Američka kultura oružja

Za “Vreme” iz Majamija

Svakog kupca u Volmartu, kada krene da plati ono što je natrpao u kolica, ukoliko je među tim stvarima barem jedno pivo, na ekranu kase tokom skeniranja robe dočekaće poruka da potraži pomoć prodavca. Dok kamera sa uređaja za naplaćivanje prati njegovo ponašanje, bez obzira što je ponekad više nego jasno da je tih par limenki badvajzera namenjeno za prekraćivanje penzionerskih dana, dolazi neko od zaposlenih, traži od vremešnog pivopije lični dokument kojim se potvrđuje da ima više od dvadeset jedne godine, prislanja svoj elektronski bedž na kasu i dopušta mu da plati račun. Prema onima koji su, u nekoj od obližnjih prodavnica oružja, krenuli da se opreme nečim ubitačnijim od badvajzera, osoblje neće biti tako strogo.

Dovoljno je da kupac, bez obzira što je katkad više nego očigledno da još nije završio srednju školu, dokaže da je punoletan.

Nije tu stvar u samovolji onih koji prodaju pivo ili oružje, već u američkim zakonima koji propisuju da u godinama kada neko, na primer, može slobodno da kupi poluautomatsku, jurišnu pušku AR-15 sa magacinom od 30 metaka, nije dovoljno sazreo za čašu vina ili piva.

I svaki put kada oni koji su se naoružali pucaju na bespomoćne životinje u šumama ili, još gore, ubijaju ljude po gradovima, pokreće se ista priča o kontroli naoružanja. Mada su predstavnici demokrata i eepublikanaca u Kongresu, nakon tri decenije bezuspešnih pokušaja, pre par dana konačno postigli dogovor o pooštravanju zakona o oružju, uvek kada se počine nova masovna ubistva, kakva su se nedavno dogodila u Njujorku i Teksasu, upire se prstom na jednu organizaciju sa sedištem u Ferfaksu.

KRVAVI BILANS BEZ KRAJA

U jednoj od betonskih zgrada sa zatamnjenim prozorima poslovnog distrikta Ferfaksa u Virdžiniji, koji se stapa sa dalekim predgrađima Vašingtona, nalazi se centrala Nacionalne asocijacije za oružje (The National Rifle Association – NRA), koju mnogi smatraju odgovornom za tragediju u Juvaldeu, ali i za mnogo više od toga. Ne samo što je osamnaestogodišnji Ramos, legalno kupljenim oružjem, ubio svoju baku, devetnaest đaka i dvoje nastavnika, već je odmah nakon toga u Hjustonu, gde je posle masakra održana godišnja konvencija tog udruženja, upucano iz kamioneta u pokretu troje ljudi.

Tu, međutim, nije bio kraj. Ispred noćnog kluba u Omahi, Nebraska, odmah potom je ubijen jedan mladić, dok je troje ranjeno; u Feniksu, Arizona, stradala je jedna tinejdžerka, nakon što je policija upala na žurku, posle čega je došlo do pucnjave u samoj zgradi, na parkingu i ulici, tokom koje je ranjeno osmoro mladih ljudi, od kojih je dvoje i dalje u kritičnom stanju; u Česteru, takođe u Virdžiniji, u bolnici je smešteno šestoro ranjenih srednjoškolaca, a jedan od njihovih drugova umro je na ulici dok su vozila hitne pomoći jurila prema Stepni roudu gde su proslavljali maturu; tri osobe su poginule, a 11 ranjeno u pucnjavi u Filadelfiji, toliko je ubijeno u Čatanogi, Tenesi; u Saginou, Mičigen, stradalo je još troje ljudi, u Los Anđelesu, Kalifornija, ostao je nakon pucnjave na ulici isti broj žrtava… Ali, sve ovo je samo mali isečak iz dugog, tragičnog niza, s obzirom da je od početka godine zabeleženo 250 masovnih pucnjava u kojima je ubijeno 278, a ranjeno 1357 ljudi.

Za to vreme, Nacionalna asocijacije za oružje nudi u svom zdanju brojne povlastice za članove, uključujući i pucanje iz različitog oružja po ceni od 10 dolara onima koji su vlasnici članske karte na kojoj piše: “Najsigurnije mesto slobode”. Ostali, koji nisu stekli tu privilegiju, moraće da plate duplo više, ali se na licu mesta može popuniti formular za godišnje članstvo koje košta 50 dolara.

FAMOZNI DRUGI AMANDMAN

Texas School Shooting Guns

I svaki put kada se čuju podaci o oružanom nasilju koji iz godine u godinu zvuče sve poraznije, protivnici prodaje oružja svaljuju odgovornost na lobiste, proizvođače i prodavce, dok se zagovornici naoružavanja pozivaju na Drugi amandman američkog Ustava, koji govori o tome kako “postojanje obučene policije, nužne za sigurnost u slobodnoj državi, ne sme uticati na pravo naroda na posedovanje i nošenje oružja”. Prvima se ovog puta priključio i predsednik SAD Džozef Bajden, prizivajući u pomoć i “ime Božije” u suprotstavljanju “oružarskom lobiju”. Ruku na srce, proizvođača i prodavaca oružja, uključujući i one koji huškaju građane da se naoružaju, ima širom sveta, ali nigde nema 125 komada vatrenog oružja na 100 stanovnika, niti u bilo kojoj državi pogine godišnje više od 45.000 ljudi od vatrenog oružja.

