Spremni smo za kraj

Većina naših kablovskih operatera danas nudi mogućnost da premotavate sadržaje do sedam dana unazad. Ovom prilikom, premotao sam unazad celu godinu i shvatio da je količina događaja dovela do fenomena informativnog prepunjavanja našeg sećanja. Vlast je putem svojih TV tabloida neprekidno pokušavala da građanima odvuče pažnju od sve masovnijih i intenzivnijih protesta i ostalih oblika iskazivanja nezadovoljstva.

Ovo šibicarenje naše pažnje koje je osnovni utisak premotavanja zapravo govori o ukradenoj godini koju je Vučić iskamčio od građana, ali i od međunarodne zajednice. Zato je valjda osnovna poruka koju smo gledali i slušali sa malih ekrana bila pobeda nad “obojenom revolucijom” i normalizacija stanja u društvu iako nas svakodnevno iskustvo uverava u suprotno. Bilans međunarodnih odnosa je takođe neslavan jer smo u najgoroj tački odnosa sa Bosnom i Hercegovinom, Hrvatskom, Crnom Gorom, Albanijom, Slovenijom, bez dijaloga sa vlastima Kosova, bez novih otvorenih poglavlja u pregovorima sa EU, sa sankcijama SAD, blokiranom prodajom NIS-a od Rusa, na ivici energetskog kolapsa.

“ĆACI U ŠKOLU”

A počelo je idilično. Verovali ili ne, od povratka u Belu kuću, toliko slavljenog, Tramp je promenio svetsku političku scenu. Nažalost, naših predstavnika na svečanoj ceremoniji nije bilo, voditeljka Pinka je provincijalno izveštavala o ovom događaju, na bilbordima je “Informer” slao čestitke, ali neke vajde nije bilo. Dobili smo carine, sankcije NIS-u, a pozitivan bilans sa Belom kućom ima samo Milorad Dodik, koji više nije na crnoj listi.

U Beogradu je zato godina počela izložbom misterioznog uličnog umetnika Benksija. Umesto grafita sa devojčicom sa crvenim balonom, u našem gradu je pored nje bila slika crvene šake, simbola krvavih ruku vlasti, posle pada nadstrešnice u Novom Sadu.

Tih dana pisao sam o našem pandanu, koji je na Jovinoj gimnaziji u Novom Sadu sprejem poslao poruku đacima u štrajku “Ćaci u školu” i tako je rođen pojam koji će obeležiti celu jednu epohu. Iako nismo otkrili identitet autora, on se zapravo potpisao u ime cele jedne društvene grupe koja je plaćena da se suprotstavi građanima i studentima. “Ćaci” je dobio bezbroj izvedenica referišući na silu, glupost, neobrazovanje, poltronstvo, pristajanje na kompromis, kolaboraciju i odsustvo morala. Iako je Vučić pokušavao da ovaj pojam politički upotrebi, da mu da nekakav dignitet, ono je ostalo ime sramote. “Ćaci” nema pol, ne zavisi od obrazovanja i može se pronaći u svakoj oblasti društva, bilo individualno bilo kolektivno.

Protesti studenata su svakako bili glavni medijski sadržaj 2025, ali na veoma neobičan način. Naime, osim Insajdera, Nove S i N1, svi drugi tabloidni TV kanali uključujući RTS, studentima su se bavili posredno, bez prikazivanja aktera, već kroz komentare, analize i negativnu propagandu. Setite se samo sati i sati propagande u kojima su snimani SKONUS, protesti sa najmanje 100 metara udaljenosti; prvi put sam video Dnevnik bez potpisanog urednika, izveštaji o okupljanjima građana i studenata koji se mere sekundama, višenedeljno izbegavanje da se javni servis izvini studentima koje su nazvali fašistima, a građane ruljom. Širom Srbije studenti su dočekivani ponudama, ćebadima, jabukama, sa suzama u očima, razbijen je strah, nestala apatija, a vlast se bavila vređanjem i ismevanjem građana smanjujući njihov broj na skupovima.

Producent državne propagande ili Vučićev pandan istraživačkom novinarstvu su besramni pamfleti u produkciji Centra za društvenu stabilnost. Prvi film od mnogih budućih bio je “Dosije Vojvodina”, gde je vlast plasirala paranoju da će Vojvodina da se otcepi! Onda su je nekoliko nedelja kao branili i proglasili pobedu.

