Premijer Milan Panić zadužen je da pokaže dobru volju i svakome obeća sve što mu zatraži. U pismu Savetu bezbednosti ponudio je sve što bi se od Srbije moglo zahtevati, čak i poštovanje "Titovih granica", što je termin koji najdublje vređa srpski nacionalizam i koji nije slučajno izabran
Najveće zemlje zapada gledaće da održe bojkot Srbije, odnosno "Jugoslavije", koja će polako postajati raj za švercere. Zemlja svakojakog kontrabanda i međunarodnog kriminala, što je, takođe, privredna grana od koje se može lepo živeti, kako pokazuju neki južnoamerički primeri
Ma koliko Ćosić i Panić nastojali da obezbede mirnu transformaciju, ma koliko da je posebno Ćosić čovek kontinuiteta koji Miloševiću ne bi želeo da učini ništa nažao, stanaru iz Tolstojeve 33 sve to ne može a da ne izgleda kao smak sveta. Zašto bi on otišao kada još ima svog Sokolovića, a oni koji ga guraju nemaju ništa više nego oni goluždravi studenti koji su hteli da mu priđu blizu
Ni Mladiću neće poći za rukom da u istoriju uđe kao heroj i dobar Srbin, mada su ovdašnji istoričari umeli da naprave slične alhemičarske podvige. Ali, ovoga puta istorija će se morati pisati u skladu s međunarodnim standardima, jer svet je postao nepopravljivo providan, jer svi znaju sve i nikome se ne dopušta da ostane zatvoren u mračnoj avliji
Uz medijsku podršku i pomoć raznih stručnjaka, premijer je, međutim, prvo pokušao da smiri javnost i dočara sva moguća vađenja i rezervne izlaze u situaciji kada se već zemnja našla izložena tolikim nepravdama. Nametnuto je pitanje kako preživeti sankcije, kao da je reč o elementarnoj nepogodi, a one su uvedene da bi nas navele na pitanje: zašto? Zbog koga?
Od svih mogućih srpskih poteza na Kosovu, ono što sigurno ne dolazi u obzir jeste da će Milošević ikada sesti za sto s Ibrahimom Rugovom. To bi mu ličilo na jedan od onih užasnih snova koji ponekad sanja odrastao čovek: kako se ponovo vratio u osnovnu školu i sedi u klupi s decom
Uzevši stranku u ruke posle teških i potmulih kadrovskih sukoba kroz koje se provukao svojim lukavstvom i političkim talentom, Ivica Dačić našao se pred teškim zadatkom. Trebalo je – na duži rok – prekoračiti taj vremenski, generacijski jaz između penzionera-slobista i onih mlađih birača koje treba privući
U leto i jesen 2002, od početka avgusta do kraja novembra, na stranicama "Vremena" vođena je polemika u kojoj su se, po jednoj od čaršijskih ocena, obračunavali dojučerašnji istomišljenici. Po drugima, to je bila neka vrsta reprize "sukoba na književnoj ljevici"; treći su insistirali na oksimoronu "obračun čitalaca s redakcijom"... Povod za tu dugotrajnu – i, ako je dopušteno reći, višestruko značajnu raspravu – bio je tekst glavnog urednika "Vremena" Dragoljuba Žarkovića, reakcija na izjavu predsednice Helsinškog odbora Srbije Sonje Biserko po kojoj "srpska elita preko nezavisnih medija, B92 i ‘Vreme’, čini sve da zločin ne samo relativizuje već i deetnifikuje" (citat iz analize polemike Olivere Milosavljević, objavljene u "Helsinškim sveskama" br 16, dostupne na veb-sajtovima Helsinškog odbora i emisije RTV B92 "Peščanik"). Po istoj analizi, teme polemike bile su izveštavanje novinara lista "Vreme" iz Haga, Haški tribunal, NATO intervencija, 5. oktobar 2000, pare i finansijeri... U ovom nastavku feljtona povodom desetogodišnjice bombardovanja objavljujemo izvode iz polemike koji se neposredno tiču NATO intervencije "Milosrdni anđeo".
