Da li građani treba da odustanu od zaštite svojih prava putem mirnih i nenasilnih protesta i da trpe autoritarnu i koruptivnu vlast još par decenija? Pitanje je i da li su studenti oni koji nam nešto nadmeno poručuju sa “olimpijskih visina” ili su to istoričari-hobisti i komentatori u papučama
Ko god je prethodnih dana pratio Branka Milanovića na društvenim mrežama svašta je mogao da nauči o studentskim protestima i političkom životu u Srbiji. Iz najnovijeg teksta saznajemo da su spontani bunt studenata i zahtev za sudskom odgovornošću za masovnu korupciju i nekvalitetne javne radove – što je izazvalo pogibiju 16 ljudi – razumljivi i dobrodošli; ipak, čim su se protesti proširili, nastali su problemi. Studenti praktikuju antipolitiku, odbijaju veze sa opozicijom, odlučuju neposredno na plenumima, a pokret (“koji čak nema ni ime”) izdaje saopštenja sa “olimpijskih visina”. Drugi kritičari su već optuživali studente da su tajni obožavaoci Žorža Sorela i anarhista; Milanović samo konstatuje da takvu antipolitiku podržavaju Slavoj Žižek i Janis Varufakis.
Amorfna masa studenata i građana, bez formalne organizacije, nastavlja Milanović, temeljno destabilizuje politički život. Taj pokret koji operiše u tajnosti više liči na Crvene Kmere, ekstremni komunistički pokret koji se smatra odgovornim za smrt i proterivanje miliona ljudi u Kambodži, nego na “Solidarnost”, pokret otpora radnika, seljaka i intelektualaca protiv komunističke vlasti u Poljskoj. Pošto odbijaju da se otvoreno uključe u političku borbu, studentski protesti ne samo da ne mogu da pokrenu temeljne političke promene već direktno izazivaju represiju vlasti i time podstiču uspostavljanje otvorene diktature. Mada korumpirani, Vučić i njegova stranka osvojili su vlast više puta na slobodnim izborima, a nezadovoljni građani podjednako ne trpe ni vlast ni podeljenu opoziciju.
STANJE STVARI
Da li je baš tako? Da krenem otpozadi, od ocene Vučićeve vlasti. Zaista nije reč o starom, jednostranačkom autoritarizmu iz prošlog veka, koji je počivao na ideologiji i masovnoj represiji. Danas je autoritarizam najčešće višestranački, bez ideologije, a počiva na sofisticiranoj medijskoj manipulaciji i selektivnoj represiji. Takvi režimi se obično nazivaju mešovitim ili takmičarskim autoritarnim režimima, kao što su Mađarska pod Orbanom, Turska pod Erdoganovom vlašću ili Srbija pod Vučićem. Neki ih zovu spin-diktaturama, mada tu računaju i znatno represivnije režime – Putinov u Rusiji ili onaj Nazarbajeva u Kazahstanu. U mešovitim režimima izbori su višestranački i takmičarski, ali nisu slobodni i pošteni jer postoji drastična neravnopravnost vlasti i opozicije. Medijske slobode se dosledno krše, a vlasti zloupotrebljavaju sve javne ustanove i javna dobra u stranačke i privatne svrhe a protiv opozicije.
Srbija nije demokratska zemlja već desetak godina. Sve televizije sa nacionalnom pokrivenošću sistematski ignorišu opoziciju i druge kritičare vlasti i predstavljaju propagandne biltene vladajuće stranke. Javni servisi RTS i RTV uglavnom se tu zaustavljaju, a Pink i Hepi još i progone sve one koji su se drznuli da kritikuju vlast, uz obilnu dozu govora mržnje. Slobodno i pošteno političko takmičenje ne postoji pošto vladajuća stranka godinama upreže političke ustanove i ceo javni sektor u borbu protiv opozicije – od izvršne, zakonodavne i sudske vlasti do lokalnih samouprava, javnih ustanova i javnih preduzeća. Stranke demokratske opozicije osvojile su veliki broj glasova na nedemokratskim izborima, uprkos tome što ih sistematski targetiraju vladajuća stranka, bezbednosne službe i režimski mediji.
