mladosti, iskustvima pod okupacijom i trenutnim pozivima na pravdu – koristeći ovu reč isključivo u kontekstu prava na život u miru, bez okupacije, u slobodi i dostojanstvu.
“VREME”: Možete li nam reći nešto o vašem porodičnom nasleđu, da li je ono na bilo koji način povezano sa vašom odlukom da se bavite teologijom i zamonašite se?
ARHIEPISKOP SEVASTIJSKI TEODOSIJE: Rođen sam 1965. godine u mirnom selu Al-Rama u Gornjoj Galileji, smeštenom između Akre i Safeda. Selo je dom hrišćana, muslimana i Druza, koji dugo žive zajedno u atmosferi međusobnog poštovanja, bratstva i dobrosusedskih odnosa. Odrastao sam u pravoslavnoj hrišćanskoj porodici. Sa zahvalnošću se sećam svoje pokojne bake. Kao dečaka, vodila me je u crkvu i s ljubavlju me ohrabrivala da služim u oltaru. Crkva Svetog Đorđa stajala je direktno preko puta naše porodične kuće. Baš kao što su nas roditelji učili šta znači biti verni pravoslavni hrišćani, tako je i crkva postala mesto na kojem smo od najranijeg detinjstva učili značenje služenja. A sve to zahvaljujući našem blaženopočivšem parohu, ocu ikonomu Nikoli Huriju, pravom duhovnom ocu, koji je u nas usadio vrednosti hrišćanske vere. Istovremeno, odrastao sam u duboko patriotskom okruženju, među ljudima koji su voleli svoju zemlju, ostali čvrsto vezani za nju i stajali u odbrani ugnjetavanog palestinskog naroda. Otac Nikola nije bio samo izuzetan duhovni vođa već i izvanredan primer nacionalne posvećenosti i moralnog integriteta.
Od malih nogu sam osećao istinski monaški poziv i duboku želju da posvetim svoj život služenju Crkvi. Otac Nikola me je odveo u Patrijaršiju u Jerusalimu, gde sam upoznao Njegovo Blaženstvo, blaženopočivšeg patrijarha jerusalimskog Diodora Prvog. Rekao mi je: “Patrijaršija vas pozdravlja i učinićemo sve što je potrebno da vam omogućimo da studirate teologiju u Grčkoj i pripremite se za službu Crkvi.”
Pričajte nam o studijama koje su vas dovele do toga da postanete drugi palestinski arhiepiskop pravoslavne crkve u Svetoj zemlji, imajući u vidu da su većinu najviših crkvenih pozicija zauzimali Grci.
Nakon što sam završio srednju školu u svom rodnom gradu 1983. godine, otišao sam u Grčku pravoslavnu patrijaršiju u Jerusalimu. Njegovo Blaženstvo patrijarh jerusalimski Diodor Prvi odlučio je da me pošalje u istorijsku Patrijaršijsku školu na Sionskoj gori (brdo Sion). Tokom šestomesečnog boravka naučio sam osnove grčkog jezika, a u isto vreme sam se udubljivao u liturgijski život Jerusalimske patrijaršije. Svakog dana sam učestvovao u ponoćnoj svetoj liturgiji u Crkvi Groba Gospodnjeg (Hram Vaskrsenja Hristovog) i prisustvovao svakodnevnim službama u Crkvi Svetog Konstantina i Jelene u okviru Patrijaršije. Liturgijski život naše drevne Patrijaršije jeste škola duhovnog obrazovanja u svakom smislu.
