Pitanja, odgovori i glasine

Dvostruko ubistvo u Novim Banovcima u prvi plan je izbacilo izvestan broj nestalih ljudi u Sremu. O tome koliko je ljudi nestalo, kako se zovu, odakle su i kako su nestali priča je mnogo. Kao i u slučaju tragedije u Novim Banovcima, zvaničnih informacija je malo, šture su i često nejasne. Dok zvaničnici ne smeju ili ne žele da govore, bar ne javno, vodenica naklapača neumorno radi. Stvorila se tako prava lavina informacija i dezinformacija, koja sve više dobija na snazi i obimu, i preti da proguta svaku suvislu misao. Za one kojima je neko drag i blizak nestao, kao i za one koji žive u strahu, to je prava noćna mora; za trač-majstore – raj na zemlji.

NESTALI: Zvanične informacije i podaci dostupni na licu mesta u izvesnoj meri se razlikuju; ali krenimo redom. Prvi je „pre oko deset godina, u Beogradu, nestao Pavle Nikolin, poznati zubar iz Stare Pazove“. Prema svedočenjima građana Stare Pazove, dr Nikolin je imao oko 40 godina i bio je uspešan i omiljen; otišao je u Beograd i nikada se nije vratio. Do više detalja o ovom nestanku nije bilo moguće doći. Na „zvaničnoj listi“ prvi je nestanak zemljoradnika Matije Rauka (88) iz sela Golubinci, koji je prijavljen 15. maja 2002. godine. Matija je sa traktorom izašao na njivu da ore, ali se nije vratio. Kasno uveče toga dana porodica je pronašla traktor na njivi, ali od Matije, do danas, nema ni traga. U zvaničnom saopštenju, koje je Policijska uprava u Sremskoj Mitrovici poslala našoj redakciji, stoji da „nije bio bolestan, niti lečen u neuropsihijatrijskim ustanovama“. Policija takođe kaže da je Matija povremeno odlazio od kuće i bio odsutan po nekoliko časova. Sledeći je nestao Milan Stokuća (54), mali privrednik iz Nove Pazove. Prema saopštenju policije, „njegov nestanak policiji prijavila je supruga Stojana, 11. januara 2005. godine“ i tom prilikom rekla da je Milan „u poslednje vreme bio depresivan“. Ni Milan „nije lečen u neuropsihijatrijskim ustanovama, a nije bio ni sklon alkoholu“. Milan je 9. januara 2005. godine pošao u šetnju iz koje se nije vratio. U subotu, 27. maja 2006, na periferiji Stare Pazove, u povratku iz prodavnice nestala je Mara Rodić (68). Po proteku zakonskog roka od 48 sati, policija ju je zvanično registrovala kao nestalu osobu. „Mara je nestala te subote između 14 i 15 časova“, rekao nam je njen zet Mikajlo Marjanović i dodao: „Bila je u trgovini, proverili smo. I od onda ništa, kao da je u zemlju propala. Proveravali smo kod njenog brata, koji je živeo u blizini, pregledali smo sve njive i jaruge u okolini, nema gde je nismo tražili. Na sebi je imala džins suknju, majicu kratkih rukava, crne dokolenice i papuče. Sa sobom je nosila veliki novčanik, nalik tašnici.“ Mikajlo kaže da se po Staroj Pazovi nije baš najbolje snalazila, iako je tu živela već nekih osam meseci. „Bilo je nekih priča da se vratila kod sina u Bosnu, odakle je rodom, ali to nije tačno. Ona nema dece“, kaže on. Policija navodi da je Mara „bila zdrava“ i da nije imala duševnih problema.

