Oganj i mač artiljerije

Ruska vojska polako ulazi u predgrađa Severnodonjecka. Postepeno se približava gradiću Soledar, ključnom putu koji povezuje aglomeracije na severoistoku sa dubinom teritorija. Ruska sila prilazi i Slavjansku, ukrajinska odbrana je prenapregnuta. Borbe se vode odlučno, ali politika vidi to drugačije i ukrajinski saveznici iz Evropske unije i SAD (i naravno Britanci) traže da se pokrenu protivofanzive na više pravaca istovremeno.

Severno od Harkova, ukrajinska vojska uzela je poneko selo. Na jugu prema Hersonu, uglavnom nešto njiva. Riskantan je to pristup, jer ukrajinska vojska pripremom i izvođenjem tih dejstava odustaje od njenog glavnog aduta – žilave odbrane i veštog rada taktičkih jedinica do nivoa bataljona, koje drže uređene položaje pretežno u urbanim sredinama. Uvođenjem pojačanja u postojeće linije odbrane, postižu povoljan efekat cena-efikasnost, jer sa združenom taktičkom jedinicom ekvivalenta brigade često drže front ili se postepeno, kontrolisano povlače pred navalom ruske armije. Manevar snagama i uvođenje u borbena dejstva izlaže ukrajinske brigade pogledu izviđača ruske vojske, i zatim sledi vatreni udar – artiljerija i avijacija brutalno kažnjavaju pokušaj da se krene u protivofanzivu.

Ukrajinci su na bezbednom, u dubini svoje teritorije, formirali nove brigade popunjene sa naoružanjem primljenim od NATO a, na brzinu su uvežbali mobilisane rezerviste. Sada nije svrsishodno da se “guraju” u ofanzivu za koju nema uslova. Političke i propagandne potrebe su sada iznad vojnog zanata i zato se izveštava o pokretima prema Hersonu, čak i o planovima da se povrati kontrola nad tim gradom u kojem je formirana ruska vlast. Za publiku koja preuranjeno veruje da je ruska vojska slomljena, potrebno je da se pripreme vesti o pobedama.

Nije to realno. Rusi su pretrpeli velike ljudske gubitke, vrlo visoke tehničke gubitke, ali naučili su kako da kontrolišu ambiciju da se jurne bezglavo sa bataljonima preko polja i reka, direktno pod vatru artiljerije. I dalje su gubici visoki. Ruske pešadije je malo. Čak i kada bi “pukla” ukrajinska linija fronta, ruska vojska nema ljudi za progon i odlučnu bitku. Teška su vremena za rusku vojsku, ali kao uvek u složenim istorijskim situacijama, pokazalo se da volje i resursa za rat ima. Nastaviće se borbe još dugo i ne treba olako potceniti ruski vojni potencijal. Zato je Ukrajincima pokušaj da se postigne neka pobeda za medijske izveštaje sada, jednostavno, lakomisleno traćenje resursa.

KRAJ U MARIJUPOLJU, NASTAVAK U DONBASU

Tema Marijupolja zauvek je ugašena. Rusi su prijavili 2.439 zabrobljenika. Oni iz Azova smešteni su uglavnom u zatvore strogog režima, jer se u DNR i LNR vide kao zločinci, a ne ratnici.

Davljenje ukrajinskih odbrambenih snaga u Donbasu se nastavlja iz nedelje u nedelju. Neumoljivo, ognjem i mačem – u savremenom trenutku artiljerijom. Ona je bila i ostala od početka rata glavni oslonac obeju strana. Rusi su nagomilali silnu artiljeriju i desetine baterija obavljaju glavni deo posla u slamanju odbrambenih položaja. Ne žali se municija. Ruska skladišta su puna, a njihova vojna industrija može da izradi u velikim količinama, u kratkom vremenskom periodu, granate i rakete. Za ostala sredstva ratne tehnike nema vremena ili nema materijala, ali potrebe artiljerije biće podmirene. Zato nisu iznenađenje fotografije iz dronova polja prekrivenih kraterima stotina i stotina projektila.

Jedna od prepoznatljivih slika rata na istoku su baterije višecevnih lansera BM-21 Grad, u efektnom plotunu baterije od šest oruđa poslaganih u nizu. Karakterističan gromoglasan zvižduk i vatrena strela ide visoko, i balističkom putanjom 240 raketa jedne baterije obrušava se na zemlju na minimalnom dometu od više od pet kilometara, i maksimalnom do 20,4 kilometra. Lansirno oruđe je terensko vozilo, neki od Urala i Kamaza, zavisno od datuma proizvodnje, na koje je postavljeno 40 lansirnih cevi za rakete kalibra 122 mm. Osnovna raketa ima parčadno-fugasnu ubojnu glavu, ali ima raznih derivata i jedan od njih je zastrašujući, sa zapaljivim elementima od elektrona, legure magenzijuma i alumunijuma, koja razvija više od 2.000°C. Dejstvo po Azovstalu poslednjih dana pred predaju Azovaca i njihove braće po oružju bila je poruka šta sledi, i nije to bilo bez uticaja na odluku da se podigne bela zastava.