Nije reč samo o autoritarnoj vladavini već o ličnoj vlasti bez ideologije, sistemu u kojem se se sve ključne odluke donose u jednoj kancelariji, a sva javna dobra već godinama zloupotrebljavaju u odbrani rejtinga predsednika republike. Nasuprot autoritarnim režimima sa jakim državnim institucijama i/ili stranačkim organizacijama, dakle režimima koji počivaju na određenim pravilima i meritokratiji, ovde je vladavina proizvoljna a ključne odluke zavise od kaprica jednog čoveka. Ekstremna korupcija je proizvod upravo takve proizvoljne i raspuštene vlasti. Samo od početka novembra svedoci smo takve “korupcije koja ubija” prilikom pogibije 15 građana u Novom Sadu i 11 građana u požarima u domovima za stare u Vojki i Barajevu.
NAJVEĆI STUDENTSKI PROTEST U EVROPI OD 1968.
U takvom miljeu, posle mesec dana protesta opozicije i samoorganizovanih građana, izbili su studentski protesti. Sada je već jasno da je reč o najvećim studentskim protestima u Srbiji i regionu u istoriji, a verovatno i najvećim studentskim protestima u Evropi posle 1968. Studenti više od tri meseca blokiraju sve fakultete svih pet državnih univerziteta. Organizovali su pet protesta, od kojih je svaki pojedinačno veći od demonstracija građana 5. oktobra 2000. koje su dovele do pada Miloševića. Na poslednjem protestu u Beogradu 15. marta učestvovalo je oko pet odsto građana ove zemlje, što je događaj bez presedana u regionu, ali i van regiona. Studenti su svojim marševima i pešačenjem širom zemlje razbudili građane i podstakli ih na masovni bunt protiv autoritarne vlasti.
Da li je reč o tajnovitosti (i ideološkoj čistoti) dostojnoj Crvenih Kmera? Neumesna poređenja na stranu, izbor plenuma i neposredne demokratije očigledno je situacionog tipa. Plenume su koristili studenti tokom blokade Filozofskog fakulteta u Zagrebu 2009, a zatim i studenti u Sarajevu i Tuzli 2014. i Skoplju 2016. Šta je prirodnije od korišćenja iskustava vršnjaka iz komšiluka? Razlika je u tome što su se zahtevi studenata tamo ticali pre svega visokog obrazovanja i studentskog standarda, a ovde dominiraju pitanja od šireg javnog značaja.
Studenti naglašavaju neposrednu demokratiju i deliberaciju kao dodatne kanale političke participacije, a ne kao zamenu za predstavničku demokratiju. Anonimnost plenuma je olakšala otpor nedemokratskoj vlasti koja počiva na selektivnoj represiji, tj. na političkoj, bezbednosnoj i medijskoj obradi i targetiranju istaknutih pojedinaca. Iz tog ugla, protesti studenata upravo liče na pokret “Solidarnost”, koji se represivnoj i centralizovanoj partijskoj državi uspešno suprotstavio visoko decentralizovanim angažovanjem.
Da li studenti treba da ispostave konkretne političke zahteve ili da osnuju političku stranku? Nije slučajno to što su studenti do sada odbijali takve predloge. Pošto je reč o najširem mogućem pokretu, studenti imaju različite ideološke orijentacije i organizacione afilijacije. Insistiranje na konkretnijem političkom programu moglo bi da ugrozi same temelje studentskog pokreta, koji je uspeo da svojim konkretnim (“apolitičkim”?) zahtevima ogoli prirodu nedemokratske, korumpirane i proizvoljne vlasti.
