Strah, neizbežni deo života

...

Neki ljudi će vas ubeđivati da nikad nisu osetili strah, ali nemojte im verovati. Strah je jedno od urođenih osećanja i prati svakoga od nas kroz čitav život. Svet je previše nepredvidljiv a mi previše krhki; čak i najveći junaci imaju slabe tačke, a strah se skuplja tamo gde niko ne gleda ili u najiracionalnijim aspektima života. Strah postoji i među životinjama, u velikim grupama. I ne bi se trebalo ni nadati da ga je moguće potpuno prevazići. Delimični uspesi su svakako dostižni – strahove možete da stavite pod kontrolu, da naučite da ih predvidite, da za njih tražite pomoć, ali potpuno oslobođenje neće doći ni na samom kraju puta, pošto, kako mnogi veruju, svi strahovi odatle i potiču.

Psiholozi licitiraju s brojem takozvanih osnovnih osećanja, onih koja se ne svode na druga i iz kojih se izvode neka složenija, kao što je, na primer, strahopoštovanje – spoj straha i poštovanja. Ne verujem, međutim, da je bilo ko sumnjao da je strah jedno od osnovnih osećanja, a za to ima pregršt razloga.

ČEGA SE PLAŠIMO U DETINJSTVU

Strah se javlja tako rano u našem razvoju da je očigledno kako ne moramo da ga “učimo” (kao što je slučaj s mnogim osećanjima vezanim za međuljudske odnose, poput, recimo, surevnjivosti, ponosa ili skromnosti). U čuvenom eksperimentu, bebe koje još puze bile su stavljane na stakleni sto tako da im je bilo očigledno da ispod stakla nema ničega i videlo se da one zaziru od pada, te da se usuđuju da dopuze do drugog kraja stola tek nakon što bi ih majke naglašeno ohrabrivale. Postoje čak i tvrdnje o univerzalnosti strahova, pošto se, navodno, deca širom sveta boje zmija pre no što im bilo ko može objasniti da su one opasne.

Ovo je tek početak. Mnogi autori koji su se bavili posmatranjem ili lečenjem odojčadi tvrde da se mi svi rađamo prerano i veliki deo prve godine života zapravo predstavlja nastavak razvoja u materici. I mada se mnoga psihološka svojstva pojavljuju izuzetno rano, a s brojnima se i rađamo, prvi odraz celovite osobe jeste izražavanje jednog veoma intenzivnog straha. Najčešće u uzrastu od osam meseci bebe počnu da se boje nepoznatih osoba i plaču pri razdvajanju od članova porodice, s kojima znaju da će biti bezbedne. Do tog trenutka, diferencijacija među ljudskim licima nesumnjivo postoji, ali ne igra veliku ulogu; onda kao da, za spoljašnjeg posmatrača odjednom, dođe do razvojnog skoka, beba sebe “oseća” kao neuporedivo celovitiju “jedinicu” nego ranije i druga lica su povezana s namerama, osećanjima, inicijativama.

Tokom godina, smenjivaće se različiti “razvojni strahovi”, kroz koje prolaze sva deca u određenom uzrastu i gotovo su neizbežni. Strah od mraka je samo jedan primer. Sva deca se boje gašenja svetla, bude se usred noći, često i uplakana, dolaze roditeljima ne bi li se umirila. Onda vreme prođe i takvi strahovi nestanu kao da ih nije ni bilo, iznenada i bez truda.

Veći problem potiče od strahova koji nisu zajednički svoj deci istog doba, koji potiču od nepoželjnih, ponekad traumatičnih situacija. Kada smo izloženi nečemu bolnom ili zastrašujućem, lako se može dogoditi da osetimo strah pri svakom susretu s tim osobama ili situacijama, ali i sa svim što nas na njih podseća. U jednom klasičnom eksperimentu jedanaestomesečni dečak bio je namerno plašen puštanjem izrazito glasnog zvuka dok je posmatrao različite životinje. Na samom početku nije bilo ni tragova straha. Ali ubrzo se strah od glasnog zvuka “povezao” sa životinjama i, u skladu s izrekom da su u strahu velike oči, proširio se čak i na one koje nikada nije video, pa i na krzno s kaputa i belu bradu na maski Deda Mraza.

BEZBROJNI RAZLOZI ZA STRAH

Strah se širi poput požara, neprekidno raste i sve nas više osakaćuje, pa na njega moramo obraćati jako mnogo pažnje. Nažalost, ne može se reći da društva koja su nam poznata imaju efikasne načine da sa strahom izađu na kraj, a da stvari budu još gore, ona ga često i koriste zarad ostvarivanja svojih ciljeva. Sigurno je najupečatljiviji primer viševekovno zastrašivanje ogromnog broja ljudi idejom pakla. Ali tu su i situacije u kojima roditelji, bez dovoljno autoriteta, prete svojoj deci babarogama ili policajcima, različite zajednice koriste strah od odbacivanja i izolacije, a autoritarni režimi otvoreno prete zatvorskim kaznama, mučenjima, Sibirom ili logorima. Mi znamo da će najveći broj ljudi pristati na sve da bi izbegao strah i zato on služi kao instrument da dobijemo ono što želimo.

