Al kaida ponovo preti

Sve je počelo pre mesec dana, u petak 29. juna, oko pola dva izjutra. Ispred noćnog kluba „Tajger Tajger“ u centru Londona, ekipa Hitne pomoći koja je došla da zbrine gosta kome je pozlilo, primetila je parkirani mercedes iz koga se polako širio dim. Pola sata kasnije antidiverziona jedinica policije demontirala je auto-bombu, u koju je bio pretvoren parkirani mercedes. U vozilu je pronađeno oko 115 litara benzina u kanisterima, pet boca punih butan gasom, veliki broj eksera i mobilni telefon kao detonator. Oko pola tri, istog jutra, takođe u centru britanske prestonice, šlep služba je na lokalni depo odvezla drugi mercedes, koji je bio nepropisno parkiran nekih trista metara od kluba „Tajger Tajger“, u blizini Trafalgar skvera. U ranim popodnevnim časovima tog dana radnici na depou su osetili oštar miris benzina i odmah pozvali policiju. I u drugom automobilu nađene su veoma slične komponente eksplozivne naprave ručne izrade. Prema rečima Pitera Klarka, šefa Antiterorističkog odeljenja londonske policije, u oba vozila su „pronađene slične komponente: znatna količina goriva i eksera i boce s butanom“.

Statistički gledano, prosečan Britanac biva uslikan različitim kamerama za nadzor oko 300 puta svakog dana. S obzirom na to da ovih kamera ima najviše u Londonu, jasno je da je ova činjenica umnogome olakšala rad istražnim organima. Ali, već sledećeg dana, u tri sata i petnaest minuta po podne, pre nego što je istraga uspela da dâ prve konkretne rezultate, dvojica muškaraca u džipu čiroki napunjenom bocama s butanom, svom silinom su udarili u glavni ulaz aerodroma u Glazgovu. Začuo se tresak i vozilo je nestalo u vatrenoj lopti. Vozač se pre napada polio benzinom, „kako bi eksplozija bila jača, a njegov put u raj brži i sigurniji“. Pravim čudom, obojica su preživela, jedan sa teškim opekotinama na više od 90 odsto tela, a drugi samo sa manjim opekotinama i nekoliko modrica. Obojica su odmah savladana i uhapšena, s tim što je muškarac sa teškim povredama prebačen na intenzivnu negu. Zapanjujuće je to što se na fotografijama sa lica mesta može jasno videti koliko je ljut i ogorčen bio drugi preživeli atentator. Da li zato što mu je uskraćen „put u raj sa 72 device“, kako im obećava njihovo izvitopereno tumačenje islama, ili jednostavno zbog toga što nije uspeo – na to pitanje samo on može dati odgovor. Najveće čudo je bez sumnje to da u sva tri incidenta niko nije poginuo, a samo je jedan putnik na aerodoromu zadobio lakše povrede.

TRAGOVI: Tog 30. juna, u 21 sat i 15 minuta, na autoputu M6 u grofoviji Češir, uhapšeni su 26-godišnji neurolog Muhamed Džamil Abdelkadir Aša, Palestinac rođen u Saudijskoj Arabiji koji je većinu života proveo u Jordanu, i njegova supruga, 27-godišnja Marva Aša. Sat ranije nivo opasnosti od terorističkih napada u Britaniji podignut je na najviši stepen – kritično, što znači da je novi teroristički napad neizbežan. Na sreću, novi napad se nije dogodio. Usledila su nova hapšenja, a doktor Aša je kasnije u medijima, ali i od nekih krugova bliskih istrazi označen kao vođa zavere. I ostali zaverenici su po profesiji lekari. Tako je suvozač u čirokiju identifikovan kao 27-godišnji Iračanin Bilal Abdula, lekar stažista u bolnici „Rojal Aleksandra“ u Glazgovu. Tridesetog juna u Liverpulu je uhapšen i 26-godišnji lekar poreklom iz Bangolora, u Indiji. Prvog jula uhapšena su još dvojca lekara stažista koji su radili u bolnici „Rojal Aleksandra“, ali su njih dvojica i Marva Aša kasnije pušteni na slobodu i protiv njih se dalje ne vodi postupak. Na aerodromu u Brizbejnu, u Australiji, u ponedeljak 2. jula uhapšen je 27-godišnji lekar Muhamed Hanif, koji je pokušao da se udalji u pravcu Indije, i optužen da je „pružao pomoć zaverenicima“. Međutim, u petak 27. jula i Muhamed Hanif je pušten iz pritvora u Brizbejnu, uz obrazloženje vrhovnog tužioca Australije Dejmijana Baga da je „napravljena greška“ koju će on „ispitati“.