Dobro sad, na drugim mestima nema ni organizacije poput Nacionalne asocijacije za oružje koja, sa skoro pet miliona članova, godišnje troši 250 miliona dolara na svoje aktivnosti, koje uključuju i donacije političarima koji dele njihove vrednosti. Ali svako ko je došao u Ameriku a da mu prethodna adresa nije bila u Jemenu, koji za SAD neznatno zaostaje po broju komada oružja, sigurno će se iznenaditi kako se jednostavno dolazi do, na primer, jurišne puške.

Na Floridi je, na primer, za kupovinu oružja dovoljna vozačka dozvola, koja se dobija na osnovu dva dokaza da živite na određenoj adresi, za šta najčešće služe ugovor o iznajmljenom stanu i potvrda o osiguranju kola. Osim dokaza da imate sklonište i sredstvo da savladate rastojanja, mora se proći i neki sistem provere, koji obavljaju oni koji prodaju oružje. Ukoliko niste osuđivani na kaznu zatvora dužu od jedne godine, niste počinili teška kriminalna dela, porodično nasilje ili nemate dijagnozu ozbiljnog psihičkog poremećaja, nema prepreka da se odmah pazari nešto sa rafova, mada verovatno samo onaj Bajdenov bog, koga je prizivao u očajanju nakon nedavnih ubistava, zna kakvi se podaci nalaze u bazama koje služe za proveru.

U Americi je, na primer, zabranjeno da imate dve vozačke dozvole, ali ukoliko menjate adresu, bar tako je u Majamiju, izdaju vam novi dokument, a kažu vam da onaj stari odmah iseckate makazama. Ako nemate pri ruci švajcarski nožić sa 20 sečiva, makazama, lupom, lenjirom, testerama, klještima, otvaračem za flaše, šrafcigerom… i svakojakim šiljcima koji, zajedno sa mačetama, zauzimaju počasno mesto u jednoj prodavnici hladnog oružja odmah preko puta Grand central marketa u Los Anđelesu, možda taj stari dokument silom prilika ubacite u pretinac kola za neko kasnije uništavanje. Ako vas u međuvremenu zaustavi policija negde na putu, dok onaj dokument koji ne treba da bude isečen stoji zaboravljen kod kuće na stolu, služba reda i zakona, nakon poduže provere na kompjuteru koji im je montiran pored sedišta, ne nalazi ništa sumnjivo, bez obzira što na ta dva dokumenta stoje dve potpuno različite godine isteka važenje.

ORUŽJE MOŽE, PIVO NE MOŽE

Šta zapravo piše na kompjuteru policajca teško je reći, iz svojih kola tokom provere i tako ne smete da mrdnete, mnogi su tu nepromišljenost platili glavom. Stakla na njihovim automobila su tamnija od onih u Nacionalnoj asocijaciji za oružje u Vipls Mil roudu, mada se povremeno, kada prođete pored onih koji su parkirani negde na ulicama, može nazreti kako gledaju okršaj Kanzasa i San Franciska na Superboulu. Da li oni koji u prodavnicama oružja u Majamiju drže vašu ličnu kartu pored ekrana kompjutera vide isto što i policija ili, možda, umesto Superboula gledaju bejzbol, teško je reći, ali nakon prodavčevog razgledanja ekrana obično se brzo pređe na razgovor o cenama. Pištolj može da se kupi za 200-300 dolara, mada će vam odmah reći da to “ništa ne valja” i da ne gledate ništa ispod pet stotina. Naravno, potrebno je da imate osamnaest godina.

Predstavnici demokrata i republikanaca nisu mogli da se slože oko toga da se ta granica podigne do uzrasta kada je dozvoljeno da se legalno pije pivo. Nisu se saglasili ni oko toga da se zabrani slobodna prodaja jurišnog oružja, niti da se uvedu neke opsežnije provere svih onih koji žele da se naoružaju. Načelno su se dogovorili jedino da se više ulaže za staranje o mentalnom zdravlju, da se opsežnije proveravaju mlađi od 21 godine koji žele da kupe ubitačni AR-15, uvedu federalne licence za prodavce oružja i poveća bezbednost u školama. No, dug je put od dogovora do zakona, ko zna koliko njih neće biti u života dok se novi propisi usvoje u Kongresu.

Koliko su sve to za američkog predsednika “važni koraci u pravom smeru” toliko je onima koji žive od proizvodnje, prodaje i lobiranja jasno da mogu mirno da spavaju. Oružje, uključujući i ono jurišno, moći će i dalje da se prodaje svima, bez dozvola i ograničenja onoga što građani Amerike drže po svojim domovima ili čak javno nose na ulicama, što je slučaj u Teksasu, Tenesiju, Juti, Montani, Ajovi i Arkanzasu; to je ionako samo folklorni deo onoga što se naziva “američkom kulturom oružja”.