Ovo imitiranje duha studentskih protesta uskoro je postalo model propagande. Stvoreni su “Ćaci studenti” 2.0, oni koji “žele da uče” ali im ne daju. Oni su se bunili što jedu sendviče u kampu u Pionirskom parku, dok studenti tokom protesta dobijaju pečenje – “od stranaca”. Vučić je odlučio da se ponaša kao dete koje se duri i ponavlja sve što studenti rade.

Ova medijska taktika od gledalaca traži samo da isključe svaku logiku. Neko za pare, neko što hoće, neko što je nema pa nema ni problem da je isključi.

Zato je TV fenomen prethodne godine svojevrsna medijska kontradikcija. Tramp ugasi US Aid, pa ceo SNS slavi, ali se istovremeno zaboravlja da su Ana Brnabić, Vučević, Vučić i svi ostali više od decenije dobijali pomoć za državne projekte, slikali se ispod znaka ove organizacije ili bili zaposleni u njoj.

Navijamo za Ruse koji rokaju Ukrajinu, ali podržavamo ukrajinski teritorijalni integritet i prodajemo joj municiju da rokaju Ruse koje podržavamo i nećemo da im uvedemo sankcije.

Širom Srbije vlast organizuje blokade i šetnje koje parališu predgrađa gradova, tabloidi izveštavaju o “stotinama hiljada građana” kojima smeta što ne mogu slobodno da se kreću, idu u porodilište i po penziju pa blokiraju po Srbiji, gde je jedina blokada Ćacilend ispred Skupštine.

Ćacilend je prijavljeni skup koji traje mesecima, parališe centar Beograda i Vučić kaže da je “klica otpora blokaderima”. Kada novinari ili prolaznici priđu ogradi ili uđu unutra, policija ih ne štiti i tuku ih lica sa kriminalnim dosijeima. Škole rade normalno, ali deca ne idu u škole. Zvučni top je izmišljotina, koju nemamo, zapravo imamo, ali je u magacinu, odnosno ima jedan ispred Skupštine, ali nije na Slaviji. Devizni kurs nam uništavaju gastarbajteri koji donose u Srbiju dinare pa kupuju evre, a studenti su siledžije koje prebijaju batinaši, a preplašeni ćaci ih gaze kolima.

Tužilaštvo za organizovani kriminal su kriminalci koji pišu optužnice protiv pripadnika vlasti, pa zato vlast treba da ukine tužilaštvo i preuzme kontrolu nad njim. Opozicija neće da uđemo u EU pa opstruira namešten izbor za članove REM-a da ne otvorimo Klaster 3.

Vučić je zato još u februaru proglasio pobedu nad “obojenom revolucijom” i najavio knjigu. Ništa još nije gotovo, jer medijski rat traje. U međuvremenu je pala Vučevićeva vlada i dobili smo novog premijera, Đuru Macuta, kojeg Vučićevo obezbeđenje ćuška na mitinzima, njegova pres služba mu pogrešno piše imena u saopštenjima, dok mu Vučić drži pridike na sednicama Vlade na kojima ne gostuje, već predsedava.

SKAKANJE PRITISKA

Element konfuzije je unela i opozicija koja je pred veliki studenski skup u Beogradu 15. marta napravila cirkus u skupštini sa suzavcem i dimnim bombama. Efekat je nula, a uplakana Brnabićka je ekspresno usvojila sve što je bilo na planu za usvajanje. Na televizijama je najavljeno da će Rumuni tokom protesta upadati Beograđanima u stanove i krasti televizore, što je dovelo do diplomatskog skandala, jednog od mnogih.

Vlast je studente 2.0 ogradila traktorima, bodljikavom žicom, upotrebila je zvučni top protiv građana, zaustavila železnički i autobuski saobraćaj zbog bombi, a Informer je prikazivao čoveka kako mlati penisom ispred Skupštine. RTS je ceo dan emitovao program iz studija Slagalice, pa je Ivica Dačić u Skočkovom Dnevniku sedeo na mestu crvenog takmičara.

