Ne znam gde je granica i margina greške, jer je suludo da ceo birački odbor ne ume tačno da prebroji, recimo, 700 glasova. Kao, normalno je kad brojiš do 700 da se zajebeš za 4. Kao kusur u samoposluzi, nema manje od 5 dinara, jel to logika?
Kada su gorele mnoge kuće, crkve i manastiri (ponekad zajedno i sa onima koji su u njima živeli i nisu uspeli da pobegnu), kada je broj poginulih stigao do 28, a u bolnice osim 850 povređenih građana počeli da pristižu i povređeni vojnici KFOR-a, razni međunarodni zvaničnici, vojnici i diplomate počeli su polako da sriču sintagmu koju svih ovih godina nikako nisu uspevali da prevale preko usana – počeli su da pominju «etničko čišćenje» nealbanskog življa i da za to optužuju albanske političke vođe. Uz napomenu da je očigledno reč o dobro organizovanoj i orkestriranoj akciji
Namera ovog teksta je da obrazloži pokrenutu inicijativu za povratak osnivačkih prava Doma kulture Studentski grad (DKSG), sa Vlade RS na Univerzitet. Inicijativu su pokrenuli zaposleni u DKSG-u, a nakon odluke Ministarstva prosvete i nauke da ih spoji sa Studentskim kulturnim centrom, i na taj način – ugasi
Nekada sam mogao da kažem da sam Jugosloven, sada bih mogao da kažem nostalgičar. Ideološki sam bio Jugosloven u Titovo vreme, vrlo svesno i vrlo namerno, a sad već ne bih mogao da se definišem. Nisam ničiji, mada imam dva pasoša, srpski i austrijski, a mogao bih da dobijem i izraelski i mađarski. Ovde sam kao kod kuće, znači sigurno sam Beograđanin, a inače sam apatrid
Pravosnažna presuda knjigovođi iz Aušvica Oskaru Greningu više od sedamdeset godina po završetku rata ponovo je otvorila pitanja o osveti, oprostu, pravu i pravičnosti i saučesništvu u zločinu, pitanja o kojima se na jugoslovenskom prostoru tako nerado govori kada je reč o zločinima počinjenim u ime sopstvenog naroda
Tokom četvorogodišnje vladavine Srpske napredne stranke, Aleksandar Vulin uglavnom je sedeo u ne baš popularnim foteljama. Prvo se bavio Kosovom, onda siromašnima, nezaposlenima, bivšim borcima, izbeglicama iz Azije i Afrike. Iako je pitanje Kosova, blago rečeno, nerešivo, iako se siromašni i nezaposleni teško mogu i prebrojati, o mučenicima iz Avganistana i Sirije da ne govorimo, a pitanje boraca je, u stvari, pitanje da li je Srbija učestvovala u nekom ratu devedesetih što je otvaranje Pandorine kutije bez dna, Aleksandar Vulin, borbeni levičar, preživljava sve rekonstrukcije i nove sazive vlade
Šta su Srbija i Vojvodina naučile iz iskustva devedesetih godina prošlog veka i kako se nose sa posledicama tog iskustva
Organizacija "Ujedinjenje ili smrt" pokrenuće čitav jedan istorijski proces koji je u isto vreme i oslobodilački i teroristički i anarhistički. On je, takođe, povezan i sa svim mogućim agenturama – austrijskim, ruskim, svakojakim
Srpski i hrvatski nacionalisti iskonstruisali su nove kolektivne identitete jedni naspram drugih, a zatim i u odnosu na susedne narode – tako da je onaj drugi negativan, tuđi i dalek, naravno – te novi identitet nasuprot same SFRJ i to da se bude sve suprotno od onog što je ona bila. Ove konstrukcije su dvadesetogodišnja noćna mora sveopšteg propadanja i frustracije u novim državama
Dva puta u tri meseca, usred Beograda, zabranjeno je izlaganje umetničkih radova koji kritikuju sadašnju političku situaciju
Sa svakim novim danom bezuspešnog traganja za vinovnicima nasilja u Savamali postaje sve uverljivija tvrdnja da je i pasivnost policije bila deo plana da se raščišćavanje zemljišta za potrebe projekta "Beograd na vodi" obavi noćnom dvočasovnom suspenzijom vladavine prava. Tamo gde vladavine prava nema, vladaju ljudi sa fantomkama ili bez njih
Ovde se, decenijama unazad, odgoneta misterija uspeha, popularnosti i moći političkih lidera. Od Slobodana Miloševića, Vuka Draškovića, Vojislava Šešelja, do Vojislava Koštunice, Zorana Đinđića, Borisa Tadića, te Tomislava Nikolića, Ivice Dačića, Aleksandra Vučića, svakih pet-šest godina ispitujemo kapacitet ovdašnjih potencijalnih lidera prepoznajući u njima Čerčila, De Gola, Hitlera, Tita...
