Winter of our discontent

...

Svako od nas može imati sopstvene asocijacije na početak i trajanje zime. Ali, ako se osvrnete oko sebe, ako pokušate situaciju da sagledate objektivno, moraćete da priznate da je to godišnje doba definisano odsustvom, prazninom na mestima gde je doskora bilo obilje. U prirodi, zima je doba kad nema ukusa, boja, mirisa, kada priroda nudi najmanje varijacija. Tamo gde su pre samo nekoliko sedmica bili šarenilo cveća i plavetnilo neba, sad je sve u bednim ahromatskim nijansama; dok ste donedavno lako mogli da kupite, pa čak i da uzberete ukusno voće, povrće i grožđe, sad ste osuđeni na zimnicu; kad svi ti mirisi prirode usahnu, na vas se spuste smrad čađi i gara, jer su svi počeli da se greju.

Za ljude u zapadnom svetu, ovo je danas uglavnom gnjavaža, pa skupljamo snagu i strpljenje da izdržimo do proleća. Imamo tople cipele, prevozna sredstva, samoposluge i restorane, šporete i frižidere. Desetinama hiljada godina, međutim, zima je podrazumevala opasnost od dve stvari: smrzavanja i gladi.

Kao vrsta smo, to je Darvinu odmah bilo jasno, nastali u Africi. Razlog je jednostavan. Tada smo bili toliko bespomoćni, da nam je pogodovala jedino sredina u kojoj nema zime. Istorija naših migracija ne sever istorija je našeg civilizovanja, ovladavanja tehnikama preživljavanja i sredstvima poput vatre, odeće ili prozora. Da hladnoća nosi asocijaciju na smrt, nije samo pesnička slika, što zna svako ko je dodirnuo mrtvo telo.

Ako jednom imate vatru ili naučite kako da je zapalite, potrebno je samo da ne dozvolite da se ona ugasi. Glad zahteva neuporedivo više pošto hrana za nekoliko obroka mora da se pribavlja svakog dana, a zimi gotovo da je nigde nema. Nestalo je voća, povrća, žitarica, pečurki – izvori hrane koji se ne brane i prema kojima ne moramo biti ubilački agresivni. Nema ni meda, mnoge životinjske vrste se povlače u brloge ili odlaze na jug. Naši preci žive u malim grupama, obično u pećinama, nemaju puške sa snajperom. A glad ne samo da ubija, od nje je moguće dobiti halucinacije i poludeti (ima snimljenih intervjua u kojima ljudi koji su preživeli nacističku opsadu Lenjingrada svedoče o tome).

SVE ŽRTVE ZIMA

U jesen je lako dobar biti. Zima od vas čini ubicu ili plen. Zima vas primora ne samo da prolijete krv (uključujući ljudsku, jer kanibalizam postoji i izvan filmova se Entonijem Hopkinsom), već i da pravite oružje za to i nemilosrdno ga primenjujete. Ima, međutim, i gore. Kad je zima i vi živite u prirodi, svi oko vas su gladni i svet postaje izrazito opasno mesto, jer su brojne druge vrste snažnije, brže, nemilosrdnije… A glad ih tera da rizikuju, priđu, napadnu. A vi ne želite da im postanete večera.

Zimska glad vodi planiranju (ako hoćete da vam to prevedem na psihoanalitički, zbog zimske gladi nastaju Ja-funkcije). U jednom trenu smo postali dovoljno pribrani i shvatili da bi hranu od žetve trebalo čuvati da bismo mogli da preživimo zimu, pa i dovoljno vešti da znamo šta treba sušiti na suncu, šta usoliti, šta potopiti u med. Da je večno septembar, svi bismo bili cvrčci, niko mrav.

Mi danas brinemo zbog troškova zimnice. Doskora je, međutim, cena ovog planiranja bila krvava. Neke su žetve bile tanke, iz različitih razloga, ili bi krava uginula i ne bi više bilo mleka, a očekivala se, ko zna na osnovu čega, tvrda i duga zima (na kakve smo mi poslednjih decenija zaboravili, ako smo ih ikada i doživeli). Osnovni aspekt planiranja tada je bio izračunati za koliko “usta” ima dovoljno hrane, koliko članova grupe (porodice, plemena) bi moglo da preživi do proleća. Često je određeni broj članova morao biti žrtvovan, jer bi se činilo da neće preživeli, ili ne daju doprinos, a ugroziće i ostale koji bi morali više da gladuju. Najčešće su to bili stari i bolesni, a različite zajednice imale su različite rituale za to. Danas nam ovo deluje toliko okrutno da se o tim detaljima naše istorije retko piše i govori, a tema najčešće izaziva toliku neprijatnost da je ni ne uzimamo za ozbiljno (stariji ljubitelji pozorišta bi se mogli setiti kako je “U’vati, dedo, kokošku!” redovno u publici izazivalo smeh). Još manje svesti postoji o tome da su mnogo puta žrtvovana morala biti deca, koje je, pre pojave kontracepcije, bilo neuporedivo više nego danas i kojoj roditelji nisu pamtili imena sve do puberteta, pošto su mnoga, bez pedijatara, antibiotika, sapuna ili vakcina, umirala vrlo rano. To su bila ubistva zarad spasa grupe.