Informer je neposredno nakon upotrebe zvučnog topa uživo u studiju, zajedno s Đukom, slavio uz pesmu “duni vetre malo preko jetre”, uz konstataciju “kako Vule bije!” A Vučić je još jednom prekršio sve zdravstvene i moralne kriterijume otišavši sa TV ekipom među teško povređene žrtve tragedije i požara u Kočanima. Studenti su organizovali protest protiv “dez-Informera”, medijskog dželata, dok su u redakciji pevali “nema kralja, nema Tita, sad se opet Vučić pita”. Tih dana prodat je SBB i Informer se našao na ponudi ovog provajdera. Rat kablovskih operatera je završen, SBB je rasparčan između Yetel-a i Telekoma, a N1 i Novu S sada čeka neizvesna sudbina.

U kult ličnosti je uveden medicinski element. Nakon debakla u Americi, kada je Vučić vraćen sa Floride, pod još uvek nejasnim okolnostima, danima mu je cela vrhuška slala poruke podrške jer mu je skočio pritisak.

VUČIĆ NIJE NEPOBEDIV

Nešto kasnije, ministar Glišić doživeo je moždani udar u studiju Pinka, što je interpretirano kao napad na njegovo zdravlje. Jeziva i neukusna je bila ova manipulacija na koju je čovek dobrovoljno pristao ili se ovde politička lojalnost plaća glavom. Na sličan način se ove godine manipulisalo zdravstvenim stanjem onih koji su štrajkovali glađu. Među njima je bilo politikanata poput ćacija u Pionirskom parku, koje je onda Vučić molio da ručkaju.

Štrajkovao je i poslanik SNS Mrdić zbog Tužilaštva, ali je onda prestao. Mnogo ozbiljnije i po zdravlje opasnije štrajkove glađu sproveli su i Dijana Hrka, majka jedne od žrtava u Novom Sadu, Jaćimović, koji je besplatno vozio studente svojim autobusima, Marija Vasić, nastavnica koja je privedena, pa zatim puštena da se brani sa slobode, kao i student Bogdan Jovičić, koji je sa bukagijama doveden na očevu sahranu.

Imali smo lokalne izbore u Kosjeriću, Zaječaru, Mionici, Sečnju i Negotinu gde je “šačica blokadera i građana” uspela da ozbiljno poremeti apsolutnu političku dominaciju Aleksandra Vučića. Spucane su ogromne pare, plaćene siledžije, krali su se glasovi i zastrašivali birači. Uprkos tome, u gotovo svim mestima su studenti, sami ili sa lokalnom opozicijom i udruženjima građana, osvajali najmanje trećinu glasova. Bez medija, bez novca u nenormalnim okolnostima i velikim brojem neregularnosti. Vučić nije nepobediv.

U nastavku kampanje imitiranja osnovana je Asocijacija novinara Srbije, ANS, koja je okupila državne propagandiste, od kojih se zahteva sve veća lojalnost. Ovim je unisonost i kontrola medija institucionalizovana. To je, nažalost, dovelo do rušenja formata kanala poput Euronews Srbija, gde je više od 30 zaposlenih dobilo otkaz posle objavljivanja saopštenja u kojem se zaposleni ograđuju od nepotpisanog saopštenja menadžmenta u kojem se studenti vređaju. Vučić je u nekoliko navrata urednike i vlasnike kvazikomercijalnih kanala javno podsetio da ih on plaća, pa onda zahteva bezuslovnu podršku. Tako je Milomir Marić postao TV platforma za specijalne medijske zadatke. Godinu smo završili televizijskom odom korupciji i višedecenijskom birokratskom neradu u akciji prijavljivanja 4,8 miliona nelegalnih objekata pod simboličnim nazivom “Svoj na svome”.

Ove godine, od važnih televizijanaca, napustile su nas Bojana Andrić i Goranka Matić, kao i Zdravko Šotra, kojeg su zbog kritikovanja Vučića zamenili državnim tugovanjem za Halidom Bešlićem.

“Vreme” je napunilo 35 godina, “Pravi ugao” Ljubice Gojgić 10 godina, a od serija koje treba upamtiti tu su Tvrđava, koja govori o srpsko-srpskoj bratskoj sramoti i Važne stvari, gde smo od dece čuli mnoge istine o našoj stvarnosti.

NIS je pod sankcijama i Srbija čeka, Srbija koja sada nije ni EU, ni Amerika, ni Rusija. Rekao bih – Srbija čeka Vučićev odlazak.

Tu brojanje glasova i šareni kostimi, nažalost, neće biti od velike pomoći.

Veliki praznični popust na „Vreme“ – pretplate 25 odsto jeftinije do sredine januara. Poklonite pretplatu sebi ili nekom drugom, čitajte što je bitno.