Takozvano zagađenje bukom tipičan je problem urbanih sredina, baš kao i netrpeljivost između vlasnika ugostiteljskih objekata i stanara. Problem Beograda i Srbije jeste to što nadležni ovaj problem rešavaju na obostrano – nezadovoljstvo
U obe države gledamo vraćanje likova iz devedesetih godina prošloga veka, što u politiku, što u medije, uz ritualne sukobe u kojima su važni samo novo-stari vlastodršci, a ne građani kojima je uglavnom preko glave svega – i ustaša i četnika i partizana
Albanska nacionalna manjina trenutno ne ostvaruje pravo na kvalitetno obrazovanje na maternjem jeziku, jer je ono za mnoge postalo pitanje politike, a ne osnovno ljudsko pravo
Šta se dešavalo tokom noći u kojoj se rodila "nova srpska opozicija" – i zašto je to važno
I tamo gde su priznali poraz, kao u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu... socijalisti prazne kase i otimaju lokalne medije. Demonstracije u velikim gradovima sa nesagledivim posledicama
Širok je i preširok dijapazon uvreda, konstrukcija i neistina koje su tokom 2015. bile upućene iz vrha vlasti na adresu zaštitnika građana Saše Jankovića. Vređan je i proganjan javno – sa skupštinske govornice, na naslovnim stranama, na konferencijama za novinare, u intervjuima. Istovremeno, Saša Janković je tokom 2015. dobio i najznačajnija priznanja za svoj rad: između ostalog, nagrađen je francuskim Nacionalnim ordenom za zasluge u rangu viteza. Svojevrstan je apsurd da se i jedno i drugo dogodilo s istim razlogom: zato što je radio svoj posao. Od 2007. kada je stupio na dužnost, Saša Janković se bez ikakvih ustupaka i izuzetaka bavio onim što je u opisu posla zaštitnika građana, ne brinući pritom koga će da naljuti, kome će da se zameri i ko bi to možda mogao pogrešno da protumači. To je naročito došlo do izražaja baš tokom 2015, kada je mnogima "stao na žulj", pre svega insistiranjem na nepravilnostima u radu Ministarstva odbrane i bezbednosnih službi. U obrazloženju odluke da Sašu Jankovića proglasi za Ličnost godine, uredništvo "Vremena" navelo je da je on u više navrata "postavljao ključna pitanja i nametao važne teme od javnog interesa za građane Srbije", da je "svoj posao radio beskompromisno i hrabro" i da je uprkos "medijskom i političkom linču kakav Srbija u svojoj skorijoj istoriji nije videla", njegova kancelarija i dalje radila visokoprofesionalno i u službi javnog interesa. U intervjuu za "Vreme" Saša Janković objašnjava kako mu je to sve pošlo za rukom, ko su mu najveći neprijatelji, šta su mu ciljevi, ali opisuje i svoj životni put – detinjstvo i mladost, odlazak na ratište, iskušenja, odluku da ne ode odavde, ličnu motivaciju. Bilo je tokom tog razgovora priča o ljudima koje pamtimo, o onima koji su još uvek tu, o onima koji misle da su jači od zakona, baš kao i o porodici, o jednom psu, muzici i pozorišnoj predstavi na koju će možda otići u društvu – Aleksandra Vučića.