Višecevni lanser raketa Grad proizvodi se od 1964. godine i masovno se koristi širom sveta. Neki od ruskih radova modernizovani su i preimenovani u Tornado–G. Dobili su satelitsku navigaciju na vozilu i računar za proračun balističkih podataka, ali velika većina vozila na ratištu su u osnovnoj varijanti.

foto: AP photo

Ruska i ukrajinska vojska na paradama su se hvalile nekim novim sredstvima, ali stari dobri Grad je masovan i raketa za sada ima dovoljno. Pride, Ukrajinci primaju pošiljke sa strane. Česi su poslali svoj derivat Grada na Tatrinim terenskim vozilima. Očekuje se da će i ostali saveznici da se reše zaliha raketa 122 mm i lansirnih oruđa i da sve to pošalju u Ukrajinu, gde se neće gubiti vreme do utroška sredstava.

Ima tih raketa 122 mm i u novim varijantama, udvostručenog dometa na preko 40 kilometara. Jedan takav model rakete proizvodi se u valjevskom “Krušiku”, i Azerbejdžanci su u 44-dnevnom ratu pretprošle godine pridali veliki značaj činjenici da su našli par tih raketa sa oznakom G-2000. Pročitali su čija je to marka na ostacima raketa kojima su Jermeni pogodili njihove položaje. Srećom po neutralni položaj Srbije, takvih raketa nema u Ukrajini i ne bi smelo da ih bude.

U cevnoj artiljeriji najčešće se koriste dva osnovna kalibra, 152 mm i 122 mm. Prestižno sredstvo ruske artiljerije su samohodne haubice 2S19 MSTA-S (ime su dobile po jednoj ruskoj reci, a S je samohodna), oruđe kalibra 152 mm izrađeno na guseničnom telu zasnovanom na elementima tenka T-80. Maksimalni domet haubice je do 24,7 kilometara. Na terenu ima puno samohotki 2S3 AKACIJA, koje su u naoružanju pet dekada. Njihov domet je do 17,4 km. Kako rat odmiče, i potrebe za artiljerijskim naoružanjem su porasle, ruska vojska uvodi na front sve više vučnih oruđa MSTA-B 152 mm, zatim haubica D30 122 mm i njenog samohodnog derivata 2S1 Gvozdika. Njihovi projektili mogu da prebace nešto preko 15 km. Haubice D30 u službi su od 1960. godine i masovno su izrađivane (po licenci i u Novom Travniku, a jugoslovenska industrija je pokrenula proizvodnju i u Iraku u vreme Sadama Huseina). Dobra su to oruđa, ali navodno su već desetak godina uglavnom u strategijskim rezervama i samo vazdušno-desantna vojska i poneka mehanizovana brigade koriste tu staru tehniku. Deo tih haubica koristi se za civilnu namenu, za razbijanje nagomilanog snega kao preventiva lavinama.

PODRŠKA NATO

foto: AP photo

Domete smo naveli ne u želji da pokažemo praznu statistiku tešku za praćenje i čitanje, već zato što je bitno za razumevanje budućih zbivanja – nastojanje NATO da ukrajinskoj artiljeriji pruži priliku za efikasno kontrabatiranje, odnosno uništavanje položaja ruske artiljerije. Dominacija artiljerije u Ukrajini nije bila predvidljiva, ali u NATO su brzo uvideli šta se dešava i odlučili su da temelj savezničke podrške čine savremeni artiljerijski sistemi, tehnološki dominantni nad ruskim baterijama. Na dometima koje postižu ruske haubice, one iz NATO postižu visoku preciznost zahvaljujući dobro organizovanoj pripremi vatre. Sa oruđima stižu i dronovi za izviđanje i radari za lociranje položaja ruskih haubica. Ključna prednost je veći domet – NATO pokušava da Ukrajincima obezbedi pokrivanje udaljenosti od preko 25 km, do 30 km i više. Namera je očigledna, da se ruska artiljerija dovede pod vatru protivnika koji je na bezbednoj udaljenosti od kontrabatiranja.