Pojava straha od razdvajanja u tako ranom i intenzivnom obliku pokazuje nam da su evolucioni koreni straha izuzetno duboki, pa se on i danas lako i brzo aktivira. Život je tada bio nesigurniji, opasnosti su vrebale mnogo češće nego danas, a ljudi još nisu mogli da razumeju najveći broj prirodnih pojava. Strah je, otud, imao delimično pozitivnu funkciju, jer je korist od njega bila u tome što je ukazivao na opasnost. Kada je strah jak, to bi moglo biti shvaćeno kao signal da nešto treba izbegavati, od nečega pobeći, prema nekome se ophoditi submisivno. Ali ne smemo zaboraviti da strah lako može postati generalizovan, iracionalan ili preintenzivan, a sve ovo donosi mnogo više problema nego koristi.

Strah može biti tako preplavljujuće osećanje da nekim ljudima potpuno uništi živote. Zbog strahova menjamo navike i interesovanja, zatvaramo se u kuću, izbegavamo ljude, neprekidno čistimo kuću ili prečesto odlazimo lekarima. Strahovi se mogu ispoljavati kao fobije od najrazličitijih objekata ili aktivnosti, a njihov detaljan spisak uključivao bi sigurno desetine tipova fobija. Neki ljudi se boje visine, neki vode, virusa, zatvorenog prostora (recimo liftova), otvorenog prostora ili socijalnih situacija, letenja, balkona, terasa i svih situacija kad osećaju da ih ništa ne “drži”, da nemaju temelj, neko ima strah od javnog nastupa (reč trema potiče od italijanskog glagola koji znači tresti se, toliko neprijatno može biti ovo iskustvo), neko od krvi, neko od specifičnih vrsta ili svih životinja… Koji god da je tip u pitanju, izloženost ovoj pojavi, a nekad i sama pomisao na nju, izazivaju toliki strah da je normalno funkcionisanje onemogućeno na neko vreme, takve situacije izbegavamo ili bežimo od njih, a sve fiziološke promene tipične za strah izrazito su nagle i intenzivne. Mada većina ljudi nauči da je strah najjači dok čekate da aktivnost počne i da onda postepeno slabi i postaje podnošljiv i podložan kontroli, neki moraju da piju lekove i/ili alkohol da bi se usudili da uđu u lift.

ŠTA TO VREBA IZA ĆOŠKA

Neki strahovi pretvore se u noćne more. Tokom dana se držite dobro, obavljate neophodno, iako su vam zubi stegnuti i telo napeto, sve prođe. Uspete i noću da se opustite, utonete u san, a onda odbrane “padnu” i strah nastupa s još većom silom nego što bi u budnom stanju, potpuno vas preplavi i donese doživljaj da ste ponovo u jezivoj situaciji od koje je sve i počelo. Ovi ciklusi mogu, nažalost, da traju decenijama i da intenzitet osećanja ostane gotovo nepromenjen.

Drugi strahovi se pretvaraju u iracionalna uverenja, paranoidna stanja ili hronične telesne grčeve. Neki su stalno prisutni i progone nas gotovo neprestano. Ima ljudi koji u brojnim situacijama reaguju strahom i mi osećamo da u njima postoji neki kukavičluk, da, uprkos tome što ih mogu krasiti brojne druge vrline, njihov integritet nije dovoljno razvijen i moguće je slomiti ih pretnjama. Psihološki identično, mada pojavno suprotno, jeste i ponašanje ljudi koji prenaglašeno insistiraju na neustrašivosti, bilo da je reč o vožnji, ekstremnim sportovima ili preuzimanju zdravstvenih rizika (nekada se za ovo koristi izraz kontrafobičnost).

MEMENTO MORI

Najtužniji oblik straha je onaj od unutrašnjeg života. Mnogi se ljudi boje intenziteta svojih osećanja ili strasti pa koriste sva sredstva samoobmane kako bi ih ugušili. Uz pomoć različitih mehanizama odbrane, svoja osećanja pripisuju drugima, racionalizuju ih ili poriču, a njihovi životi tako postaju sve siromašniji. Barem jednako je upadljiv, a može biti i direktno povezan, strah od sopstvene savesti, odnosno osećanja krivice. Gde moralnost nije zrela, savest progoni i surovo kažnjava pa njene žrtve pokušavaju da dostignu savršenu požrtvovanost, više brinu o drugima nego o sebi, pate “što Mađarska nema more”, ne praštaju sebi ni najmanju grešku. I, ponovo, njihov duh se ne razvije koliko je mogao, unutrašnji svet odaje utisak “krtosti”, kao da bi u svakom trenutku sve moglo da “pukne po šavovima”.

Mnogi psihoterapeuti, filozofi i pesnici smatraju da u suštini postoji samo jedan strah i da je to strah od smrti, da se svi ostali izvode iz njega i k njemu vode. Mada mnoge druge životinjske vrste osećaju strah, možda i snažnije nego mi, a mnoge se i intenzivno boje i beže kada ih ubijamo, među mnogim definicijama čoveka sigurno nije najgora ona koja kaže da je čovek jedina životinja svesna svoje smrtnosti. Još su stari filozofi u ovome videli korene religioznosti, filozofije, umetnosti, čak i čitave civilizacije. Uprkos svim koncepcijama, propovedima i simfonijama koje bi trebalo da nam taj strah ublaže, smrt za većinu ljudi ostaje najužasnija moguća pomisao, “poslednja stvar za koju bismo poželeli da nam se desi u životu”, prekid postojanja i svih odnosa, konačna hladnoća i rastakanje na atome od kojih smo sačinjeni. Mnogi od nas, stoga, beže i od smrti i od straha. Što je naivan i uzaludan pokušaj, pošto je smrt neizbežna i možda se, eventualno, može samo malo odložiti i ublažiti. Baš kao i strahovi.

Autor je psiholog