"Društvo u Srbiji je pre svega neinformisano i dezinformisano. Dezinformisano je zbog raznih samozvanih stručnjaka koji su pisali različite tekstove o malim protestantskim zajednicama u kojima su davali paušalne ocene. Ne samo da se u negativnom kontekstu govorilo o sektama, što sama reč izvorno ne podrazumeva, već se pisalo o njima kao o stranim agentima, plaćenicima, a jako često su ih stavljali u isti koš sa orijentalnim sektama, sa satanistima. To se menja u poslednje vreme jer su te zajednice izašle u javnost i trude se da više informišu ljude"
Vojvodina je tokom čitave istorije bila migratorni prostor. Talasi migracija značajno su menjali strukturu, način života i kulturu ovog prostora. Kao izrazito višenacionalna sredina u današnjem obliku nastaje tokom XVIII veka, što je bila posledica doseljavanja Srba u Velikoj seobi 1690, kao i kolonizacije koju je sprovodila austrijska vlast. Migracije nakon Drugog svetskog rata, proterivanje Nemaca i kolonizacija Srba iz Bosne i Hrvatske, a zatim i migracije tokom i nakon raspada Jugoslavije, promenili su strukturu stanovništva Vojvodine, ali je ona i dalje zadržala svoj multietnički karakter. U Vojvodini danas živi nešto manje od dva miliona stanovnika i 26 nacionalnih manjina, a šest jezika ima službeni status – srpski, mađarski, slovački, hrvatski, rumunski i rusinski
Kako je bilo prvih deset godina? Šta je "Vreme" pisalo dok su grmeli topovi, goreli gradovi i vukle se beskrajne kolone izbeglica? A kako je svedočilo o gospodarima ratova i tuđe muke, njihovim interesima i masovnim grobnicama? Na kakav način su ove novine izveštavale o redovima za hleb i mleko, hiperinflaciji, krađama izbora, narodnom buntu i antirežimskim demonstracijama? Kako smo se držali u toku NATO bombardovanja i zbog čega smo uvek uspevali da napravimo razliku između ispravnog i pogrešnog? Ukratko – vreme devedesetih
Opstanak jednog pisma nikakve veze nema sa opstankom nacionalnog i kulturnog identiteta jednog naroda. Ja lično pišem ćirilicom, ali to nije niti poruka, niti preporuka, niti uslov za prijateljstvo, a kamoli pretnja. Skandaloznim bih, međutim, smatrao, da neki štampani mediji ili izdavači budu materijalno ili na bilo koji drugi način privilegovani, samo zato što koriste ćirilicu
Ljudi iz SNS-a na čelu klubova, Slaviša Kokeza u Zvezdi i Miloš Vazura, direktor Partizana, ostaju po strani, niko ih ne zove, ne pita, oni su iznad "prljavštine". Medijima je najlakše da prozovu dežurne krivce koji verovatno nisu sigurni šta im je gore: da budu i dalje tu gde jesu ili da se sklone
Osećam obavezu da govorim o holokaustu. Sve veću, što nas je manje živih koji možemo da svedočimo o tom Vremenu Zla. Istovremeno mi se sve besmislenije činilo to što imam da kažem, činilo mi se da malo ko želi da čuje, želi budućnost koja se seća mojih strašnih vremena. Pogotovo u Srbiji, u Beogradu, koji su tako temeljno očišćeni od Jevreja. A onda su učenici Treće beogradske gimnazije kriknuli na pozornici Bitef teatra. Taj krik devojčica i momaka sedamdeset godina mlađih od mene bio je moj urlik, moj protest što je svet takav, kakav jeste, moj vapaj za roditeljima, plač za svim mojim mrtvima, za koji ja nisam nikad bio sposoban
Pitanje za budućnost je ko će tu doći da investira: nažalost, niko ozbiljan, neki avanturisti, neki kojima će se davati parcele... Meni to više liči na turski dvor, a ne na evropsku državu i vladavinu prava. Svašta se radi u raznim evropskim državama sa javnim parama, ali ovako nešto je tako grubo kršenje ljudskih prava da se čovek pita kako je to uopšte moguće i kako toliko dugo traje
Kad je reč o podršci Aleksandru Vučiću, nije ona tolika kako se obično misli. Reč je otprilike o četvrtini punoletnog građanstva. A zašto? Zato što je oko polovine građana razočarano i ne podržava nikoga. Ubijeni su u pojam i još nisu došli u ono stanje razdraženosti kada moraju da se angažuju protiv vlasti. A to će vreme doći, jer autoritarna, a nesposobna vlast nesumnjivo mora naposletku izazvati razjarenost građanstva
Nekoliko javnih pitanja srpskoj opoziciji koja će isplivati ili se udaviti "Beogradom na vodi"
