Svi Putinovi ljudi

Svojevremeno je poznati sovjetski pisac i novinar Ilja Erenburg u svojim memoarima izrazio mišljenje da je XX vek u stvari počeo 28. juna 1914. godine u Sarajevu. Sada se stiče utisak da je i XXI vek započeo 24. februara 2022. godine, jer je taj datum tek sada, dvadeset i tri godine nakon pada Berlinskog zida, označio definitivni i prilično zastrašujući kraj “Jaltinsko-potsdamskog” ustrojstva sveta. Baš o tome, tj. o neophodnosti novog globalnog ustrojstva, govorio je tog jutra i sam Vladimir Putin zaključivši da je i u tom cilju doneo odluku o započinjanju tzv. “specijalne vojne operacije”, odnosno napada na Ukrajinu.

Nesumnjivo je da donošenje tako sudbonosne odluke spada u njegove lične prerogative kao šefa države i vhovnog komandanta oružanih snaga, ali je jasno i to da su u svemu što je prethodilo morali da učestvuju i drugi ljudi, i to u značajnom broju. Ovo tim pre što je Putin pre desetak godina izjavio da nije savladao umeće korišćenja Interneta (čime je kod nekih izazvao zaprepašćenje, a kod drugih čak simpatije), te je u svom radu, a samim tim i u pribavljanju neophodnih informacija, od najosnovnijih do ključnih, oslonjen na referisanje upućenih savetnika i saradnika, tj. na sistem raportiranja i dostavljanja fascikli. Zato je ponovo, i to u akutnom obliku, dobilo na značaju pitanje: ko su, u stvari, ljudi u koje Putin ima poverenje, koji ga savetuju i na koje se oslanja, tj. ko čini tzv. “Putinovu elitu”.

foto: ap photo

PET ELITARNIH ENTITETA

Sastav te elite i uticaj pojedinih njenih pripadnika na Putina nesumnjivo su se menjali tokom njegove dvadesetdvogodišnje vladavine i kroz sve te godine podvrgavani su kontinuiranoj analizi, kako u samoj Rusiji, tako i vani. Počelo je 1990-ih godina od tzv. “Дачного кооператива ‘Озеро’” (tj. “Vikend-naselja ‘Jezero’”) blizu Sankt Peterburga, čiji su članovi bili Putinovi drugovi iz doba njegovog službovanja u administraciji peterburškog gradonačelnika Anatolija Sobčaka.

S godinama i tokom uspinjanja Putina sve do položaja predsednika države taj krug se enormno širio, privlačeći sve veću pažnju i postajući predmet sve većeg broja istraživanja i knjiga. Naročitu pažnju je pre dve godine izazvala knjiga “Ljudi Putina. Kako je KGB povratio sebi Rusiju i krenuo u ofanzivu protiv Zapada” britanske novinarke Ketrin Belton koja je 16 godina provela u Moskvi kao dopisnik “Fajnenšal tajmsa”. Knjiga je izazvala oštre reakcije u Rusiji, a neki od u njoj spomenutih ruskih oligarha, između ostalih Roman Abramovič, pokrenuli su protiv autorke parnice zbog povrede ugleda u engleskim sudovima, koje su i dobili zbog nepotkrepljenosti njenih tvrdnji dokazima.

Međutim, iz sadašnje perspektive se čini da stanje koje je i sada aktuelno najtačnije odslikava istraživanje koje je takođe pre dve godine sprovela saradnica Moskovskog centra Karnegijeve fondacije Tatjana Stanovaja. Prema njenim zaključcima, Putinova elita nije jedinstvena i u stvari se sastoji od pet “entiteta”, odnosno čak pet samostalnih elita. Time se potvrđuje već uhodana predstava o postojanju tzv. “kremaljskih kula” koje, kao zid, povezuje želja da se po svaku cenu očuva postojeći sistem vlasti sa Putinom na čelu, ali koje se po mnogo čemu drugome razlikuju, pa čak i bore između sebe zbog vlastitih interesa ili želje da dokažu predanost državnom poglavaru, ponekad i ogorčeno, mada se pojedinim njihovim pripadnicima smeštaj u različitim “kulama” preklapa, u zavisnosti od poverenih zadataka i trenutnih potreba.