Kasnije sam izabrao da studiram teologiju na Aristotelovom univerzitetu u Solunu, zbog njegove blizine Svetoj Gori, zbog njegovih veličanstvenih crkava, posebno Bazilike Svetog Dimitrija, Aja Sofije, Crkve Svetog Grigorija Palame i mnogih drugih poznatih po svojim svetim ikonama, pobožnom sveštenstvu i moštima svetaca povezanim sa gradom. Uz akademske studije, imao sam čast da iskusim još veću školu: Svetu Goru. Proveo sam sedam godina u Solunu, vraćajući se u domovinu samo jednom, zbog porodičnih prilika. Tokom svake univerzitetske pauze putovao bih na Svetu Goru. Posetio sam svaki manastir na Svetoj Gori i upoznao ogromnu većinu njenih igumana, monaha i duhovnih otaca. Kasnije su neki od njih i zvanično kanonizovani, uključujući i Svetog Pajsija Svetogorca. Ovi susreti duboko su oblikovali i moj sveštenički poziv i duhovni život. Univerzitet je nesumnjivo bio važan, ali Sveta Gora je postala moja prava duhovna akademija. Nakon što sam doktorirao i po povratku u Jerusalim, najpre sam bio rukopoložen za đakona, a kasnije i za sveštenika od strane Njegovog Blaženstva patrijarha jerusalimskog Diodora Prvog.
Kakav je bio odgovor hrišćanskog sveta na izraelsko zlostavljanje hrišćana u Svetoj zemlji?
Nemoguće je govoriti o palestinskim hrišćanima izolovano od šire palestinske stvarnosti. Palestinski hrišćani su i hrišćani i Palestinci. Kao što svaka osoba ima pravo da se ponosi i svojom verom i svojim nacionalnim identitetom, tako to pravo imaju i palestinski hrišćani. Oni su ponosni na svoju hrišćansku veru, koja je proistekla iz ove Svete zemlje. Istovremeno, podjednako su ponosni na svoju pripadnost Palestini, njenoj zemlji i njenom narodu. Kao što se Grci ponose svojom domovinom, a Rusi, Srbi, Rumuni i drugi neguju svoj nacionalni identitet, palestinski hrišćani takođe ostaju duboko ukorenjeni i u svojoj Crkvi i u svojoj domovini.
Palestinski hrišćani pate zajedno sa svim ostalim Palestincima. Njihova budućnost ne može biti odvojena od budućnosti palestinskog naroda u celini. Kraj njihove patnje zavisi od kraja patnje cele palestinske nacije. Naša odbrana ugnjetavanog palestinskog naroda ne proizilazi iz političke ideologije. Mi nismo političari, niti težimo tome da postanemo političari. Mi smo sluge jedne od najstarijih hrišćanskih crkava na svetu. Naš hrišćanski poziv je rođen u samoj zemlji iz koje je Jevanđelje prvi put propovedano. Upravo to Jevanđelje nas uči da ne ostajemo nemi i ravnodušni pred ljudskom patnjom, navodi nas da stanemo uz svaku ugnjetavanu osobu i da branimo sve koji trpe nepravdu, bol i progon.
Hrišćanski svet i crkve širom sveta postali su daleko svesniji ogromnih nepravdi koje trpi palestinski narod. Palestinska hrišćanska inicijativa, čiji sam deo i ja zajedno sa drugim hrišćanskim sveštenstvom i predstavnicima, dala je, originalnim dokumentom Kairos Palestina iz 2009. i nedavnim Kairos Palestina II iz 2025. godine, značajan doprinos podizanju međunarodne svesti, posebno među pravoslavnim, katoličkim i protestantskim crkvama širom sveta.
Imam privilegiju dugogodišnjih prijateljstava sa mnogim episkopima i sveštenstvom Srpske pravoslavne crkve. Nekoliko njih redovno posećuje Jerusalim i sa nama se moli u Hramu Vaskrsenja Hristovog. I Njegovu Svetost patrijarha srpskog Porfirija poznajem dugi niz godina, od pre mog odlaska na studije u Solun, kada je on još bio skromni monah, a ja još uvek živeo u Jerusalimu. Tada se isticao svojom skromnošću, dubokom duhovnošću i tihom mudrošću. Iz Jerusalima upućujemo srdačne pozdrave Njegovoj Svetosti, izražavajući zahvalnost za njegovu službu, moleći ga da nastavi da se moli za Palestinu i njen narod koji pati. Takođe se nadamo da će glas Srpske pravoslavne crkve, a zapravo i svih pravoslavnih crkava, nastaviti da se zalaže za mir i osnovna prava Palestinaca.
