"Samo dva puta je svet bio ugrožen mogućnošću trećeg svetskog rata: 1948. sa Berlinskom krizom i 1962. sa Kubanskom krizom. Posle toga su i NATO i Varšavski pakt izgradili mehanizme, ‘osigurače’ da do takve opasnosti ne dođe"
"Javni servisi u regionu" bila je tema prve u seriji od pet ovogodišnjih tribina "Vreme izazova", koje već devetu godinu zaredom naš list organizuje u saradnji sa Fondacijom "Fridrih Ebert". O poziciji i problemima medijskih javnih servisa, jednom od ključnih pitanja uspostavljanja demokratskih odnosa u društvu, na skupu održanom 28. aprila u Centru za kulturnu dekontaminaciju govorili su: Damir Šimić, glavni urednik Informativnog programa Radio-televizije Bosne i Hercegovine, Branko Vojičić, generalni direktor Radio-televizije Crne Gore, Dragutin Lučić, savetnik ravnatelja Hrvatske televizije za medije i bivši predsednik Hrvatskog novinarskog društva, i Aleksandar Tijanić, generalni direktor Radio-televizije Srbije. Moderator tribine bila je Vera Didanović, novinarka nedeljnika Vreme
Razlozi pada etičnosti u novinarstvu su opšti pad kupovne moći, niže zarade novinara, uticaj ekonomskih centara moći i tajkuna, pritisci političara, strah od gubitka posla i širenje samocenzure
NATO je pristupanjem Grčke i Turske 1952. znatno ojačao svoju poziciju na jugu Evrope. Premda je Jugoslavija ostala van Alijanse, njeni strateški planeri su smatrali da joj treba dati čvrste garancije za bezbednost i tako je još više odvojiti od Sovjetskog Saveza i približiti Zapadu. Ovakva računica je odgovarala i Josipu Brozu Titu. On je tražio način da Jugoslavija bude uključena u zapadni odbrambeni sistem, ali i da očuva spoljnopolitičku i vojnu nezavisnost
Naši zločinci su svi iste nacionalnosti – zločinačke, glasi ukratko poruka ministra Dačića. Shodno tome, policije u regionu moraju da rade zajedno, jer im je svima protivnik isti. U intervjuu za Vreme, Ivica Dačić govori o organizovanom kriminalu, putevima heroina i kokaina, nužnosti saradnje kako lokalnih tako i policijskih agencija i službi bezbednosti sa svih kontinenata, o Darku Šariću i Stanku Subotiću
Bivši premijer Tajlanda 2006. godine svrgnut je sa vlasti, optužen i osuđen za zloupotrebu položaja, finansijske malverzacije, bespravno bogaćenje, izbegavanje plaćanja poreza, korupciju i povredu "lèse majesté" to jest ispoljavanje antirojalističkih osećanja
Ako je bivši tajlandski premijer ostao samo crnogorski državljanin, ne mora brinuti: Crna Gora ne izručuje svoje državljane drugim državama
Što god da čovek napiše o Stanku Subotiću zvanom Cane, sledi mu jedna od dve kvalifikacije: ili je mafijaški plaćenik ili poslušnik tajkuna i velikosrpskih krugova. Na jednoj strani su bivši predstavnik Trgovinske misije Crne Gore u Vašingtonu Ratko Knežević, predsednik Pokreta za promene Nebojša Medojević i određeni krugovi u Beogradu i Zagrebu. Svako ko ne prihvati zdravo za gotovo tvrdnje da je Subotić mafijaški capo tutti capi u regionu, narko-baron i naručilac plaćenih likvidacija hrvatskog izdavača Ive Pukanića i drugih lica koje su mu stala na žulj, za njih je, najmanje, potplaćen od Caneta i njegovog klana. Na drugoj strani je crnogorski premijer Milo Đukanović i, opet, neki krugovi u Beogradu. Za njih je Subotić žrtva ekspanzionističke srpske politike koja se ne može pomiriti sa nezavisnošću Crne Gore i mračne zavere krupnog kapitala. Tako Cane postaje politička činjenica, mada se zdrav razum tome opire
Napitak poznat širom sveta nastao je u saradnji srpske kompanije i Ruske akademije nauka, na pronalaženju najefikasnijih mogućnosti za očuvanje i zaštitu zdravlja ljudi koji žive i rade u ekstremno teškim uslovima
Čini se da su svi čelnici pravosuđa zemalja regiona svesni da se nešto mora menjati i verovatno će u budućim susretima otići i korak dalje u rušenju barijera za progon, kažnjavanje i izvršenje krivičnih presuda osuđenih u zemljama regije. To je neophodno za kažnjavanje i sprečavanje krivičnih dela organizovanog kriminala u prvom redu, ali tek nakon rešavanja zaostalih "repova" ratnih zločina u zemljama regiona
U novijoj srpskoj istoriji, najviše datuma kada se svako od nas seća gde je bio i šta je radio bilo je u martu. Tu su prve velike demonstracije opozicije 9. marta 1991, početak NATO bombardovanja 24. marta 1999, ubistvo Zorana Đinđića 12. marta 2003, smrt Slobodana Miloševića 11. marta 2006… Stariji sigurno pamte i demonstracije protiv pristupanja Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu 27. marta 1941. godine. Moglo bi se reći da na ovim prostorima tragične martovske Ide iz starog Rima traju celog meseca, mada značajni martovski datumi u Srbiji u XIX veku nisu tako nešto najavljivali
