Učitelji kao temelj društva

...

Nadam se da ste svi, posebno u ranom detinjstvu, imali roditeljsku ljubav, da su vas zasmejavali, igrali se s vama, štitili vas od strahova i usamljenosti. Čak i ako je bilo tako, gotovo izvesno je neko drugi morao da odigra neizbrisivu ulogu u vašem životu tako sto će vam otvoriti vrata kulture. Najveći broj dece počinje da uči kada pođe u školu. Svet igre postepeno im zamenjuje svet znanja, obaveza i rezultata. U stara vremena, kad su mnogi roditelji bili nepismeni, ovo je bilo još izraženije. Jedna osoba uvodila nas je u taj novi svet. Osim osnovnog “kućnog vaspitanja”, tekovine kulture morali smo da usvojimo oponašajući i učeći od isprva nepoznate osobe.

Kad odrastemo, lako zaboravimo koliko je čudo kad naučiš da crtaš i pišeš, kako s tim “oruđem” možeš da saznaš, izraziš se, odbraniš se i boriš za svoja prava. Uz pomoć jedne osobe smo zaronili u to čudesno mesto koje se zove biblioteka, ušli u svet istorije, poezije, nauke.

Kao kraj nekog levka, učitelj nam, svojim stavom koliko i znanjem, prenosi esenciju vrednosti kulture u kojoj odrastamo – poštenje, istrajnost, marljivost, strpljenje, toleranciju… U prvim godinama školovanja ćemo postati svesni kakvi su stavovi i izbori u našoj zajednici neprihvatljivi, bilo da je to sebičnost, aljkavost, varanje na ispitima… Učitelj lako može biti prva odrasla osoba koju posmatramo na njenom radnom mestu i tako stičemo ranu sliku profesionalnog identiteta, dostojanstva, pristojnosti, istraživanja i prihvatanja izraza poštovanja. Uloga učitelja u našim životima može biti presudna i zbog toga što ogroman broj dece izgrađuje radne navike u nižim razredima osnovne škole. Tad se navikavamo na sedenje od četrdeset pet minuta, koncentraciju, samostalni rad, standarde kvaliteta sopstvenog odgovora ili doprinosa. Za većinu dece, a posebno za dečake, ovo može biti izvor ogromnih frustracija, pa otud i stida, suza ili besa. Od veština i iskustava učitelja može zavisiti kako ćemo naučiti da se borimo protiv tih kriza, a od njegovih očekivanja i zahtevnosti to kakve ćemo ambicije i radnu disciplinu razviti za celi život.

RADOST ZNANJA I OTKRIVANJA

Ali, učitelj mora da donese i mnogo više. Radne navike mogu biti mučenje ako nam neko ne prenese radost učenja, uživanje u otkrivanju i saznavanju, ponos što danas znamo i umemo više nego juče. Jer znanje nije samo moć, već i ogroman izvor zabave. Što više znate, bolja pitanja možete da postavljate (kao, na primer, Džordž Karlin), smešnije veze da uspostavljate (Borhes), zanimljivije da maštate (Ajnštajn), uzbudljivije priče da ispričate (Tolkin). Ako u detinjstvu pred sobom imate otelovljenje takve radoznalosti, verovatno ćete i sami učiti i kad ne morate i ono što ne morate.

Učitelj, dakle, utiče i na to kakve će osobe njegovi učenici postati, jer ih ne uči samo slovima i brojevima, već i tome kakvi ljudi da budu. To je takozvana vaspitna funkcija škole (pored obrazovne, koja je očiglednija). Samo jedan aspekt ovoga je da od učitelja usvajamo stav prema problemima i strategije za njihovo rešavanje. Ovo se svakako odnosi na školske zadatke, ali još i više na socijalne – na sve nesporazume, svađe, polne razlike, takmičenja, frustracije, podsmeh, stigme… Polazak u školu za mnogu decu predstavlja prvo uklapanje u veliku grupu (a za onu koja pohađaju vrtiće, već ocenjivanje može biti dovoljno veliki izazov). S obzirom na to da porodice, posebno gradske, danas imaju sve manje dece, ova iskustva fale i mnogim roditeljima, pa učitelj može biti dragoceni uzor. Kada pohvaliti, kako skrenuti pažnju, o čemu se razgovara u velikoj grupi a o čemu nasamo, šta mora da se kazni, kako razdvojiti, za šta se ne može imati tolerancija – beskrajan je niz vanredno korisnih socijalnih veština koje dobra učiteljica može da nam prenese.

PONIŽENI UZORI

Zbog ovoga se većina dece, na određeni način i u određenoj meri, vezuje za svoje učiteljice. U ovome nema ničeg neobičnog čak ni kada dete odrasta u potpuno funkcionalnoj porodici, pošto je vezanost za veći broj osoba prirodna i poželjna pojava. Ovde je verovatno najvažnije da roditelji ne uđu u odnos rivaliziranja i obezvređivanja, već da prihvate da ovaj odnos obogaćuje emocionalni i socijalni život njihovog deteta. Učiteljica time stiče moć da uteši bol i strepnju kao i da podstakne na avanturu i istraživanje, pa deca mogu patiti zbog rastanaka, ali i nositi taj lik u sebi do duboko u odraslo doba. Možemo da se nadamo da će se mnoga deca poistovetiti sa svojim učiteljskim figurama, sa sobom poneti njihove primere i entuzijazam, kao uzor, pa ih onda, kada dođe vreme, preneti na naredne generacije. Treba očekivati da se mnogi opredele za nastavničku profesiju baš zbog svetih primera s kojima su bili u kontaktu, pa ponekad čak i već na samom početku školovanja. Ovakva praksa, a u idealnom slučaju, i tradicija, izuzetno je važna za društvo i trebalo bi je negovati na sve moguće načine.

Mesto koje učitelji i učiteljice imaju u jednom društvu vrlo bi lako moglo biti definišuće svojstvo tog društva. U Srbiji, u kojoj je sistem vrednosti gotovo potpuno izopačen, kao važne osobe u medijima su prikazani političari, sportisti ili osobe sa estrade, a škola se tretira kao nužno zlo koje ne vodi slavi i bogatstvu (moguće je da se poruka naglašava time što su škole tako često okružene kladionicama). Istovremeno, “prosvetari” su prinuđeni na štrajkove, omalovaženi, poniženi, pa sve češće i izloženi fizičkim napadima roditelja i đaka zainteresovanih jedino za ocene. Da već nije sve okrenuto naglavačke, bilo bi zbunjujuće što nije podignut balkon na koji bi građani svakog prvog septembra stavili one kojima će svakog dana poveravati i sadašnjost i budućnost svoje dece.

Autor je psiholog