Šta su mi uradili s pesmom, mama

Evo jednog glupog pitanja: da li biste dozvolili multinacionalnim kompanijama da besplatno koriste vaše prirodne resurse ako to doprinosi razvoju čovečanstva? U realnom svetu to zvuči prilično suludo, sve i da nas ubede da neće biti uticaja na našu neposrednu životnu sredinu. Ali ugao gledanja naglo se menja kada se pređe u digitalni svet.

U Velikoj Britaniji upravo o tome se povela velika javna debata u kojoj su, na jednoj strani, najglasniji umetnici poput Pola Makartnija, Eltona Džona i Due Lipe. Na drugoj strani je britanski Parlament koji treba da raspravlja o zakonima koji će u potpunosti dozvoliti kompanijama koje razvijaju veštačku inteligenciju da za učenje koriste zaštićena autorska dela.

Dosadašnji razvoj veštačke inteligencije nije se preterano bavio tom temom, čak je umetnicima bilo simpatično da se njihov rad koristi za treniranje, budući da je sve bilo na nivou eksperimenta. Ali od objave treće generacije četdžipitija stvari su se drastično promenile. Postalo je jasno da je VI otišla toliko daleko da može da kreira sasvim pristojan sadržaj i time ugrozi egzistenciju mnogih umetnika koji ionako teško krpe kraj sa krajem. Ako bi se VI trenirala na najboljim delima, njen proizvod bio bi još pristojniji. Pritom značajno jeftiniji i dostupan za nekoliko sekundi.

Ser Pol Makartni, da pomenemo najzvučnije ime od mnogih, pobunio se upravo zbog mladih umetnika koji se tek probijaju. Podržao je inicijativu da se u zakon unesu neki amandmani, a najvažniji je da umetnik može na jednostavan način da izuzme svoj rad iz kompjuterske ishrane. Ima onih koji misle da to nije dovoljno, odnosno da mnogi mladi umetnici više brinu o tome kako da njihovo delo stigne do publike nego kako da ga zaštite. Ne dopada im se pristup da je dozvoljeno sve što neko nije zabranio, umesto da se umetnicima prepusti da doniraju svoj rad veštačkoj inteligenciji ukoliko to žele. U suprotnom je korišćenje zabranjeno.

Bivši Bitls je u ovom slučaju zanimljiv iz još jednog razloga. Poslednja pesma liverpulske četvorke Sada i onda (Now and Then) dovršena je pre dve godine zahvaljujući kompjuterima koji su uspeli da izoluju glas Džona Lenona sa jednog snimka iz 1970. Inače bi to bilo nemoguće. A da bi kompjuter to uradio, neophodno je bilo da na nečemu trenira, najbolje da to bude baš na Lenonovom glasu.

Pobornici zakona nisu bez argumenata. Oni smatraju da je manja šteta to što će autorska dela biti korišćena za obuku mašine nego da kompanije sa Zapada ostanu bez goriva i samim tim bez razvoja. Pritom ne postoji način da se drugi spreče da autorska dela koriste bez dozvole, naročito u državama koje ne haju previše da ih zaštite. Krajnji ishod bio bi da dobijemo mašine koje mogu da komponuju kao Lenon i Makartni zajedno, ali da one dođu iz nekog drugog kraja sveta u odnosu na onaj gde je čuveni duet živeo i stvarao. Da li bi onda marketinški divovi odoleli da ih ne upotrebe za bitlsovsku melodiju na reklami? Ili za logo koji je napravio neko ko razmišlja i vuče linije kao Pikaso? A da video bude tarantinovski, ali ne imitacija nego original nastao dubokom analizom rediteljskog rada.

Ovo je ozbiljna dilema za svaku manju kulturu, pa i srpsku. Treba li se dobro zaštititi od neprijateljskog preuzimanja autorskih i narodnih dela ili dozvoliti da se na njima kompjuteri slobodno uče. Jasno je šta se gubi ako se nešto da besplatno ili uz malu nadoknadu. Ali gubitak je i ako tvoja kultura ili umetničko delo nije u arhivi odnosno mašini koju umetnici koriste kada kreiraju. Gotovo da se bira između toga da te ne poštuju ili da ne postojiš.