RADOSNI TRENUCI DUGIH VEČERI

Ovo su najdramatičniji aspekti uticaja zime na naše živote. Neki suptilniji prisutni su i danas. Jedan je da zbog potrebe za grejanjem gostoljubivost zimi postaje važnija nego što je leti, te biste očekivali da je na severu izraženija nego na jugu. Takođe, sneg donosi komplikacije u kretanju, nemogućnost da nekuda stignete, dobijete ili pružite pomoć, što je, ponovo, posebno važno u prirodi i na selima, gde kuće nisu blizu jedna drugoj. Možda najštetnije dejstvo zime na ljude u gradovima donose kratkoća dana i manjak sunčeve svetlosti (a i jedno i drugo su, zbog zakrivljenja zemljine kugle, sve izraženiji kako putujete na sever). Bez Sunca vam padaju vitamin D, testosteron, energičnost, preduzimljivost, a rastu rizici od bezvoljnosti, malaksalosti, pa čak i od depresije.

Zima ima (ne posustajte!) i pozitivne uticaje na oblikovanje ljudske ličnosti. Ako mislite o siromašnim poljoprivrednim domaćinstva iz prethodnih vekova, jedini trenutak kad su ti ljudi mogli da se zabave bile su duge zimske večeri. Nisi od svitanja do sumraka bio na njivi, ne možeš nikud da odeš, ništa korisno da uradiš, pa onda jedan priča priče, drugi svira gusle, treći lepo peva. Niko od tih ljudi vam nikad ne bi poverovao da je dozvoljeno da se televizija gleda tokom dana, da tokom leta putujete negde samo razonode radi, da niko više u svojoj kući ništa ne svira nego puštamo snimke drugih ljudi koji sviraju. (A slepi pesnici nemaju nikakav spektakularan uvid zato što su slepi, već prosto moraju mnogo da se trude da budu zanimljivi, da ne bi bili odbačeni i umrli od gladi.)

SEVERNJAČKA DISTANCIRANOST I NJENI RAZLOZI

Postoji generalna razlika kad su u pitanju diskretnost i individualizam. Dok ljudi u predelima s toplom klimom veliki deo vremena provode na zemlji, ispred kuće ili na ulicama, sreću se često, razgovaraju spontano, zajedno obeduju, piju i ogovaraju, tako nešto je potpuno nemoguće gde su zime duge i ledene. Tamo ljudi iz kuće izlaze kad moraju i žure da se što brže vrate u blizinu ognjišta, sreću se retko i uglavnom razgovaraju ako im je to već bilo u planu. Spontanost i opuštenost takođe imaju svoje rasporede (da, znam da vam ova misao zvuči besmisleno), pošto lako mogu postati opasni. Zato ne očekujte da među severnjacima nađete mnogo empatičnosti, gostoljubivosti ili topline, mada izuzeci, naravno, kao i svuda, postoje i ovde.

Distanciranost među ljudima dolazi i od toga što se oni, zbog hladnoće, drugačije oblače. Naime, neuronaučnici su otkrili da su određeni delovi mozga aktivni kada neku osobu vidimo, odnosno poštujemo, kao od sebe nezavisnog subjekta, te da aktivnost tih delova, odnosno naša percepcija drugog kao subjekta opada u zavisnosti od toga koliko kože te osobe možemo da vidimo (što može biti koristan uvid za različite situacije i odnose, nevezano za klimatske uslove).

Nužnost da se često beži od zime vodi i tome da se iz kuće izlazi samo sa jasno definisanim zadacima koji se onda obavljaju s punom koncentracijom. Naprosto, ako zastanete sa svakim koga budete sreli i pogledate svaki lepi zalazak sunca, lako možete da se smrznete. Zato vas od ranog detinjstva podučavaju preciznosti, fokusiranosti i efikasnosti, a vama to ostane ne samo kao strategija za preživljavanje, već i kao osobine ličnosti.

Ova opsednutost radom i njegovim rezultatima primetna je i u mnogim severnjačkim jezicima. U “velikim” skandinavskim jezicima, nemačkom, holandskom i estonskom, glagol glavne rečenice uvek je na drugom mestu. Time vi od detinjstva, kada nesvesno usvojite ovo pravilo, bezbroj puta dobijate implicitna poruku da se sve vrti oko rada i da je on važniji od vaših ličnih preferencija, te da su sve ostalo samo ukrasi koje možete da rasporedite kako vam se sviđa ili odgovara.

Kad ovaj broj “Vremena” bude stigao na kioske, desiće se i dve vrlo važne stvari vezane za ovu temu. U toku će biti, astronomski govoreći, poslednji dani jeseni i pred vama će biti tek početak zime. S druge strane, moći ćete sebi da kažete da ste izdržali najkraće dane i da će život sada biti lakši za po četiri minuta dnevno (nakupi se to brzo). Dok ne bude došla jesen i novi mali krug života.

Autor je psiholog