Još 29. juna uveče Skotland jard je povezao slučajeve dva mercedesa pronađena u Londonu, a 30. juna uveče policija u Škotskoj je objavila da je i napad na aerodrom u Glazgovu deo jedne te iste zavere. Mnogi su bili iznenađeni kada su saznali da je ova teroristička ćelija bila sastavljena isključivo od lekara. Međutim, nije prvi put da je Al kaida ili neko blizak njoj pokušao da zavrbuje pripadnike ove profesije. Postoji najmanje jedan video-snimak, za koji se tvrdi da je snimljen u prvoj polovini devedesetih negde u Bosni, na kome maskirani muškarac poziva lekare da se pridruže džihadu. I drugi čovek Al kaide, Egipćanin Ajman al Zavahiri, po zanimanju je pedijatar. On je još pre više od 25 godina odbacio Hipokratovu zakletvu i učestvovao u atentatu na egipatskog predsednika Anvara el Sadata. Od ljudi koji ga poznaju može se čuti da on zaista veruje u to što govori i radi, to jest nagovara druge da rade. Možda je najbolji odgovor na pitanje: šta bogatog inženjera iz jedne od najuglednijih porodica u Saudijskoj Arabiji ili lekara koji se spremao da život posveti lečenju dece, navodi da živi oskudno, po bespućima i pećinama, i planira kako da u crno zavije što više ljudi, činjenica da je i jedna od najtalentovanijih i najperspektivnijih novinarki u Hamburgu, Ulrike Majnhof, odbacila svoju karijeru, napustila decu i muža i postala najpoznatija teroristkinja u istoriji svoje zemlje.

PROCENA UGROŽENOSTI: Ako želimo da procenimo ugroženost nekog mesta od terorističkog napada, možda je London dobar primer za takvu analizu. Najpre, to je ogroman grad sa blizu osam miliona stanovnika najrazličitijeg etničkog porekla. U Londonu živi i veliki broj muslimana, tako da je svakom muslimanskom teroristi, bilo da je rođen u Britaniji ili da je stranac, lako da se utopi u tu masu ljudi i postane gotovo nevidljiv. Drugo, London je dugo godina bio meta Irske republikanske armije, pa je mnogo toga prilagođeno uspešnoj odbrani od terorističkih napada. Išlo se toliko daleko da je centar Londona načičkan kamerama za video-nadzor, a mnoge ulice u centru pretrpele su promene kada je reč o toku saobraćaja, kako bi se smanjio broj onih koje direktno vode ka objektima koji predstavljaju mete od značaja za teroriste. Sve ovo London čini „idealnim poligonom za vežbu terorista“, po sistemu „ako ovde uspemo, uspećemo gotovo svuda“. Isto tako, ako teroristi uspeju da poljuljaju samopouzdanje građana Londona, ili čak da ih zaplaše, bio bi to za njih veliki uspeh, pošto su stanovnici velegrada na Temzi kroz bombaške kampanje IRA naučili da žive sa dozom uvek prisutne opasnosti. Nažalost, veoma je malo mera, osim dobrog obaveštajnog rada (i ponekad sreće), koje mogu zaustaviti osobu rešenu da oduzme sebi život kako bi ubila druge.

Što se tiče Londona kao trenutno zanimljive mete, teško je poverovati da zaverenici umešani u propale napade na centar ovog grada 29. juna i napad na aerodrom u Glazgovu 30. juna nisu imali na umu i činjenice da se tada održavao teniski turnir u Vimbldonu i da su prinčevi Vilijem i Hari 1. jula organizovali koncert povodom godišnjice smrti njihove majke, princeze Dajane. Glazgov je, pak, uz činjenicu da su neki od zaverenika tamo živeli i radili, predstavljao mogućnost da pokažu „koliko su moćni“ i da „niko ne sme da se smatra sigurnim“.

Ovde treba naglasiti i to da se Al kaida umnogome promenila od 11. septembra 2001. godine. Ne samo što je postala manje centralizovana već je (zahvaljujući i ratu u Iraku) dobila nove mogućnosti i izgovore da proširi regrutovanje novih kadrova. Mnogi teroristi su stekli borbeno iskustvo u Iraku i vratili se u svoje zemlje, gde imaju nameru da to iskustvo primene i prenesu ga drugima. Razvoj interneta pružilo je Al kaidi i talibanima neslućene mogućnosti da šire svoju ideologiju, tako da se Al kaida pretvorila u jednu vrstu „terorističke franšize“, jedne labave mreže čije delove je teško uočiti, a kamoli neutralisati. Sve to povećava rizik da neki od napada uspe. „Tačno je da su britanske službe učinile mnogo toga da otkriju i spreče nove napade, ali kada je reč o napadima s kraja juna, moramo priznati da su napadi u Londonu propali zbog grešaka terorista u pravljenju auto-bombi, a u Glazgovu nas je od tragedije spasla čista sreća, da se u trenutku udara niko nije nalazio na samom ulazu u aerodrom“, objašnjava Roj Rem, bivši komandant specijalnih operacija Skotland jarda. Uspešan napad predstavlja i propagandne poene za napadače.

