Zašto čitamo

...

Moj omiljeni komičar ima priču o tome kako u restoranu čita knjigu i konobarica dođe da ga pita: “A što čitaš?” On od toga napravi urnebesnu scenu, ali pitanje nije nimalo naivno. Zaista, zašto ljudi čitaju? Nisu oduvek, a bojim se i da neće još mnogo dugo. I, posebno, zašto čitaju književnost, priče za koje unapred znaju da su izmišljene i nikad se nisu dogodile niti će se dogoditi?

Najzgodniji trenutak da se postave sva ova pitanja nesumnjivo je 23. april, Svetski dan knjige, pokušaj Uneska da nas navede da se makar na jedan dan fokusiramo na knjige i pisce, praznik kada se u nekim delovima Evrope ne daruje cveće već knjiga. Ovaj datum izabran je zato što su 1616. godine baš tog dana umrli i Šekspir i Servantes, a Šekspiru je to, pretpostavlja se, bio i rođendan, kao što će, skoro tri i po veka kasnije, biti i Nabokovu. I mada čitanje nikad ne bi trebalo zanemariti, ovo je trenutak da mislimo o njemu i da postavljamo pitanja.

A ONDA JE DOŠLA ŠTAMPA

Početkom 17. veka knjige su i dalje retkost. One pisane rukom, odnosno prepisivane, obično u manastirima, priuštive su samo malobrojnima, a Gutenbergov izum se širi sporo. Sve knjige koje je Leonardo posedovao staju na jednu, najviše dve police, dok se u Šekspirovom testamentu ne pominje ni jedna jedina, a pomislili biste da niko nikada nije čitao koliko njih dvojica. Pismenost je i dalje retka. Pravo svakog deteta na školovanje ne postoji ni kao ideja, a nije jasno ni čemu bi u takvom svetu i služilo.

Štampa menja taj svet iz korena, donoseći mogućnost da tiraži dramatično porastu, cena pojedinačnog primerka postane neuporedivo niža, počnu da izlaze dnevne novine… Informacije i znanje sada putuju neuporedivo brže nego u srednjem veku (mada nezamislivo sporo po standardima digitalnog sveta), zahvaljujući čemu nauka i tehnologija napreduju rapidno. Nemoguće je cenzurisati sve nezavisne mislioce i pesnike, poslovi postaju složeniji, a obrazovanje neophodno.

Te više racionalne aspekte “Gutenbergove revolucije” prati i strast ka skupljanju knjiga. Mnogi ljudi poseduju neuporedivo više knjiga nego što bi ikad mogli da pročitaju, a to se i ne tretira kao simptom. Nekad želite da imate sve knjige nekog autora, ili se nadate da će sve te knjige jednom doći na red, ili zaveštavate kolekciju budućim generacijama. Ali knjige su intrigantne, inspirativne, zanimljive ili naprosto lepe. I poenta uopšte nije u posedovanju. Do pre svega nekoliko decenija, biblioteke su bile neka vrsta svetih mesta, posebno ako je, u američkom stilu, pristup fondu bio otvoren i čitalac je mogao otkriti mnogo dragocenije knjige od onih po koje je došao. I sve je uključivalo višečasovnu, nekad i višednevnu, posvećenost čitanju, posebno nakon što su, valjda od 19. veka, romani počeli da izazivaju nebrojene neprospavane noći.

RADOZNALOST I DRUGI MOTIVI

Razlozi za čitanje su, naravno, mnogobrojni. Nekada želimo najnovije informacije, hoćemo nova znanja ili nam je stiglo pismo od važne osobe. Mnogi ljudi svakodnevno čitaju novine, skoro svima su ponekad neophodni priručnici, a ko bi umeo i da nabroji sve žalbe, tužbe, rešenja, kazne i zapisnike koje većina nas povremeno (nažalost) mora da pročita. Ko god je radio u nastavi, pročitao je bezbroj đačkih ili studentskih pisanih radova, a urednici, lektori i korektori čitaju na svoje, često sasvim specifične načine, kao i prevodioci.