Politički kontekst je bitno drugačiji od onog u kojem su delovali pokreti otpora hladnoratovskim represivnim režimima. Uprkos dominantnim nedemokratskim obeležjima, politički život u Srbiji još uvek podrazumeva višestranačko takmičenje, a postoji i demokratska opozicija koja uživa poverenje značajnog, mada još uvek manjinskog dela birača. Posle višemesečnog odsustva vreme je da opozicija izađe na javnu scenu, istakne političke zahteve i aktivno se uključi u mobilisanje otpora nedemokratskoj vlasti.
Neki politički zahtevi već su se iskristalisali u javnosti. Privremena vlada, sastavljena od eksperata i predstavnika stranaka vlasti i opozicije, mogla bi da ispuni preostale studentske zahteve i pripremi slobodne i poštene izbore u roku od nekoliko meseci. Studenti ne bi imali ništa protiv.
Otvorio se veliki jaz između formalne političke kontrole političkih i javnih ustanova od strane vladajuće stranke i realnosti u kojoj više ne mogu da donose i sprovode političke odluke. Taj politički vakuum, koji je izvor velike nestabilnosti, treba što pre popuniti privremenom vladom i zatvoriti demokratskim izborima.
Milanović sugeriše da će se ovaj talas protesta studenata i građana najverovatnije završiti haosom, represijom i diktaturom. Videli smo prethodnih dana da predsednik republike i njegovi lojalisti zaista ne biraju sredstva da zaustave proteste. Pitanje je samo da li građani treba da odustanu od zaštite svojih prava putem mirnih i nenasilnih protesta i da trpe autoritarnu i koruptivnu vlast još par decenija. Pitanje je i da li su studenti oni koji nam nešto nadmeno poručuju sa “olimpijskih visina” ili su to istoričari-hobisti i komentatori u papučama.
Autor je advokat
Pošto ne ide sa štrajkom glađu Studenata koji oće da uču, da se zamoli bivši predsednik Tomislav Diplomislav, koji u tome ima iskustva, a i toliko je učio da ne zna kako mu se zove fakultet, da to obavi. Opravi mu se beli čador sa bazenom i garažom, i on će se žrtvuje za demokratiju
Da li su izmene i dopune medijskih zakona zaista u skladu sa preporukama Evropske komisije i Medijske strategije? Koje su sve sporne tačke tih izmena i dopuna? I koliko je duga lista propuštenih šansi? Kakva nas medijska situacija čeka? I šta na sve to (ne) kaže Evropska unija
Studenti su najstamenitiji, oni ćute istinski, ćute duboko, prepuštaju svaki atom svog bića njima šesnaestoro i to rade bezrezervno – ćutanje sa studentima je čas posvećenosti nakon kog se osećate inicirani u pročišćene misli i dela
U pismu jednom od svojih savetodavaca, Man predlaže da se po svim društvenim pitanjima bude liberalan, a po svim kulturnim konzervativan. Deluje da bi se sličan princip mogao primeniti i na njegovo delo: uglavnom liberalan u političkim stavovima i izboru tema, a potpuno konzervativan u vernosti najzahtevnijoj umetničkoj formi
Zakleo se Vučić u vlast i u med da će u Kosjeriću da zavede red, mogla bi da glasi pesmica o apsurdno brutalnoj funkcionerskoj kampanji koja se vodi u ovoj malenoj opštini
Izgleda da je predsednik Srbije momački nagazio na žulj Putinu. Zašto? Zato što mu Zapad možda i može pomoći u pokušaju da izađe na kraj sa studentima i velikim delom pobunjenog društva, a Moskva ni u teoriji
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić pokušava da uništi srpske Univerzitete kako bi opstao na vlasti. Ne shvata pritom da bez Univerziteta gubi društvo iz kojeg, kao i svaki parazit, isisava životodavne sokove. On ubija ono što ga drži u životu
Intervju: Tužiteljka Bojana Savović
Svako treba da živi sa svojom savešću – ako je ima Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