SVITA

Prvi entitet je “Putinova svita” koju čine lični sekretarijat i obezbeđenje predsednika, tj. osobe koje se stalno nalaze uz njega i rade sa njim rame-uz-rame. Njihov zadatak se svodi na ispunjenje njegovih radnih zahteva i potreba i, što je naročito važno – na obezbeđenje njegovog psihološkog komfora.

Od ličnosti poznatih stranoj javnosti, u njega spadaju predsednički predstavnik za štampu Dmitrij Peskov, zamenik predsednika Saveta bezbednosti Ruske Federacije Dmitrij Medvedev i sekretar tog Saveta Nikolaj Patrušev (dobar znanac srpskog ministra unutrašnjih poslova Aleksandra Vulina, između ostalog, kako se tvrdi, iz zajedničkih poduhvata oko prisluškivanja skupa ruske opozicije u Beogradu i formiranja supertajne dvostrane Radne grupe za borbu protiv obojenih revolucija) i, u mnogo manjoj meri poznati u inostranstvu, rukovodilac predsedničke administracije Anton Vajno.

Ovaj krug se u njegovim donjim slojevima prilično često podmlađuje i predstavlja Putinovu ličnu kadrovsku rezervu, jer je već nekolicina njegovih pripadnika bila imenovana za gubernatore različitih ruskih oblasti. Za razliku od drugih, “Svita” najbolje zna šta može da se kaže predsedniku a šta ne, i naročito šta mu prija da čuje.

DRUGOVI I SABORCI

Drugi “entitet” čine Putinovi “drugovi i saborci” iz različitih perioda njegovog života, rada, pa čak i iz rekreativnih aktivnosti – iz vremena službovanja u KGB-u, naročito u Drezdenu, u tadašnjoj Istočnoj Nemačkoj, od 1985. do 1990. godine, zatim u peterburškoj gradskoj administraciji pod Anatolijem Sobčakom, kao i komšije iz gore pomenutog vikend-naselja “Jezero” i trening-partneri sa džudoa.

Tu spadaju, pre svega, državni oligarsi, tj. poglavari najmoćnijih državnih kompanija – Igor Sečin (“Rostneft”), Aleksej Miler (nama dobro znani “Gazprom”), Sergej Čemezov (“Rosteh”), German Gref (“Sberbank”), sada odbegli Anatolij Čubajs (“Rosnano”) i drugi.

Tu su i tzv. “državni menadžeri”, Putinov birokratski oslonac – oni koji su nekad zauzimali visoke državne položaje, ali su ih izgubili, sačuvavši pritom naklonost predsednika koji ih s vremena na vreme koristi za izvršenje određenih namenskih zadataka i kontrolu – već pomenuti bivši predsednik i premijer Dmitrij Medvedev (sada zamenik predsednika Saveta bezbednosti RF), bivši ministar odbrane Sergej Ivanov (sada predsednički savetnik za ekologiju) i bivši ministar finansija Aleksej Kudrin (sada predsednik Državnog trezora RF), za koga je Putin nakon smenjivanja rekao, a to se odnosi i na ostale, da je “koristan i nama potreban čovek”.

Najzad, treći sastojak “drugova i saboraca” čine vodeći predstavnici privatnog biznisa – dolarski milijarderi braća Rotenberg i Kovaljčuk, Genadij Timčenko, Jevgenij Prigožin, Roman Abramovič i neki drugi. Zanimljivo je da su ti “privatnici” mnogo manje od državnih oligarha involvirani u svetsku privredu i, barem u većini slučajeva, mnogo više dele Putinove konzervativne pozicije u smislu pružanja otpora Zapadu i povraćaja stare ruske imperijalne moći i slave (dobar primer je Prigožin sa bliskim vezama sa Federalnom službom bezbednosti Rusije i navodnim aktivnostima oko izvoza najamnika u Siriju, Libiju, zemlje Centralne Afrike, a sada, kako se tvrdi, i u Ukrajinu).

POLITIČKE TEHNOKRATE

Treći po redu “entitet” su političke tehnokrate koje sada predstavljaju glavni oslonac Putinove vlasti, mada mu nisu bili bliski pre njegovog dolaska na predsednički položaj, jer odgovaraju, svako iz svoje nadležnosti, za realizaciju političkih zadataka koje Putin smatra najznačajnijim.