ZAVAHIRI PRETI I UPOZORAVA: Osama bin Laden se nije javno oglašavao negde od leta prošle godine. Doduše, u jednom omnibusu Al kaidine produkcijske kuće As Sahab koji se 15. jula pojavio na nekoliko islamističkih sajtova govori i Bin Laden, međutim, nema nikakvih naznaka kada je materijal snimljen, a neki stručnjaci za Al kaidinu propagandu smatraju da je snimak najverovatnije nastao još pre napada na Ameriku 11. septebmra 2001. Pedesetak sekundi, koliko Bin Laden govori, isključivo je posvećeno objašnjavanju važnosti samoubilačkih akcija. S obzirom na to da je u „obraćanju“ Ajmana al Zavahirija od 4. jula dat znak da će se šef uskoro obratiti, cinici primećuju da im „nedostaje samoubica, pa pokušavaju da recikliraju stare snimke“. Činjenica je da Bin Laden već duže vreme ni ne pomišlja da se nađe ni blizu nekog sredstva masovne komunikacije, jer se s pravom boji da mu se istog trenutka na glavu ne stropošta neki Amerikanac sa padobranom na leđima.

Zato njegov zamenik Ajman al Zavahiri u poslednje vreme gotovo ne napušta male ekrane. U čemu je trik? Naš izvor, koji iz razumljivih razloga želi da ostane anoniman i koji veoma dobro poznaje Al kaidu, uključujući i Bin Ladena i Zavahirija, kaže da „neko mora da održava propagandu Al kaide živom. Nema tu religije, to je politika. Svako može da nađe bilo koji stih u Kuranu ili Bibliji i da u njemu pronađe poruku mira, ali isto tako može da njegovo tumačenje izvitoperi tako da zvuči kao poziv na nasilje. Eto, to je propaganda“, objašnjava dalje naš sagovornik i dodaje: „Zavahiri je mnogo bolji govornik od Bin Ladena, tako da je prirodno da se on mnogo više bavi propagandom. Mislim da u ovih nekoliko poslednjih poruka nema skrivenih poziva na nove napade.“ Pre snimka objavljenog 4. jula, Zavahiri se pristalicama obratio 23. maja ove godine video-snimkom koji predstavlja žalopojku za „blaženopočivšim“ mulom Dadulom, inače najkrvoločnijim talibanom do danas. Na video-snimku od 4. jula Zavahiri poziva sve muslimane da se pridruže džihadu protiv Zapada i kori palestinski Fatah, zbog „raskola“ sa Hamasom. Nekoliko dana nakon snimka od 4. jula, u kome se ne pominju propali napadi na London i napad na aerodrom u Glazgovu, Zavahiri se pojavljuje na audio-snimku kojim uglavnom preti Britaniji zbog proglašenja Salmana Ruždija vitezom Njenog veličanstva. Na snimku Zavahiri pominje i „poraz u centru Londona“, ali se iz konteksta može zaključiti da misli na napade od 7. jula 2005. godine. Poslednja poruka od Zavahirija objavljena je 11. jula. U toj poruci on napada predsednika Pakistana Perveza Mušarafa, pakistansku vojsku i pakistansku obaveštajnu službu zbog zauzimanja Crvene džamije u centru Islamabada (vidi „Vreme“ od 26. jula 2007. godine).