Verovatno ima smisla reći da najviše ljudi čita iz radoznalosti (zbog čega mnogi drugi pišu, pitajući se kako da ne dozvole da izgubimo radoznalost i pređemo na neko drugo štivo). Knjige su par vekova bile osnovni oblik školskog učenja, univerzitetskih istraživanja, entuzijastične nadogradnje. U njima su bili opisi onoga što niste mogli videti zato što je davno prošlo, predaleko je ili ostaje nevidljivo bez složenih instrumenata, kao i svega što se u svetu dešavalo. Pre televizije i interneta, pa i štampe u boji, morali ste da se pouzdate u nečije opise, da neprestano razvijate maštovitost, a praktično niko nije imao nijedan drugi izvor odgovora na sva moguća pitanja koja radoznalost izaziva osim – biblioteka. Danas ljudi češće čitaju skenove ili elektronske knjige (mada one nemaju nikakav miris), odnosno tekstove na Guglu ili Vikipediji, ali poenta je mahom ista – ako hoću da znam koje godine je umro Njutn, s kojim državama se graniči Bolivija ili koliko ima padeža u japanskom, moram to negde da pročitam.

Jedna važna razlika između starinskog i savremenog čitanja jeste to da smo ranije često bili opsednuti autorima, a danas su nam dovoljne potpuno izolovane informacije. Znali smo da čitamo zbog interesovanja za nečije znanje i lični stav, sa svešću da su se stvari u međuvremenu promenile, jer nam je stav baš te osobe bio iz nekog razloga važan. Ili želimo da znamo kontekst i istoriju razvoja ideja.

Svaki dinosaurus će vam tvrditi da je jedino to pravo obrazovanje, dok je baratanje detaljima samo priprema za kviz. I otud potiču svi napadi na ideju slobodnog univerziteta, pa i ovaj koji se trenutno odvija u Srbiji (i odnosi se samo na državne univerzitete, jer kod nas samo oni istražuju i školuju buduće naučnike): ideologija, uključujući kapitalističko-marketinšku, zna da joj je ključni izazov obrazovana osoba koja ume da postavlja pitanja, artikuliše svoju poziciju i proverom utvrdi šta su demagozi sve slagali.

MELEM ZA NESHVAĆENOST

U jednom starom filmu Entoni Hopkins više puta izgovori kako ljudi čitaju da bi znali da nisu sami. Ova misao može zvučati čudno, pošto je pojava knjige i veštine čitanja u sebi zapravo dala razlog da neko bude izdvojen od grupe u kojoj živi. U antici i srednjem veku samoća je najčešće vezivana za asketske prakse u kojima se neko moli i posti u izolaciji, u hrišćanstvu najčešće u pećinama ili na platformama postavljenim na vrhove visokih stubova (otud naziv “stolpnici”), ali je tako živeo vrlo mali broj ljudi. Danas znamo da su kapacitet i interesovanje za to da se, ponekad satima, čita u sebi, koje su neki svedoci doživljavali kao oblik ludila, u osnovi individualizma, želje da se ima privatni prostor, romantičarske opsednutosti idejom unutrašnjeg prostora u nama.

