Da li će ishod američkih predsedničkih izbora promeniti medijsku politiku izrazito konzervativnog "Foks njuza"? Na koji način Rupert Mardok i njegova "Njuz korporacija" utiču na društvene prilike i menjaju politički pejzaž u zemljama u kojima posluju i zbog čega je bivši australijski premijer Kevin Rad ovu medijsku imperiju nazvao "mafijaškom organizacijom"
Euforija dela građana i medija izvesno će potrajati još neko vreme. Kada ovacije pobedniku utihnu, u prvi plan će ponovo izbiti činjenica da demokrate ipak nisu potpuni pobednici izbora održanih 3. novembra
Tesnu pobedu Džozefu Bajdenu doneli su glasači koje su ranije izborna pravila demotivisala da izađu na izbore, a među njima mnogi Afroamerikanci
"Slučaj Tramp" je zanimljiv jer je otkrio slabosti američke demokratije u sadašnjem trenutku i ukazao na neuralgične tačke jednog okoštalog sistema politike, medijske i finansijske elite
Donald Tramp je pobedio na Floridi. Džozef Bajden u Džordžiji. I tako redom, u državi za državom. Politička karta Amerike je podeljena na plave i crvene površine. Duboko podeljeno je i američko društvo. Više od 71 milion Amerikanaca glasalo je za aktuelnog republikanskog predsednika, više od 75 miliona za demokratskog izazivača. Četiri godine "trampizma", besomučnih laži, teorija zavere, pretvaranja političkih protivnika u neprijatelje, zloupotrebe položaja, degradacije institucije predsednika "lidera slobodnog sveta", izolacionističke politike, stvaranja neprijatelja širom sveta, pretvaranja politike u rijaliti šou nije odbilo gotovo polovinu Amerikanaca od Trampa. Naprotiv, iako odlazi iz Bele kuće, novonastala milionska armija "trampista" ostaje. Republikancima ostaje veliki problem da Amerikance koji su sledili Donalda Trampa vrate u okrilje partije od koje se on odmetnuo. Bajden stoji pred gotovo nepremostivim izazovom – da razjedinjenu Ameriku ponovo ujedini oko demokratskih vrednosti koje je Tramp razgrađivao gde je stigao. Čini se da obračun između Trampa i predtrampovske Amerike nije okončan pobedom Bajdena, već da tek počinje
Kao što je Vuk Karadžić predstavio svetu srpski jezik, i istoriju i kulturu Srba, za Rome je to učinio Rajko Đurić
"Odrastao sam u vreme kada ljudi nisu primećivali različitost, makar je mi kao deca nismo primećivali. Ali početkom devedesetih sve se menja. (…) Mene je ubistvo Duška Jovanovića 1997. osvestilo da treba da postanem politički i društveno aktivan, ali sam diskriminaciju uočavao i pre toga. Počev od toga da čujem na ulici da se detetu preti: ‘budi dobar ili će Cigani da te pokupe’, jer koliko nam god to izgledalo bezazleno, nekima i simpatično, od takvih rečenica sve počinje"
Prva žena doktor nauka u modernoj Evropi bila Romkinja Sofija Kovalevskaja; autor jedne od najprevođenijih knjiga na svetu, Hodočasnikova putovanja, bio je engleski Rom Džon Banjan; Romi u svojim redovima imaju i dobitnika Nobelove nagrade za medicinu. Ovako se može nabrajati unedogled…
Zvanično, prema popisu iz 2011. godine, u Srbiji živi nešto manje od 150.000 Roma. Nezvanično, prema podacima nevladinih organizacija, ta brojka je barem tri puta veća, a jedan od razloga za to stanje jeste taj što se Romi ne izjašnjavaju kao Romi – da bi sebi dali veću šansu da uspeju u Srbiji. Diskriminacija prema njima raste, sistemski problemi se ne rešavaju, a pandemija je dodatno otežala situaciju
Između ovdašnjeg pravnog okvira, koji više nego dobro zvuči, i otužne prakse, jaz je toliko velik da je glavno pitanje – pitanje njegove nepremostivosti. U ovim okolnostima, mnogo je razloga za pesimizam. A dvadeset i drugu godišnjicu od donošenja Zakona o informisanju, koju je tada izglasala skupštinska većina SRS-a i SPS-a, dočekujemo i dalje čekajući Medijsku strategiju, za koju postoji opravdan strah da će biti samo mrtvo slovo na papiru koji se vadi pred predstavnike Evropske unije
Pitanje bez odgovora je koji su bili razlozi Gordane Čomić da se priključi ljudima prema čijem je ponašanju iskazivala prezir, nazivala ih kič-fašistima, precizno secirajući njihovo neprestano nasilje, isključivost i agresiju