Vučne haubice M777, koje su dostavljene iz SAD i Australije, već su u borbama i korišćena je vođena municija Ekskalibur, dometa 40 km. Stare članice NATO a poslale su i nastaviće da šalju na front artiljerijska oruđa kalibra 155 mm. On je standardizovan u NATO, zato je nezavisno od porekla haubice većina projektila unificirana i to će biti olakšica za ukrajinsku vojsku. Sada je lista raznih modela haubica 155 mm koje su dobili Ukrajinci sve duža – najmanje 14 država poslalo je, ili će to učiniti, artiljerijske sisteme velikog kalibra. Valjda su obezbeđeni rezervni delovi ili se ceni da neće dugo preživeti na surovom frontu.

Osim oruđa kalibra 155 mm, NATO će poslati i tehniku kakvu su Ukrajinci već poznavali. Amerikanci su poslali poruku vojnim izaslanicima u svim partnerskim zemljama da se potrude da uvere svoje političare i generale da se “oslobode” ruskih kalibara (u rečniku NATO, to su tzv. nestandardni kalibri) i pošalju sve to gvožđe u Ukrajinu. Pentagon će iz svog budžeta plaćati nabavke municije i sa stoka, i nove za ruske kalibre, i to će biti prilika za dobru zaradu firmama iz Bugarske, Češke, Slovačke i Poljske.

SMRT DOLAZI SA NEBA

Smrtni neprijatelj ukrajinskih artiljeraca je ruska avijacija, jurišnici Su-25 i borbeni helikopteri Ka-52, Mi-28 i Mi-24. Sada se ona koristi kao svojevrsna leteća artiljerija, jer je većina borbenih dejstava raketiranje nevođenim raketnim zrnima. Piloti prilaze objektu dejstva u brišućem letu, povlače palicu na sebe, penju se i podižu nos letelice (Rusi to nazivaju kabrirovanje) i iz penjanja šalju salvu raketa po balističkoj zakrivljenoj putanji. Zatim pilot ulazi u oštar zaokret i izbacuje infracrvene mamce, u begu na svoju stranu fronta. Zbog rizika od PVO, posebno raketa koje se lansiraju sa ramena, po pravilu se radi iz jednog naleta. Povratak na objekat dejstva dramatično povećava šanse PVO i zato se vrlo često obaranja dešavaju u ponovljenom naletu.

Za jedno dejstvo avioni nose mnogo manje borbenog tereta u odnosu na normativnu nosivost, i većina podvesnih nosača je prazna. Jurišnici Su-25, koji obavljaju veliki deo posla na frontu (i ruski i ukrajinski), obično nose samo po dva lansera nevođenih raketnih zrna. Rusi favorizuju rakete S-13, kalibra 122 mm. Standardnim modelom tih raketa dejstvuje se po cilju na udaljenosti od 1.600 metara do 3.000 metara. Jurišnik poznat po nadimku Grač (gavran) ima dva lansera sa po pet raketa, i kada utroši svoje naoružanje, to je ekvivalent jedne četvrtine plotuna jednog jedinog višecevnog lansera raketa Grad. S obzirom da se tuče uglavnom nedaleko od prednjeg kraja ruskih snaga, otvorena tema je zbog čega se rizikuju životi pilota za nešto što može da se uradi artiljerijom.

Ukrajinski piloti su u drugoj poziciji i moraju obaviti svoj posao jer oni obično dejstvuju po koncentracijama ruskih snaga tamo gde je linija odbrane narušena. Taktika je identična – brišući let, kabrirovanje i dejstvo. Rusi ukazuju na to da je primetna živost ukrajinske avijacije, posebno MiG-29, na harkovskom, soledarskom, nikolajevskom i odeskom pravcu. To se povezuje sa tajnom dostavom rezervnih delova i raketa iz članica NATO a, i podrškom za održavanje. Rusi su uvereni da su prouzrokovali velike štete lancu održavanja i da je to indicija o umešanosti NATO a u novi život ukrajinske avijacije. Takođe, veruje se da su angažovani strani piloti.

Na pomorskom frontu ništa novo, ali ima nagoveštaja da će budućnost biti vruća. Važna tema postala je blokada ukrajinskih luka preko kojih se izvozi svetskom tržištu potrebna hrana. Američka obaveštajna zajednica je namerno prošle nedelje skinula oznaku tajnosti sa analize angažovanja Crnomorske flote u pomorskoj blokadi. Zlosrećna krstarica “Moskva” je na dnu mora, ali ostalo je dovoljno ratnih brodova da, u sadejstvu sa avijacijom, obesmisle svaku zamisao plovidbe severnom trećinom Crnog mora. Zato je otvorena zamisao da NATO interveniše i zaštiti izvoz iz ukrajinske žitnice.