PAKISTANSKI FRONT: Jedan od trendova koji ponajviše zabrinjava neki stručnjaci za bezbednost nazivaju „talibanizacijom Pakistana“. Ulazak američkih, britanskih, a zatim i NATO trupa u Avganistan za posledicu je imao pad talibanskog režima. Budući da talibani ne zagovaraju koncept državnog uređenja već, kako nam je rekao jedan od urednika pakistanskog lista „Dejli džang“ Šahed Sadula, „stanje uma“, po zakonu spojenih sudova taj se problem morao negde preliti. Najlogičnije je da se vrati tamo odakle je i došao, barem u spiritualno-političkom smislu, dakle u Pakistan. Jedna od manifestacija tog povratka je tužna, ali i opasna saga sa sledbenicima mule Abdula Rašida Gazija koja je završena zauzimanjem Crvene džamije od strane pakistanskih snaga bezbednosti. Lagan, ali čini se stalan, porast broja onih građana Pakistana koji su spremni da svoja politička i religijska ubeđenja brane ili čak nameću oružjem predstavlja problem ne samo za Pakistan već i za ceo svet, a pogotovo za SAD. „Problem sa tim ljudima je taj što ako hoćete da im se suprotstavite snagom argumenata, oni će se vama suprotstaviti fizičkom snagom“, objašnjava Sadula i dodaje: „Po mom mišljenju, talibani i Al kaida nisu organizacija. Oni nisu vojska, ne nose uniforme, ne odevaju se na isti način, ne nose neka posebna dokumenta, neke oznake, po svojoj spoljašnjosti se ne razlikuju od drugih. Oni su pre grupa, ili grupe koje se odlikuju određenim načinom razmišljanja. Zato bih rekao da biti taliban i pripadnik Al kaide znači pripadati skupini koja isto ili slično razmišlja i dela.“

Takva analiza se, naravno, ne uklapa u jednoobraznu „sliku neprijatelja“ koju je stvorila administracija predsednika Buša. Ipak, za njih bi najveću noćnu moru predstavljao pad sa vlasti Perveza Mušarafa i dolazak neke od radikalnih struja na vlast u Pakistanu, pogotovo kada se u obzir uzme činjenica da Pakistan poseduje nuklearno naoružanje i balističke rakete kratkog i srednjeg dometa. Nedavna odluka Vrhovnog suda Pakistana da ponovo postavi predsedavajućeg sudiju tog suda, koga je Mušaraf smenio, jeste znak zrelosti i kvaliteta u vrhovima pravosudnog sistema ove zemlje, ali i politički udarac Mušarafu, od koga će se on teško u potpunosti oporaviti.

Ostaje pitanje koliki je rizik od napada Al kaide, ili onih koji su njome inspirisani, na druge evropske gradove i države, uključujući Srbiju i Beograd. Što se tiče velikih evropskih država, poput Nemačke i Španije, teško je tačno odrediti stepen njihove ugroženosti, i to iz više razloga. Uzmimo za primer Nemačku koja ne učestvuje u ratu u Iraku, čak se i otvoreno suprotstavila invaziji „koalacije voljnih“, ali zato pomaže vladu u Bagdadu, kako finansijski tako i obukom različitih državnih službenika, od policajaca i carinika do pravnika i inženjera, a aktivno učestvuje i u poduhvatu stabilizacije i izgradnje Avganistana. Na abakusu Al kaidine „pravde“ to je mali plus kada je reč o Iraku, a veliki minus kada je reč o Avganistanu. Tome treba dodati i činjenicu da u Nemačkoj živi veliki broj muslimana (samo oko dva i po miliona Turaka), od kojih su neki pali pod uticaj ekstremnih ideja. Iz toga se vidi deo teškoća sa kojima se suočava svako ko želi da dâ precizniju procenu rizika za neku zemlju ili region. Ipak, bar delimično teši misao pomenutog poznavaoca Al kaide: „Nije ni Al kaida svemoćna. Ne mogu ni oni da budu svuda prisutni i sve da napadnu.“

Smera li Al kaida nešto i protiv Srbije? Mišljenja stručnjaka za bezbednost i poznavalaca Al kaide se podudaraju, iako se argumenti donekle razlikuju. „Nije isti medijski eho kada Al kaida napadne neki veliki zapadnoevropski grad poput Londona ili neku metropolu u SAD, i kad bi napala neki grad na Balkanu, kao što su Beograd ili Sarajevo. Njima je ipak najvažnija medijska pokrivenost i odjek njihove poruke. Za njih je sve u propagandnom efektu“, kaže Roj Rem. S druge strane, kao dugogodišnji posmatrač Al kaide, naš sagovornik kaže: „Srbija se već nekih pet-šest godina ne pominje u proglasima i planovima Al kaide. Prošlo je dosta vremena od kraja rata u Bosni, a i Al kaida ima važnije i veće ciljeve. Oni su sada gotovo svu svoju energiju usredsredili na SAD i Britaniju, a to pravdaju ratovima u Iraku i Avganistanu, ugnjetavanjem Palestinaca… Uvek će naći neki izgovor. Što se Beograda i Srbije tiče, smatram da vi niste ugroženi. Vi ste sada u zategnutim odnosima sa Amerikom, zbog Kosova. Oni na vas sada gledaju shodno onoj izreci – neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj.“