"Olako izražena volja da me percepiraju tako brzo kao ‘vođu opozicije’ u Srbiji – mene koji sam samo sat pre govora bio beznačajan – govori o društvenoj volji koja u zemlji postoji kao demokratska alternativa, čista suprotnost sadašnjoj vlasti i koju građani ne osećaju kod drugih političara"
I vladike su ljudi, ali je malo ljudi koji su spremni da priznaju da su grešili, a još manje onih koji pokušavaju i sposobni su da se promene nabolje, naročito u odmaklim godinama
Nikada se u istoriji umetnosti neki medij nije vratio pošto je zamenjen novim, osim gramofonske ploče: ove godine postala je najprodavaniji nosač zvuka na tržištu
"Knjiga Litvanci kraj Laptevskog mora može da se čita i kao egzistencijalna književnost, šta sve znači biti čovek. Miloš Kundera, kada piše o totalitarnim sistemima, kaže kako su svaki nehuman sistem stvorili ljudi i koliko su oni neljud(s)ki toliko je i sistem neljudski. Otud, može se čitati i kao svedočanstvo o tome šta sve ljudi mogu da učine jedni drugima. Ujedno, ona je i književno ispisivanje traume, iz ugla deteta koje gubi svoje detinjstvo i odrasta, ali i zastrašujuće istorijsko svedočanstvo o Staljinovom sistemu"
Problem više desetina napuštenih i devastiranih dvoraca u Vojvodini morao bi da se rešava jasnom odlukom Republike Srbije ili Pokrajine Vojvodine da se svim ovim zapuštenim lepoticama nakon restauracije da nova namena jer lokalne samouprave najčešće nemaju ni volje ni sredstava da rešavaju zamršena pravno-imovinska pitanja koja stoje gotovo iza svakog slučaja
Ovi se filmovi obraćaju zreloj publici koja preferira serioznije sadržaje, a čini se da poslednjih nekoliko godina nisu plodno tle za ovu vrstu filmova koja je stalna tačka čežnje dela gledateljstva izmrcvarenog superherojskom halabukom
Osnovno pitanje koje pokreće ova predstava jeste problem upotrebe i zloupotrebe čoveka. Kako i na koji način se mešamo u nečije odluke, da li možemo ići preko nečijih odluka da bismo mu spasli život
Pozorište je uvek jako kada glasno govori ono što gledalac u samoći misli. Ako pozorište treba da govori glasno ono o čemu drugi samo misle, zašto bi oklevalo da u tu svrhu menja dramski tekst koji i nije živ dok ne zaživi u pozorištu
"Moje jezičke igrarije uopšte nisu samosvrhovite, one su tehnika ‘lomljenja kičme’ jednog jezika, zatučenog u nastanku, pa umrtvljenog patološkim lagarijama i konfabulacijama. U tome se krije tajna mog famoznog humora. Nema tu u stvari ništa smešno, nego je naprosto smešno kad se kaže/napiše bilo šta što nije opetovano slagano milijardama puta"
Totalitarni refleks, duboko usađen u ovdašnje umove, ne može podneti mogućnost pluralizma odnosa prema umrlome i onome što je taj činio i predstavljao
Predsednički izbori 2020. u Sjedinjenim Američkim Državama bili su poprište najdublje generacijske tranzicije od ranih osamdesetih godina prošlog veka, kada su bejbi bumersi istisnuli do tada najbrojniju generaciju Amerikanaca koja je postala punoletna tokom Velike depresije i Drugog svetskog rata. Sada je na scenu stupila generacija digitalnih domorodaca koji su razočarani u demokratiju i neretko padaju u zagrljaj populistima, generacija koja je više od drugih utonula u novo globalno okruženje
Pet meseci sam vodio ove novine. Kako mi se to dogodilo? Jesam li to želeo? Ako jesam, zašto sam brzo odustao? Ako nisam, zašto sam uopšte pristao?
Bogatstvo litijumom zaista predstavlja stratešku prednost za osiromašenu zemlju kao što je Srbija. Nažalost, svi preduslovi poput korupcije, netransparentnosti vlasti i kompanija te zakonska regulativa bliži su onim na Papui Novoj Gvineji nego Norveškoj gde se takođe masovno rudari. Zato ostaje bojazan da će od rudnog bogatstva Srbiji i njenim građanima ostati samo jalovišta
Kontroverzni trgovac oružjem, prodavac automobila poznat po netransparentnim poslovima sa MUP-om, kompanije čiji su poslovi pod istragom koja ne napreduje zbog toga što MUP ne odgovara Tužilaštvu – samo su neki od donatora srpskoj policiji, otkriva BIRN. Eksperti upozoravaju na sukob interesa i apeluju na promenu zakona
"Ništa u našoj zemlji nije ravnopravno, pa ni položaj žena. Pitanje ženske ravnopravnosti samo je deo opšte ravnopravnosti. A kako te opšte ravnopravnosti nema ni u tragovima, naprotiv, onda je sve to o ženama u parlamentu samo deo farse"