Predrag Ejdus je podneo neopozivu ostavku na mesto upravnika Narodnog pozorišta zato što je nakon nekoliko sastanaka sa ministrom kulture Nebojšom Bradićem uvideo da nema neophodne saradnje i komunikacije u rešavanju nagomilanih problema, kako trenutnih tako i principijelnih
Prijatelj me vodi da obiđemo Prištinu i svratimo do Kosova Polja. Na ulicama samo naoružani ljudi, manje vojska i policija, više civili. Svako ko je prognozirao da će Priština biti "srpski grad" čim prva bomba bude pala – bio je u pravu. Vozimo se pored razbijenih kafića i restorana. "Ovo nisu bombe", kaže mi prijatelj. Prolazimo pored skladišta koje je pogođeno umesto kasarne. Razvaljeno, još se dimi
"Uvek sam bio za kompromise, ja sam muzičar po vokaciji, nisam policajac", Jovica Stanišić u razgovoru sa haškim istražiteljima 19. novembra 2001.
Jedan rat na granici između prava i morala
To što je neko idealan predsednički kandidat, ne znači i da će biti idealan predsednik. A to kakav je Boris Tadić predsednik, iako je gotovo neopazice već zagazio u drugu godinu svog drugog predsedničkog mandata, još uvek niko ne može sa sigurnošću reći. Pune četiri godine svog predsednikovanja on je proveo u kohabitacionoj zavetrini, pojavljujući se i oglašavajući samo onda kad to on ili njegovi savetnici nađu za shodno, više brinući o svom i stranačkom rejtingu nego o važnim državnim poslovima – kojih, pošteno govoreći, nije baš mnogo ni imao
Jedan broj mlađih birača u Crnoj Gori može da se pohvali činjenicom da ne pamte ni dan u svom životu, a da na vlasti nije bila Demokratska partija socijalista. Sudeći po prognozama, ni prevremeni izbori, zakazani za 29. mart ove godine, neće doneti ništa novo
Ono užasno u Ilićevom iskazu upravo je u tome: to zaista nije ništa lično! Da jeste, u tome ne bi bilo rasizma; ovako – to je ceo jedan program
Širin Ebadi: Buđenje Irana
Preveo Vladimir Arsenić
Portalibris, Beograd 2008.
"Komunisti i antikomunisti"; VREME 945
Čak i da nikada više ne uradi ništa na rasvetljavanju ratnih zločina, posle otkrivanja snimka egzekucije šestorice srebreničkih Bošnjaka, Nataši Kandić je osigurano značajno mesto među borcima za prava žrtava, ali neosporno je i to da svojim postupcima često ide naruku protivnicima i neistomišljenicima
Povodom teksta Đorđa Vukadinovića
U Beču je Balkan sveprisutan, čuješ ga i vidiš ga. Čezneš za njim i odbijaš ga. Dve strane, Bečlije i oni iz jugoistočne Evrope, još uvek se plaše srastanja zajedničkog identiteta
Najveće svetske sile bile su zatečene onim što se desilo u Iranu. SAD su decenijama u šahu imale najvernijeg saveznika, a Sovjetski Savez se već zaglavljivao u avganistansku katastrofu i nije mu bilo u interesu stvaranje još jedne radikalne muslimanske države u susedstvu. Kada je Sadam Husein 1980. godine napao Iran pokušavajući da zauzme naftna polja na granici, imao je podršku velikih sila
Kako je moguće da nekadašnja žrtva političke represije tako olako, čak radosno, prigrli jezik tlačitelja, pa njime poletno mlati po drugima
Knjiga Frana Cetinića Pariški kolateralni dnevnik, proljeće 1999 - Nazovi NATO radi umorstva, iz koje prenosimo nekoliko segmenata, pisana je u proleće 1999, a objavljena u proleće 2000 (Vreme, Samizdat b92). To je dnevnik koji je vremenom dobio na vrednosti jer obavešteno, džentlmenski pošteno i lucidno govori o spin doktorima i intelektualcima koji su oblačili maskirne uniforme i potpirivali atmosferu kaznene ekspedicije, o drugim intelektualcima koji nisu bili uhvaćeni u zamku "radosne apokalipse" i koji su se toj ratnoj retorici suprotstavljali, o dendijima humanitarne stvari kao što je Bernar Kušner - i o političarima koji su postupali po formuli "bombardujmo, a posle ćemo videti šta ćemo"
Jedno je biti protiv ulaska Srbije u Evropsku uniju, a nešto sasvim drugo izbegavati zakone koji su u interesu građana
