Uspeh i njegove zamke

Naše doba pati od svojevrsne opsesije uspehom. Svako malo se pojavljuju liste najuspešnijih osoba, filmova, sportista, država… Luzer je postala gora uvreda nego štreber, a nijedna cena nije previsoka za petnaest minuta slave, da ne govorimo o statusu influensera… Ali šta zapravo znači biti uspešan? I zašto je to ljudima toliko važno? Ko o tome odlučuje i kako?

Procena uspešnosti može da se menja sa uzrastom, da varira među kulturama, a i dalje nam je često teško da ne kritikujemo žene uspešne u “muškim poslovima”. Pride, školski uspeh može ali ne mora da predviđa uspeh u profesionalnoj sferi i ne govori ništa o atletskom uspehu. A namerno sam izabrao tri domena na kojima se rezultati izražavaju numerički i lako porede (kakvi su danas najpopularniji), jer bi nam etika i estetika donele mnogo više problema.

Uspeh izvorno ima veze s kapacitetom da se reše problemi. U praktičnim, svakodnevnim situacijama, socijalnim konfliktima, kad smo gladni ili izloženi opasnosti – onaj ko ume brzo i efikasno da reši problem može biti najvažniji resurs koji neka grupa ima i kome će se i u budućnosti okretati kad bude zapala u nevolju. I onda to što je neko dobar inženjer, vozač ili zubar može značiti mnogo i biti visoko vrednovano, pošto nemamo svi ta znanja i veštine. Takođe, više vrednujemo ljude koji rešavaju veće ili urgentnije probleme (na primer hirurge), kojima poveravamo ono najdragocenije (pedijatri, učiteljice), kada su problemi i rešenja potpuno strani našem iskustvu (astronauti), ili one koji svoj rad na rešenju umeju da nam prikažu kao vrlo dramatičan i televizičan (sportisti, političari).

Naravno, svima nam je očigledno da nas uspeh izdvaja u grupi. U većini društava, što je neko uspešniji, biće istaknutiji i poštovaniji, često i dobiti neku titulu ili posebnu funkciju. Što ste uspešniji, ljudi se više interesuju za vaše mišljenje, možda čak i zapisuju ono što kažete, početnici počnu da vas imitiraju, ljudi čekaju da im baš vi popravite auto… Čak i oni koji vam zavide mogu biti ljubazniji prema vama pa odjednom više ne čekate u redu, dobijate popust, komplimente, prvenstvo. Od ovog trenutka počinju komplikacije, pošto zbog subjektivnog doživljaja uživanja u uspešnosti možemo početi da težimo njoj a ne drugim ciljevima, te da se za nju borimo svim sredstvima.

U zapadnim društvima, posebno u SAD, uspeh je izjednačen s novcem i ukoliko ljude ubedite da uspešno rešavate neki važan problem, vaša zarada može neograničeno da raste. Vrlo lako je moguć i obrnuti smer, pa bogatstvo samo po sebi može biti izjednačeno s uspehom, a izuzetnost u oblastima koje ne donose mnogo novca, poput humanitarnog rada ili života posvećenog nauci i umetnosti, može biti doživljena kao neuspeh. Ova opsednutost novcem može potpuno da uništi i nečije uživanje u poslu i sve pretvori u takmičenje i naplaćivanje.

PO SVAKU CENU

Iz svih ovih razloga, pritisak na mlade ljude da budu uspešni, poznati i bogati postao je ogroman; generacije mladih danas često vide samo ove rezultate, preziru radni proces ili su slepe za njega. Mnogi ljudi daju sve da bi postali viđeni kao uspešni, bore se, spletkare ili varaju, a moralna strana tih situacija ne uzima se mnogo u razmatranje. Od jednog fizičara nobelovca potiče formulacija “Tako mlad, a već nepoznat”, i ona je nešto što danas niko ne želi da čuje, posebno otkad je popularnost na društvenim mrežama postala tako bitna. Ne mora, dakle, da bude opipljive nagrade – novca, naklonosti, titula – nedvosmisleno je potvrđeno da svaki lajk, makar od osobe koju nikad nećete sresti, podiže nivo dopamina u našim mozgovima.

Pritisak ovde nije jedina opasnost, ma koliko postojali rizici po mentalno zdravlje nekoga ko je izrazito ambiciozan i ne uspeva da se probije. Ima izuzetno kompetentnih koji nikad nisu postali uspešni. Razlozi za to mogu biti različiti: neko je previše stidljiv, drugi hermetičan, treći se bavi nepopularnom aktivnošću… Još je gore to što ima više potpuno nekompetentnih za koje zna celi svet, koji kupuju fudbalske klubove ili upravljaju državama. U devetnaestom veku uveden je pojam anomije, definisan kao stanje nesklada između društvenih ciljeva i sredstava za njihovo ostvarivanje, zbog čega nestaju pravila i poredak. Čini se, međutim, da Srbija, a i ne samo ona, zahteva proširenje ovakve definicije, pošto je ovde anomija trajala dovoljno dugo da su pravila uspostavljena na potpuno pervertiran način, tako da je za uspeh i istaknutost neophodno da budete nekompetentni i nemoralni.