Rauk Ivan (57), zvani Džeger, po zanimanju instruktor vožnje, a po duši roker, nestao je u selu Golubinci 4. maja ove godine. Prema navodima policije, njegov nestanak „16. maja prijavio je brat Đura“. Policija tvrdi da je Ivan „više puta bio hospitalizovan u neuropsihijatrijskim ustanovama“ i da je „više puta odlazio od kuće“, ali su ga pazovački policajci svaki put pronalazili. Meštani Golubinaca demantovali su glasine po kojima je Ivan najavio svoj nestanak i poručio „da ga ne traže“. U nedelju, 29. jula ove godine, na autoputu Beograd – Novi Sad, kod Novih Banovaca, nestao je pilot Vojske Srbije Jugoslav Marković (34). Marković je svojim „audijem 80“ iz porodične kuće u Batajnici krenuo kod brata od tetke Dejana Ašića, koji živi u Novim Banovcima. Iz za sada nepoznatih razloga, Markovićev automobil sleteo je s puta i probio žičanu ogradu nečije njive. Pored policije, i njegovi drugari iz Vojske poveli su sopstvenu istragu, a prema zvanično nepotvrđenim informacijama, i VBA istražuje njegov nestanak. Njegovi drugovi rekli su nam da je bio dobar pilot, savestan oficir, ali pre svega „najbolji prijatelj, u svakom trenutku i u svakoj situaciji“.

„Prema informacijama koje smo sakupili, auto nije bio mnogo oštećen. Samo su farovi bili polomljeni“, kažu prijatelji Jugoslava Markovića. „Vrata su bila poluotvorena i njega nigde nije bilo. On je voleo taj auto. Zaradio ga je sa mnogo muke. Ne bi ga tek tako ostavio. Izgledalo je kao da se on, u vožnji, sagnuo da nešto podigne, i sleteo sa puta. Najverovatnije se nije kretao velikom brzinom. Nije bilo tragova kočenja, niti da ga je neko izgurao sa druma, ili mu presekao put.“ Prijatelji su nam rekli da je na sebi imao papuče, kratke pantalone i drap majicu. O svojim motivima da javno progovore kažu: „Hoćemo da skrenemo pažnju da našeg druga nema. Ne zanima nas gde je on i zašto je otišao. Samo želimo da znamo da je živ i zdrav.“ Markovićevi drugovi negiraju da je bio ozbiljno bolestan i patio od manije gonjenja, kao i to da je imao ženu i troje dece, a o tezi da je hteo da se zamonaši misle da je samo „jedan od mogućih scenarija“. „Bio je pod velikim stresom, možda i malo depresivan. Nije znao šta će biti sa njegovom službom, jer su ga, zbog lekarskog nalaza, stavili na listu za penzionisanje. Kako mlad čovek, koji voli svoj poziv, da tek tako prihvati penziju.“

RUPA I SIVI KOMBI: Nestanke ljudi u staropazovačkoj opštini prvi je počeo da istražuje i o njima piše novinar „Večernjih novosti“ Berislav Mijić. Međutim, i pre Mijićevog istraživanja počele su da se šire glasine. Prema informacijama iz dobro obaveštenih izvora, sve je počelo kada je 13. marta ove godine pronađeno telo jednog od (do tada) nestalih – Gorana Ivanovića (36) iz Nove Pazove. Njegov nestanak prijavljen je 9. januara, a njegovo telo je nađeno neka dva meseca kasnije u jednom kanalu kod sela Vojka. Goran je patio od epilepsije, a „obdukcija je pokazala da se utopio“. Pre sahrane rodbina je primetila da na njegovom telu postoji veliki rez (što je bila posledica obdukcije), a neko zlonameran ubedio ih je da je to „dokaz da su mu ukradeni organi“. Sahrana se, kažu upućeni, pretvorila u miting, a rodbina i prijatelji su se zaklinjali da će „otkriti istinu i pronaći odgovorne“. U toj sprezi bola za izgubljenom dragom osobom i intriga zluradih i primitivnih pojedinaca leži koren dezinformacija. Ostale neistine, od kojih neke prevazilaze najbujniju maštu, vremenom su dodate – po principu lavine. Slučaj nestanka Vukašina Ivaniša (28) iz Nove Pazove, čiji je nestanak prijavljen 27. jula 2006. godine, uneo je dodatne sumnje. Tvrdnje policije da je „živ“ i da se „nalazi u BiH, odakle je poslao punomoć za registraciju vozila“ mnogima se čine „neuverljivim“. Lokalni novinari smatraju da „u tom slučaju ima još otvorenih pitanja“. Berislav Mijić za „Vreme“ kaže: „Ja istražujem dalje. Nisam sve rekao. Govoriću i pisaću dok i poslednji slučaj nestanka ne bude rešen.“

