Damari praktične neposlušnosti

Dva skorašnja hit naslova iz zvanične striming ponude Netfliksa, između ostalog, jetko ukazuju na dva sasvim zdravorazumska i nimalo komplikovana zaključka – nije sve u ljubavi i dobroj nameri, odnosno, iskustvo i mirna ruka katkad znače dosta, ako ne i najviše. Da preciziramo i razložimo – željno ičščekivana nova ekranizacija Rebeke Dafne di Morije u viđenju i izvođenju Bena Vitlija u značajnoj meri razočarava, pa još pride ukazuje na manje vidljive manjkavosti literarnog predloška, dok Suđenje čikaškoj sedmorici (The Trial of the Chicago 7) Arona Sorkina možda i u prvi plan izbacuju autorovo ogromno iskustvo na planu ideologijom i krupnim društvenim temama bogatih priča.

Ben Vitli je, reklo bi se, bio mudar izbor za novu ekranizaciju narečene Rebeke, pre svega jer se vrlo dobro pokazao u filmskoj adaptaciji Balardovog romana High Rise. I, pomalo paradoksalno, dok je High Rise ostavljao snažan utisak filma u čijem slučaju je poželjno biti što podrobnije upoznat sa istoimenim romanom maestra Balarda, Vitlijeva Rebeka slabo šta zanimljivo i važno govori o tom neprolaznom klasičnom književnom hitu. I ne samo to – podno sve te ispoliranosti vizuelnog identiteta i stila ovog filma, što je, gle čuda, bilo sasvim očekivano, Vitlijeva nova Rebeka ničim ne pokazuje čime je to pomenuti roman Dafne di Morije zavredeo novu ekranizaciju, pa još posle i dalje savršene Hičkokove bravure upravo na tu temu. Vitli Rebeku neznano zašto pokušava da nagoni u pravcu sirkovske hipermelodrame; naravno, i to je u redu u smislu autorskog izbora i doživljaja, ali nevolja biva sve upadljivija i pogubnija kako film odmiče, jer dosta brzo postaje kristalno jasno da se suština Rebeke u metaforičkom smislu silno odupire tom žanrovskom svlaku, pri čemu se kao nesrećna nuspojava tog izrazito invazivnog zahvata ogoljava ranije manje vidljiva narativna i i motivska svedenost romana.

Dafne di Morije je to nadoknadila stilom, odnosno stilskom nadogradnjom u biti krajnje rudimentarne priče o drugoj/novoj supruzi koja nastoji da pronađe svoje mesto u tom friškom bračnom mikromikrokosmosu, kao i maestralnom ravnotežom na polju preovlađujućeg tona čitavog romana, čime se stiglo i do gotske priče kao jedne od podžanrovskih odrednica. S druge strane, Vitli (nasuprot veštini sa kojom je na ekran i pred – za Balardov opus manje ili više verzirane – gledaoce) izneo dobar deo Balardovih filozofskih i antropoloških pitalica i dilema) u ovom svom viđenju Rebeku ponajpre predstavlja kao lako kvarljiv i tek puko upotrebljiv saharin, da bi potom silno insistirao na tom svom otkriću, a čineći to i tako, obesmišljavajući i literarno nadahnuće koje je gotovo unisono hvaljeno i obožavano svih ovih godina. Uz to, tu nema ni bledih tragova dekonstrukcionističkog žesta ili zanosa, jer, mimo produkcijske uprizorenosti, nova filmska Rebeka zastaje na tački prosečnih ostrvskih televizijskih radova iz tog zabata vazda zavodljivog retro-šika.

Naravno, premda, kao što je već istaknuto, narativno rudimentarna, knjiška Rebeka je pružala mnogo više građe čak i za to ovde ni načeto ni nagovešteno preispitivanje kanona i tradicionalističkih iščitavanja te proze čuvene autorke (u romanu nailazimo na dovoljno jasno problematizovanje britanskog kastinskog sistema, preko čega se, recimo, u filmu naprosto pretrčava), da bi na kraju gledaoci ostali sa u načelu funkcionalnim ostvarenjem koje, pak, brzo hlapi iz pamćenja, nedovoljno nadahnutom glumom udarnog dvojca (Lili Džejms-Arni Hamer), prenaglašeno serioznom rolom Kristin Skot Tomas (koja, naravno, to može znatno bolje i atipičnije), par fino komponovanih filmskih kadrova, ali i misterijom kojoj manjka i uzbuđenja i oneobičavanja… Reklo bi se čak da je Ben Vitli ovde za skupe pare nepotrebno utrošio puna dva sata uvek skupog filmskog trajanja da ukaže na ono što je književnica Banana Jošimoto u svom kratkom romanu N. P. izrazila jednom jedinom rečenicom: „Onaj ko je odsutan, još više je prisutan.“