Tu pre svih spada bivši nedugovečni Jeljcinov premijer Sergej Kirijenko, koga većina sredovečnih i starijih Rusa pamti po bankrotu državne kase iz avgusta 1998. godine, mada je, kako sada izgleda, taj njegov greh naknadno poništilo to što je baš on te godine realizovao postavljenje Putina za rukovodioca Federalne službe bezbednosti RF. Sada Kirijenko u predsedničkoj administraciji sa položaja prvog zamenika rukovodioca iste “pokriva” unutrašnju politiku.

Članstvo u ovom “entitetu” sa njim dele premijer Mihajil Mišustin, njegov prvi zamenik Andrej Belousov i uticajni članovi Vlade, pre svega Sergej Šojgu i Sergej Lavrov, ministar finansija Anton Siluanov, kao i predsednica Centralne banke RF Elvira Nabiulina (inače, Siluanov i Nabiulina slove za glavne “liberale” u Putinovom okruženju) i gradonačelnik Moskve Sergej Sobjanin.

Iz ne sasvim jasnih razloga, mesto u ovom društvu izgubio je dotle veoma uticajan Vladislav Surkov, inače napola Čečen, koji je do 2020. godine bio predsednikov pomoćnik i jedan od glavnih ideologa negiranja i gušenja demokratskih prava i sloboda, te nametanja “tradicionalnih vrednosti” i “Ruskog sveta” (u sklopu toga je “nadzirao” Donbas nakon tamošnje pobune protiv Kijeva), mada se može pretpostaviti da je počeo da smeta Putinu svojom preteranom agilnošću od trenutka kada je predsednik odlučio da sam preuzme ulogu glavnog ideologa predstojećih sudbonosnih zahteva i poduhvata, sve do pisanja članaka o njihovoj istorijskoj zasnovanosti.

ČUVARI

Četvrti “entitet” elite čine tzv. “čuvari”, čija delatnost je usmerena na zaštitu sistema od svih nedozvoljenih uticaja iznutra i izvani, i čiji uticaj na spoljnu i unutrašnju politiku je neprekidno jačao otprilike od 2012. godine. Treba imati u vidu da je do tada Putinov režim sa ideološke tačke gledišta bio praktično neutralan i, mada demokratija u Rusiji nije bila savršena (nazivana je rukovođenom, zatim suverenom), u celini oslonac je stavljan na slobodno tržište, otvorenost prema svetskoj zajednici i vrednostima civilizovanog sveta.

Međutim, te godine, nakon povratka na predsednički položaj i time izazvanih masovnih političkih protesta koji su ozbiljno uzdrmali režim, Putin je obznanio važnost “duhovnih povezivača” i tradicionalnih vrednosti, prvo suprotstavljajući svoj režim “trulećem” Zapadu, a nešto kasnije određujući “putinizam” ne samo kao jedinu mogućnost za Rusiju, već i kao model za izvoz. Takav ideološki preokret su oberučke prihvatili “čuvari”, inače skloni teorijama zavere, antizapadnim i antiliberalnim idejama, spremni da doslovce svaki neuspeh ili promašaj režima objasne spoljnim mešanjem i diverzijama. Oni su opsednuti potrebom patriotske mobilizacije društva radi suprotstavljanja navodnim spoljnim (naravno zapadnim) pretnjama, traže učvršćenje kontrole nad privatnim životima građana i političkim životom u celini, zastupaju aktivno mešanje države u sve oblasti javnog i privatnog delovanja.

Najmarkantniji predstavnici ove grupe su predsednik Istražnog komiteta RF i Putinov fakultetski drug Aleksandar Bastrikin (koji se, uporedo sa svojim poslovima i radnim zadacima, odnedavno počeo baviti i prosvetom u smislu njenog vraćanja tradicionalnim vrednostima), direktor Spoljne obaveštajne službe Sergej Nariškin, već pomenuti sekretar Saveta bezbednosti RF Nikolaj Patrušev (između ostalog, vatreni zastupnik uspostavljanja što jače državne kontrole nad Internetom i svim drugim elektronskim komunikacijama), te komandant ruske Nacionalne garde RF Viktor Zolotov (poznat kao zagovornik što žešćeg suzbijanja masovnih protesta i svakog neslaganja sa zvaničnim kursom).