Zvanično ćutanje ili slalom da se izbegnu novinari („načelniku PU-a Sremska Mitrovica pitanja se postavljaju pismeno, a on procenjuje da li su opravdana ili ne“) otvaraju sve više mesta za najfantastičnije teorije zavere i izmišljotine. Tako su pazovački i banovački tračevi našli mesta na naslovnim stranama novina. Ipak, ima i poneka istina u tim pričama. Jedna od „misterija“ je rupa koju je neko iskopao na njivi jedne porodice iz Golubinaca. Rupa je duboka 130 centimentara, široka 70, u jednom delu duga 130, a u drugom 90 centimentara. Neki mediji odmah su je proglasili „rakom“, u kojoj je neko (ili nešto) trebalo da bude zakopan. Kraj rupe pronađen je ašov, flaša kisele vode i vrata od ambara. Jedna od teorija bila je da je neki poverilac pod pretnjom oružjem dužniku naredio da sebi iskopa grob. Ova teza zanemaruje činjenice da je neko najmanje tri sata, noću, kopao jamu pravilnog oblika, da se jasno vidi da ta osoba(e) zna da kopa, da je za sobom ostavila ašov, vodu i vrata, ali je ponela lopatu (ko je ikada kopao zna da se zemlja iz rupe jako teško izbacije ašovom)… Prava misterija je svrha donošenja vrata. Policija je došla, videla i odnela ašov. U jeku spekulacija o slučaju ubistava u Novim Banovcima, neki mediji su Golubince preselili u njihovu blizinu (greška od oko 20 kilometara). Tako je „raka“ postala „deo Jakupekovih zločina“. Panika je bila neizbežna.

Dokumentovan je i pokašaj napada na ćerku predsednika MZ Novi Banovci Branislava Radisavljevića, kojoj je 1. septembra, u Proleterskoj ulici u Banovcima, sivi kombi sa zatamnjenim staklima preprečio put. Vozač je ugasio motor i farove, izašao iz vozila i rekao joj da priđe, da je nešto pita. U tom trenutku začuo se paničan ženski glas koji ju je upozorio da beži, što je ona uspela i da učini. „Ja tvrdim da je incident sa sivim kombijem istinit, jer se dogodio mojoj ćerki“, rekao nam je Radisavljević, „a policija je tu da istraži.“ Posle ovog incidenta sivi (ali i beli i crni) kombi sa zatamnjenim staklima viđan je skoro svaki dan i svuda: od Zemuna do Inđije. Neki Sremci krive izvesnu firmu Proman koja se bavi prodajom „kirbi“ usisivača, dovodeći svoje sumnje u vezu sa krajnje agresivnim marketingom predstavnika ove firme. U Promanu su nam rekli da je „tačno da je njihova tržišna strategija agresivna i da su njihovi predstavnici radili na tom terenu“, ali su demantovali da imaju ikakve veze sa bilo kojim incidentom i dodali da „imaju dva kombija, jedan plavi i jedan beli, od kojih nijedan nema zatamnjena stakla“.

Uplašeni i zabrinuti građani pitaju: „šta se događa“, „dokle će ovo da traje“, „šta radi policija“… Kivni su na sve i svakoga: lokalnu i sremskomitrovačku policiju, ministra unutrašnjih poslova, lokalne političare, ali i medije. Nama je PU Sremska Mitrovica zvanično dematovala „sve neosnovane i zlonamerne glasine o ugroženosti dece u Sremu“, uz objavu da je „na području pod njihovom nadležnošću stanje bezbedno“. Od pronalaska tela na Dunavu kod Novih Banovaca toliko je strašnih priča ispričano svakome ko je želeo da sluša, da je svaki novinar u redakciju mogao poneti po torbu beleški. „Sve su to krajnje neproverene informacije“, rekla nam je novinarka Sremske regionalne televizije Ana Petrović. Kao dovoljno upozorenje kuda sve ovo vodi i šta će biti ako se nepoznanice i problemi ne reše, a ćutanje državnih organa nastavi, može da posluži konstatacija jedne mlade Beograđanke koja puno slobodnog vremena provodi u Novim Banovcima: „Na kraju će ispasti da su Banovci i okolina crna rupa. Jednom dođeš i nestaneš bez traga.“