foto: promo

Srećom, Aron Sorkin, prekaljeni filmski i televizijski scenarista, u potpunosti ispunjava visoko postavljena očekivanja u slučaju novog režijskog poduhvata, ostvarenja Suđenje čikaškoj sedmorici. Sorkin je tu svoj na svome – imamo sudski okvir priče, obilje faktografije, priču o još jednom pokušaju represivno-rigidnog delovanja države usmerenog protiv onih koji su se iz ovih ili onih pobuda drznuli da se pobune i ukažu na upitni autoritet i moralno delanje državotvornih i vlastodržaca u osetljivom istorijsko-društvenom trenutku (Niksonov odlazak sa „trona“, produžetak agonije dijaboličnog i zahuktalog intervencionizma konkretno u Vijetnamu), poduži niz ideoloških implikacija, motiv pobunjenog pojedinca, osuda birokratskog bigotizma… Štaviše, čini se da je ovom Sorkinovom prikazu tog dobro poznatog slučaja u korist išao i taj novi prikazivački okvir, iako će se, kanda, većina saglasiti da je Sorkin (naravno, skupa sa ostatkom kreativnog dela ekipe) možda i u najvećoj mogućoj meri razigrao kamernu suštinu priče, koja je prostorno nepremostivo vezana za sudnicu, što, kako već poodavno znamo, samo sa sobom nosi jasan beleg i osetno breme teatralnosti. Ovo je film koji se nedvosmisleno, bez imalo flerta za ljubiteljima drugačijeg, ako ne i oprečnog izraza, obraća na prvom mestu zreloj publici koja preferira serioznije sadržaje, a čini se da poslednjih nekoliko godina naprosto nisu u bioskopskom smislu plodno tle i najpodesniji prikazivački kontekst za ovu, nažalost, odumiruću vrstu filmova koja je stalna tačka čežnje dela gledateljstva izmrcvarenog neprekidnom superherojskom halabukom.

I smešten prevashodno u okvir Sorkinove filmografije, ovaj film ostavlja utisak zaokruženog, vrednog i vrlo dobrog ostvarenja koje u žižu vraća jedan tako znakovit i dalekosežno relevantan sudski slučaj u kome je država pokušala da za terorizam optuži i osudi liberale i aktiviste, a koji su, naprosto, u tim danima mogućeg krupnog prevrata morali da iskuse pravu i konkretnu cenu svog inokosnog delovanja. Suđenje čikaškoj sedmorici u vidnoj meri barem u svojim pojedinačnim delovima i izdvojenim aspektima može da parira remek-delu pomenutog mikrožanra, filmu Nekoliko dobrih ljudi (A Few Brave Men), koji je Sorkin napisao a režirao Rob Rajner na samom vrhuncu kreativnih snaga, a koji će uskoro biti preinačen u televizijsku seriju istog ili dovoljno sličnog sadržaja. Uvedemo li u poređenje i najzapaženije Sorkinove televizijske radove, serije Zapadno krilo (West Wing) i Redakcija (The Newsroom), mirne duše se može izreći sud da ovaj Sorkinov film preuzima ideološku odrešitost pomenute dvojke, prevodeći je u artikulisaniji i očigledniji okvir, i to ne samo usled prirodne ekonomičnosti pojedinačnog filma u odnosu na prilično dugovečne i opsežne televizijske serije. Ukoliko pak kao poredbeni činilac uzmemo (inače, sasvim dobar) film Njena igra (Molly’s Game) od pre samo par godina, primetno je da je Sorkin u ovom svom radu jasno pokazao širu relevantnost tu ispripovedane priče za trenutak u kojem ona stiže pred oči današnjih gledalaca.

I na kinestetskom planu Sorkin nedvojbeno poentira – pripovedna pletenica sa poletnom igrom nadopunjavanja retrospektivnih i prospektivnih segmenata na vizuelnom planu data je u širokougaonim kadrovima sa slikom bogatom pastelima koje hitro u pamet dozivaju srodno koncipirane i intonirane filmove iz sedamdesetih godina prošlog veka. Osim toga, Sorkinova dela krasi i taj očito uvek temeljni pristup radu sa glumcima, diskretno insistiranje na glumačkom anderpleju, a ovde je za svaku pohvalu i fino uštimovan glumački ansambl sa dugim nizom izvrsnih postignuća (Edi Redmejn, Saša Baron Koen, Džeremi Strong, Mark Rajlens, Džon Kerol Linč, Džozef Gordon-Levit, Frenk Lenđela… te Majkl Kiton u vrhunskoj epizodi – i to u tumačenju i kod nas poznatog Remzija Klarka). Osim toga, Sorkin, kao što je u ovom prikazu već nagovešteno, i ovim filmom nanovo stvara suptilnu i tišu, a opet krajnje sugestivnu odu nepomirljivom i slobodarskom duhu sa porivom za pobunom protiv krivde. Kao što Frederik Gro u svojoj studiji Odbiti poslušnost (prevela Bojana Janjušević, objavila Kiša) referiše na Henrija Dejvida Toroa, podsećajući nas da je „beskorisno umnožavati kritičke govore i teorijska osporavanja, ako ćemo se na kraju uljuljkati u pasivnu poslušnost i sve odobriti. On ne prihvata da pokida vezu između kritičkog mišljenja i poslušnosti, kao što je to učinio Kant u svom članku o prosvetiteljstvu. Čemu umnožavati nezgodne izjave, ako ćemo, na kraju krajeva, delovati kao automat, pasivno se prilagođavati zakonima, postupati kao i svi drugi. Nema autentičnije kritike od praktične neposlušnosti.“

Uostalom, na svoj način, i Rebeka je priča o damarima koji pokreću i um i telo kada nahrupi poriv za pobunom, kao nagoveštaj nekakvog pokušaja borbe za lično dostojanstvo i što mirniju savest kad danu dođe kraj i kada ostanemo sami sa onim što i zbilja jeste naša prava i istinita bit.