Uprkos svemu ovome, ta je filmska replika i tačna i izuzetno važna. Mnogi ljudi pate od osećaja neshvaćenosti, boli ih to što osećaju da niko ne vidi šta se u njima odvija, da su njihova osećanja drugima strana, suvišna, preintenzivna, zastrašujuća. Ogroman broj njih, posebno u adolescenciji, piše dnevnike, pesme, drame, skice raznih oblika proze, bezbrojna pisma. Procentualno gledano, uistinu talentovanih je izrazito malo (ali ih sve moramo podržavati, jer se talenti često prepoznaju tek u nekom narednom veku). Ali, neko uspe da izrazi sebe, svoj život, identitet, usamljenost, na način istovremeno tako samosvojan i tako precizan da to pisanje može da dodirne neku drugu osobu, nekoga ko, možda, nema dara, ali iz istog tog osećaja neshvaćenosti i usamljenosti guta knjigu za knjigom dok ne naiđe na autora koga nikad neće upoznati, koji nije više živ ili ne želi da napusti rodni Honduras, a koji mu postaje neka vrsta najboljeg prijatelja, jedina osoba s kojom oseća povezanost, razumevanje i sličnost, zahvaljujući kojoj oseća da nije sam na svetu.

Kafka, na primer, u dnevnicima piše kako ga Kjerkegor podržava poput pravog prijatelja, mada je morao biti savršeno svestan ogromnih objektivnih razlika među njima (da je Kjerkegor umro davno pre njegovog rođenja, da je pisao na danskom i bio strasno posvećen katoličanstvu). Ima, verujem, nečeg i utešnog i inspirativnog u toj pomisli da plod usamljenosti jedne osobe, sve i ako ne pomogne njoj samoj, može biti lek za usamljenost raznih njoj nepoznatih ljudi na različitim meridijanima i u različitim epohama.

RASPLAMSAVANJE MAŠTE

Toliko ljudi sa strašću čita o tuđim maštarijama da ima naučnika koji tvrde da mi imamo jaku urođenu potrebu za pričanjem priča, da istinski patimo ako neka priča ostane nezavršena. Nekad je u pitanju avantura u kojoj bismo voleli da budemo heroji, nekad izmišljeni svetovi koji nikad nisu postojali, ili opis detinjstva ili traume za koje verujemo da su sasvim slični našima. Nekad je u pitanju samo originalnost ideje ili literarnog stila i čitate koja god da je tema: većina Borhesovih priča predstavlja jezive intelektualne lagarije (recimo, o čoveku koji par godina pre Drugog svetskog rata uvidi da je Don Kihot isuviše dobra knjiga da bi bio napisan samo jednom i počne da ga piše ponovo, od reči do reči istog, ali s potpuno drugim značenjem u novom kulturnom kontekstu), ali ko je njegovu prozu ikad ostavio nepročitanu ili zaboravio. Posebna je tema uživanje u čitanju poezije, pošto tu jezik dobija svoj najpregnantniji izraz i postaje polumuzičko iskustvo.

Čitanje književnosti moralo bi da bude među osnovnim navikama i školskim obavezama, pošto nas vodi u neobične delove nas samih, pomaže da naučimo da bolje razumemo ljude, čini nas empatičnijim, razvija “rečnik za osećanja”. Zato je velika nevolja digitalnog doba ne to što nestaju knjige već što su nam umovi tako oblikovani društvenim mrežama da nestaje koncentracija neophodna za dugotrajno čitanje. Mene, naravno, najviše brine to što bi tako nestala jedna od osnovnih aktivnosti koje dovode do razvoja unutrašnjeg glasa. U “toplim” medijima neko je već sve izmaštao za mene, snimio, nacrtao ili pročitao određenu knjigu, pa ja samo konzumiram njihovu maštu; kad čitam sam, aktivira se moja imaginacija, sve se odvija tempom koji meni odgovara, pitam se, sumnjam i svađam sa autorom, mogu da se vratim na neka mesta koliko god puta hoću, a različiti likovi imaju u čitaočevoj glavi različite glasove… Nastanak psihologije kao samostalne discipline logično sledi iz perioda masovne pismenosti i čitanja (romana), odnosno interesovanja velikog broja ljudi za unutrašnje glasove, jednako kao što je psihologu danas teško da zamisli kakav će biti unutrašnji svet generacija koje ne samo da mogu da utonu u san pre no što saznaju da li će Raskoljnikov priznati ili ne, već nikad nisu ni čule za to ime.

Autor je psiholog