Pre nego što ste postali arhiepiskop, izraelske vlasti su vas nekoliko puta hapsile. Koji su bili razlozi za ta hapšenja?
Izraelske obaveštajne službe su nas u nekoliko navrata zvale na ispitivanje u Ruskom kompleksu u Jerusalimu. Bili su uznemireni našim javnim izjavama i našom nepokolebljivom odbranom ugnjetavanog palestinskog naroda. Ova ispitivanja su ponekad trajala i po nekoliko sati. Bilo je i drugih vrsta uznemiravanja, progona i zlostavljanja. Pa ipak, takva politika zastrašivanja i pretnji nikada nije oslabila našu odlučnost. Naprotiv, ona je samo ojačala našu posvećenost tome da ostanemo verni svojim principima i nepokolebljivi u odbrani prava našeg naroda. Ne plašimo se pretnji, bez obzira na njihov izvor ili oblik.
Izraelske vlasti su uputile nekoliko zahteva Patrijaršiji da vas razreši funkcije arhiepiskopa, što se nije dogodilo. Podneli ste, međutim, ostavku na mesto patrijaršijskog vikara Akre. Da li postoje trenja između Ruske i Grčke pravoslavne crkve u Svetoj zemlji?
Postoji bliska saradnja između svih hrišćanskih crkava u Svetoj zemlji. Poglavari crkava u Jerusalimu redovno se sastaju, izdaju zajednička saopštenja u kojima izražavaju zajedničke stavove u vezi sa dešavanjima koja pogađaju ovu svetu zemlju. Sve Crkve nastavljaju jasno i smelo da pozivaju na kraj mašinerije uništenja, razaranja i zlostavljanja usmerene protiv palestinskog naroda.
Pored toga, postoji niz važnih hrišćanskih institucija i inicijativa, uključujući Palestinsku hrišćansku inicijativu, Centar Al-Lika, Centar za ekumensku teologiju oslobođenja Sabil i druge organizacije posvećene odbrani prava ugnjetavanog palestinskog naroda, uz očuvanje verskog nasleđa i prisustva svih avramskih vera na ovoj zemlji. Postoje i brojne hrišćansko-muslimanske inicijative, kao i inicijative koje okupljaju hrišćane, muslimane i Jevreje. Ovi napori nastavljaju da rastu jer se nepravda kojoj sada svedočimo ne može opravdati ni pod kojim okolnostima, i nešto je što nijedno razumno ili savesno ljudsko biće, bez obzira na veru ili denominaciju, ne može prihvatiti.
Više puta ste citirali Novi zavet, Matej 5:9, “Blaženi mirotvorci”. Da li tako spajate svoj crkveni rad utemeljen u pravoslavnoj tradiciji i svoje angažovanje za palestinska prava?
Mir o kome govorimo nije mir predaje, pokornosti ili pristajanja na nepravdu. Naprotiv, to je mir zasnovan na pravdi i zaštiti prava svakog Palestinca.
Crkva se uvek molila za mir i nastaviće to da čini. Pa ipak, mir koji tražimo nije prazna retorika koju tako često ponavljaju političari koji krasnorečivo govore o njemu, a malo čine da ga ostvare. Naš Gospod je rekao: “Blaženi mirotvorci, jer će se sinovi Božiji nazvati.”
Objavljujemo ove reči ne samo kao citat iz Biblije već kao način života. To je poziv da se postigne pravda u zemlji u kojoj pravda nije postojala od 1948. godine, pa ne postoji ni ovog časa. Za nas, istinsko stvaranje mira znači okončanje okupacije i omogućavanje palestinskom narodu da ispuni svoje težnje, kao i svaka druga nacija. Da živi u miru, pravdi, slobodi i dostojanstvu u svojoj domovini i Svetoj zemlji.
Da li vidite mir i pravdu kao rešenje sa dve ili sa jednom državom?