IZVRŠIOCI

Najzad, peti “entitet” Putinove elite čine tzv. “izvršioci”, najmnogobrojnija, ali politički najslabija kategorija “šrafova”, koja odgovara za izvršenje rutinskih zadataka državne vlasti. Tu spadaju skoro svi zamenici premijera Mišustina i skoro svi ministri, uključujući ministra unutrašnjih poslova Vladimira Kolokoljceva, koje po uticaju uveliko nadmašuju državni oligarsi, sa izuzetkom samog premijera, Sergeja Lavrova, Sergeja Šojgua i ministra za vanredne situacije Jevgenija Ziničeva.

Ista situacija je i sa pretežnom većinom rukovodilaca administrativnih jedinica i gradova, izuzev gradonačelnika Moskve Sobjanina, Sankt-Peterburga Beglova i poglavara Čečenije Kadirova, kao i sa sudijama, gde izuzetak čine samo predsednici najviših sudova u zemlji.

PROIZVOD VERTIKALNE VLASTI

Potpuno je jasno da je samo nekolicina pripadnika ovoliko zamršene i višeslojne elite, i to najverovatnije iz redova gore pomenutih “čuvara”, mogla biti upoznata sa Putinovim namerama, ali je moguće da su i oni držani u neizvesnosti do poslednjeg trenutka. Drugačije je teško objasniti ponašanje nikog drugog no šefa Spoljne obaveštajne službe Rusije Sergeja Nariškina na sada već čuvenoj sednici Saveta bezbednosti Rusije od 21. februara, kada je prvo doslovce izjavio da je “izvikana teza o planovima ruskog rukovodstva da ‘upadne’ na teritoriju Ukrajine rođena među zidovima Stejt departmenta SAD i već je toliko isforsirana da to jednostavno podseća na propagandu rata”, a zatim, ne uspevajući da prikrije podrhtavanje ruku i zamuckujući, pokušavao da pogodi šta, zapravo, Putin traži od njega – podršku ulasku tzv. Donjecke i Luganske narodne republike u sastav Rusije ili, pak, njihovoj nezavisnosti.

Istina, postoji i drugačije tumačenje ponašanja Nariškina – da je već znao o odluci da se Ukrajina napadne i da se plašio zbog toga što jednostavno nije smeo da šefu države, protivno njegovom naumu, prezentuje istinite obaveštajne informacije o stanju u Ukrajini, a da je Putin, sa svoje strane, svesno naložio emitovanje kompletnog snimka sa tom scenom u cilju “unakrsnog povezivanja” prisutnih, tj. oduzimanja prava svim učesnicima sednice da odustanu od puta kojim se krenulo.

Oba moguća razloga ponašanja Nariškina jasno odražavaju stanje u vrhu ruske države koje nije slučajno i predstavlja logičan proizvod “vertikale vlasti” koja je građena u Rusiji poslednjih deset godina. U takvim okolnostima ne čudi Putinovo očekivanje da će invazija na Ukrajinu proći skoro isto kao zauzimanje Krima 2014. godine.

Ne manje logični proizvod predstavlja i posvemašna korupcija, pa i u vojnoj oblasti, svima Rusima poznati “распил”, tj. “testerisanje” budžetskih sredstava namenjenih odbrani. Kao samo jedan primer toga vredi podsetiti na već davno od svih zaboravljeni tenk “armata”, bučno prezentovan 2015. godine prilikom vojne parade na Crvenom trgu kao najbolji tenk u svetu, ali i na istraživanje ruskog opozicionara Alekseja Navaljnog koji je te iste godine uspeo da u elitnom vikend-naselju “Barviha” kraj Moskve pronađe luksuzno imanje ministra odbrane Šojgua vredno 18 miliona dolara.

Sve ovo vodi do biti odgovora na pitanje o ulozi Putinove elite i svih njenih delova u onome što se dogodilo. Ona je, zaklinjući se u nacionalne vrednosti i “osobenu rusku misiju”, svesno učestvovala u izgradnji sadašnjeg sistema vlasti, zauzvrat dobijajući sve mogućnosti za luksuzan život koji se uveliko finansirao od koruptivnih radnji i zato snosi punu odgovornost za sve što je usledilo, pa i za ukrajinsku tragediju.