OSIROMAŠENJE ČOVEKA I NJEGOVOG SVETA

Na više pojedinačnom nivou, visoka cena uspeha može biti u sužavanju čitavog sveta na ono što vam dobro ide. Nažalost, ovo ćete lako sresti kod većine dece i odraslih. Ako neko dete dobro peva a loše pliva, najverovatnije će izbegavati časove plivanja i zamenjivati ih časovima pevanja. Subjektivni doživljaji uspešnosti i neuspešnosti dovoljno su intenzivni i važni da svi znamo u kojem uživamo i koji želimo da izbegnemo. Mnogim ljudima njihova profesija, hobi, lična strast, ono zbog čega ih drugi hvale postane celi svet i ne pokušavaju da prošire ili upotpune svoju ličnost i svoj život, pošto to, jasno, ne bi vodilo uspehu. Mi smo preuzeli nemački izraz fah-idiot, ali mi se čini da je on sve manje u upotrebi, da nam je sve manje potreban jer u savremenom društvu sve više ljudi bira takav pristup životu.

Uspeh, takođe, može da pojede ostatak života. Ogroman procenat izuzetno uspešnih ljudi barem na neko vreme izgubi mogućnost, a nekad i želju, da živi svoj život onako kako želi. Uspeh i aplauzi mogu postati poput neke vrste zavisnosti, pa bez njih život deluje besmisleno. Velika karijera često traži sve vreme, koncentraciju i energiju, tako da čovek ne može ni da shvati kako to da su deca odrasla, prijatelji se promenili, a roditelji su neprepoznatljivo stari. Osim toga, zvezdama iz sveta zabave često može biti teško da prošetaju, letuju, večeraju u restoranu, a i očekivanja i naviknutost javnosti mogu da suze nečiji dijapazon izražavanja.

Uspeh može biti prepreka ako vodi udobnosti i površnosti. Kad smo uspešni, možemo poverovati da već imamo sva rešenja, početi da izbegavamo rizike, novine i eksperimente, da postanemo konzervativni, staromodni, pretendujemo da smo sveznajući. Nauka se, na primer, zasniva na tome da bi sve što smo danas otkrili sutra trebalo da bude prevaziđeno, pa naučnici nikad ne bi smeli nijedno svoje otkriće da brane. Zato najveći stvaraoci stalno sebi traže nove izazove, menjaju žanrove, metode, pristupe, samo da bi kroz učenje i otkrivanje iznova podsticali kreativnost, a vrhunski sportisti menjaju klubove, a ponekad čak i discipline, ne bi li sačuvali “glad za pobedom” i motivaciju da prevazilaze sebe.

NEUSPESIMA UPRKOS

Nije sve, dakle, tako jednostavno u dejstvu uspeha na naše živote. Mnoga najvažnija otkrića i najuzvišenija umetnička dela u istoriji nastala su zahvaljujući nepokolebljivoj upornosti, snazi da se izdrži obeshrabrenost, ponekad čak i očaj, koji donose veliki, učestali i redovni neuspesi. Verovatno je najupečatljiviji primer za to dobro istraženi početak moderne na smeni 19. i 20. veka. Likovne umetnosti iz korena će promeniti jedan mladić bez istinskog talenta za crtanje, gotovo bez ičije podrške i krajnje neprihvaćen, mladić na čijim slikama, baš zbog nedostatka talenta, možete ponovo da otkrijete šta je slikarstvo, šta priroda, kako je izgledalo kad je prvi čovek video cvet suncokreta ili noć punu zvezda. Književnost je, uprkos svemu u šta vas ubeđuju anglofilni intelektualci, redefinisao čovek koji jedva da je išta objavio, koji je u očaju želeo da mu sve sveske budu spaljene, nije imao osećaj da pripada bilo gde i bilo s kim, ali je pisao sa snagom i originalnošću koje nikoga nisu ostavile ravnodušnim i prezime mu je postalo svakodnevno korišćeni pridev. Muzičkim svetom tog doba vladao je jedan izuzetno strogi dirigent, čijim su se simfonijama skoro svi podsmevali, pa je on predviđao da će njegovo vreme doći pedeset godina nakon njegove smrti, što se i obistinilo, pa se danas jedino Betovenova muzika izvodi češće nego njegova. Ajnštajn ne samo da nikad nije dobio Nobelovu nagradu za teoriju relativiteta već su mu kao mladiću eksplicitno govorili da od njega nikad neće biti ništa, Frojd jedva da je ikad dobio bilo kakvu nagradu, a ko zna da li ćemo ikad razumeti šta je Tesla zapravo pokušavao da nam kaže. Sezan je umro nepoznat, Ničea su otkrili kad više ni sa kim nije bio stanju da komunicira, Bize je umro od muke što Karmen nije bila prihvaćena…

E sad, zamislite kakav bi vaš život bio da su ovi i slični ljudi odustali prvi put kad u nečemu nisu uspeli i rečeno im je da su luzeri. Ili peti. Ili hiljaditi.

Autor je psiholog