Pre više od trideset godina, kada je potpisan mirovni sporazum između Izraela i Palestinaca – Sporazum iz Osla – Palestinci, njihovo političko rukovodstvo i Palestinska oslobodilačka organizacija složili su se da će postojati dve države: Država Izrael i Država Palestina. Međutim, posle svih ovih godina, ono što primećujemo jeste da Izrael, njegova vlada, njegovi doseljenici i njegovi ekstremisti nisu ostavili ništa Palestincima. Vidite šta se dogodilo i šta se dešava na Zapadnoj obali, u Gazi, i šta se radi sa pravima Palestinaca. Oni žele da Palestinci budu pokorni i da prihvate stvarnost u kojoj palestinska država ne može postojati. Danas su mnogi Palestinci došli do uverenja da je slogan “dve države za dva naroda” postao obmanjujući, da je laž. Ja sam među onima koji veruju da palestinska prava ne ističu protokom vremena. Ona moraju biti ostvarena. Kako će se to dogoditi, ne znamo, ne mogu da spekulišem o bilo kakvim budućim rešenjima. Ono što mogu da kažem jeste da su Palestinci nepokolebljivi. Neće podići zastavu predaje i neće prihvatiti ništa manje od slobodnog života u svojoj domovini, čak i ako je potrebno vreme da se to postigne. Danas su uslovi katastrofalni i tragični. Ali verujem da nakon sve ove nepravde mora da osvane nova era.
Poznati ste kao “Teodosije” na grčkom i “Atalah” na arapskom, što znači “Dar Božji”. Koji je dar Božji koji želite u ovom trenutku?
Kada sam zamonašen, patrijarh jerusalimski Diodor Prvi dao mi je ime Teodosije, u čast Svetog Teodosija Kinobijarha, jednog od velikih osnivača monaštva u Palestini, čiji drevni manastir i danas stoji blizu Vitlejema. Molim se da nas Bog sve ojača dok nastavljamo naše svedočenje u ovoj Svetoj zemlji. Takođe, usrdno molim za vaše i za molitve naše voljene Srpske pravoslavne crkve, za mene, moju Crkvu i moj narod, kako bi plamen vere nastavio da gori jako u zemlji u kojoj je hrišćanstvo rođeno. Molite se za mir i molite se da pravda konačno pobedi u ovoj zemlji koja žudi i za mirom i za pravdom. Jer samo mir utemeljen u pravdi može postati trajni mir za sve.
Četvrt veka nakon napada na Njujork i Vašington, posledice 11. septembra i dalje oblikuju svetsku politiku. „Rat protiv terorizma“ pokrenuo je sukobe u svetu i doneo promene u bezbednosnim procedurama
Jedan učenik je nosio fantomku i oštar predmet kojim je napao vršnjaka i spremačicu u Elektrotehničkoj školi u Zagrebu
Osamdeset hiljada Marokanaca nahrupilo je u špansku eksklavu Seutu krajem jula što je izazvalo ogroman potres u Evropskoj uniji. Izgleda da je sve to bilo unapred poznato
Al Kaida danas više nije organizacija kakva je bila 11. septembra 2001. godine, ali nije ni nestala. Njeni ogranci još uvek su snažni u nestabilnim delovima Afrike i Azije
Tramp pred međuizbore Amerikancima obećava 5.000 dolara, ali samo ako republikanci zadrže vlast u Kongresu. Njegova stranka u trku ulazi sa niskim predsednikovim rejtingom i tesnom većinom
Zašto režimu trebaju mržnja i podele? Kako su na njih odgovorili studenti? Kome i zbog čega smeta Kesić i društvo iz emisije „24 minuta“? I kako su opozicione stranke završile u izbornoj fusnoti
Rušenje Vučićevog režima na izborima je dečja igra u odnosu na ono što nas čeka posle: obnavljanje do temelja razorene zemlje. Ne postoji teži zadatak od toga da se od podanika stvore građani, ali to je pitanje opstanka Srbije
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić zapljuvao je sebe u ćošak, odvajajući se od svih, pa i od svoje partije. Zato će, kad stupi protiv 250 ljudi od integriteta sa Studentske liste, konačno stvarno biti sam, kako se već godinama bizarno hvališe
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
