Tramp i Temu – rat staklenih perli

Pre desetak godina sam na nekoj IT konferenciji prvi put video dropšipere. Nisu delovali kao ljudi koji baš pripadaju tom svetu, izgledali su hipsterski i kul. Dobar poznavalac tog sveta, pa i tih ljudi, objasnio mi je da oni zarađuju prilično lepe pare prodajući kineske proizvode uglavnom američkom tržištu, dodajući procesu upravo tu svoju kul aromu. Amerikanci tada nisu rado kupovali direktno od Kineza sumnjajući u kvalitet proizvoda, ali su voljno naručivali isto to od dropšipera jer im je delovalo ubedljivije i sigurnije. Rezultat je bio isti, kineska kompanija poslala bi paket na američku adresu samo bi lep deo profita otišao na račun nekog talentovanog i kreativnog momka ili devojke u Srbiji. Posao je naročito živnuo posle 2016. kada je takozvani de minimis, odnosno vrednost paketa koji je neko u SAD mogao da primi bez carine i poreza podignut sa 200 na 800 dolara po paketu, dnevno.

De minimis je uveden 1938. i tada je vredeo 5 dolara, da bi stigao do pomenutih 800. Sam pojam predstavlja nešto oko čega se ne treba zamajavati. Amerikanci su poslednjih godina prevazišli sumnju u naručivanje direktno iz Kine pa su sajtovi Temu i Shein tamo postali najpopularniji za onlajn kupovinu iz uvoza. Za dve godine broj pošiljki povećao se šest puta, a uvoz na čak 66 milijardi dolara, što jeste veliki iznos, ali je ipak kap u moru američkog uvoza koji godišnje iznosi oko tri hiljade milijardi dolara. Međutim, za mala i srednja preduzeća de minimis je od ogromnog značaja jer su zahvaljujući tome mogli da nabavljaju repromaterijal, pa i gotove proizvode po nestvarno niskim cenama, samo pod uslovom da ne pređu tu granicu od 800 dolara i to samo jedan paket dnevno. Dok na scenu nije ponovo stupio Donald Tramp.

Tramp je stao na kraj toj praksi praktično ukidajući de minimis, odnosno uvodeći carinu na sve što dolazi iz Kine, bez obzira na vrednost. Ne samo što je sve skuplje najmanje deset odsto, to je vrednost koja bi se dala kompenzovati, već je i sam postupak uvoza komplikovaniji i predstavlja dodatni trošak što prijem malih pošiljki iz Kine čini manje isplativim.

Ideja de minimisa bila je upravo u tome da pošiljka do te vrednosti putuje brzo i bez veće kontrole, pod uslovom da se u njoj ne nalaze proskribovani proizvodi. Mala i srednja preduzeća uglavnom su uvozila sitnice za proizvodnju, Temu je posebno bio interesantan modnim dizajnerima koji su za par dolara mogli da kupe kese raznobojnih perlica i šnala kojima su ukrašavali odeću i galanteriju koju su kreirali. S vremenom su mnogi pronašli načine da veće nabavke razbiju na paketiće do 800 dolara uvozeći ceo kontejner takvih “pošiljkica” najpre u Meksiko ili Kanadu, a odatle, lagano, dan po dan.

Ne postoji alternativa kojoj mogu da se okrenu. Ako ostane po Trampovom, mnogi od njih moraće da promene posao, što će dovesti do ozbiljne krize kod dobrog dela američkih mikro, malih i srednjih preduzeća. Biće pogođeni i srpski dropšiperi, ali o njihovoj muci nećemo mnogo slušati budući da su bili veoma diskretni dok su lepo zarađivali.

Na ove mere Kina nema najbolji odgovor jer obaranje cene i subvencionisanje ništa neće promeniti, nije najstrašnije to što će ono što je juče koštalo dolar sada koštati dva koliko to što će primalac paketa morati “da se cima”, što je ozbiljan logistički problem u poslu i korak nazad u poslovanju. Kao kada bi neko ukinuo skeniranje cene na kasi i ponovo počeo da ih lepi i ukucava ručno. Sve i dalje može, samo je sporije i skuplje. Smor. A to vam je najgora ocena u digitalnom svetu.