Sindrom dvanaeste godine

Ne bavim se numerologijom i ostalim paranaukama, ravnodušan sam prema bajanjima o mističnoj snazi i značenju brojeva, mrsko mi je kad tribalno biće koje čuči u nama iz slučajnosti ili sporednosti izvlači tobožnje gvozdene zakonitosti i “više istine” za svakodnevnu upotrebu. Sve je to, rado priznajem, u istom mračnom i plesnjivom zakutku gde i astrologija ili gledanje u šoljicu kafe – osim što je ovo poslednje već takoreći izumrla nematerijalna kulturna baština, jer u našim životima i kućama više nema ni tih šoljica iz kojih bi se gledalo ni te kafe koja bi nam slala poruke kakve bismo želeli da vidimo.

Pa ipak, ako nam se neki brojevi već tako lepo nameste – zašto da ih ne upotrebimo? Ne zarad bilo kakve mistifikacije, nego zato što nam možda nešto govore o izvesnoj društvenoj dinamici koju bi moglo da bude korisno uočiti i proučiti.

Pozabavićemo se, dakle, brojem dvanaest (12). Zašto? Slobodan Milošević vladao je Srbijom dvanaest godina. “Petooktobarska republika” koja ga je poslala tamo gde je pripadao potrajala je takođe dvanaest godina, 2000-2012. “Aleksandar Vučić” je na vlasti, evo, dvanaestu godinu. Znači li to da mislim da će ova godina morati da po njega bude politički kobna? Nažalost, nisam u to ni najmanje uveren, ali podozrevam da on – a ni njegovo okruženje, gde vrvi od fijuka raznih sorti – pred tom numerološkom začkoljicom uopšte nije tako ravnodušan. Istorija nam, uostalom, pruža bezbroj dokaza da su autokratski vladari natprosečno skloni sujeverju.

Najpre, hajde da malo proverimo ove brojeve. Ako bismo “solističku” vladavinu Slobodana Miloševića Srbijom računali od famozne “Osme sednice” CK SKS na kojoj je politički uklonio mentora i konkurenta Ivana Stambolića pa do Petog oktobra, bilo bi to malte ne u dan tačno – trinaest godina. Međutim, ovde ga knjižim od sledeće, 1988. godine ne zato da mi bolje čučne u teoriju, nego zato što je Osma sednica ipak bila “dvorski prevrat”, dočim je tek sledeće godine na terenu uspostavljen populističko-larmaški poredak, a Srbija počela S.M.-u da jede iz ruke. “Petooktobarska republika” potrajala je ravno dvanaest godina, minus koji mesec; to što je prošla kroz tri-četiri veoma različite faze za ovu priču nije naročito značajno. Razdoblje “Aleksandra Vučića” možemo računati od maja 2012, kad su Tomislav Nikolić i “beli listići” pobedili Tadića, a možda je i bolje računati ga negde od leta te godine, kada je postalo jasno da će tzv. socijalisti uskratiti većinu Demokratskoj stranci i tako, valjda nesvesno, inaugurisati novog srpskog samodršca – ovaj se svakako neće prezivati Nikolić – a koji će ih zauzvrat tretirati kao ocvale i zapravo suvišne dvorske dame.

Ispada, dakle, da je tuce godina optimalna mera za vladavinu savremenom Srbijom, bilo samodržačku ili demokratsku (zato ovu potonju ne možemo vezati za jednog pojedinca niti za samo jednu stranku). Pa, ako je tako, nije li krajnje vreme da se “Vučić” polako odjavljuje? “Otpravnik klima crvenom kapom, vreme je bilo, ajmo polako”, što bi rekao pesnik.

Tu, međutim, postoji samo jedan mali problem. Ili nekoliko njih, lepo uvezanih. Najpre, njemu se uopšte ne ide s vlasti, gde se baš razgaćio, a i nejasno je šta bi ga dočekalo posle – tjah, tipičan problem s penzionisanjem samodržaca; potom, ni ovima oko njega se “Vučić” ne odlazi s vlasti, jer ko su i šta su oni bez njega? Doduše, u međuvremenu su manje-više celu Srbiju potrpali u svoje džepove, ali nikad ne znaš šta ti stresni i neizvesni prevrati donose, nije bogatstvo po sebi uvek dovoljna odbrana i zaštita.

U isto vreme, teško da se može osporiti da je sve što u Srbiji ima čime da misli – a da nije ušemljeno s Dvorom i njegovim bezbrojnim filijalama – dubinski i neopozivo zamoreno “Vučićem”. Sindrom dvanaeste godine, zar ne? Jedini način da taj zamor nestane jeste otklanjanje njegovog uzroka. Međutim, ko vam kaže da organizam ne može dosta dugo, čak kobno predugo, da izgura s hroničnim zamorom? To je, dakako, na duži rok krajnje nezdravo, ali ako domaćin ne vodi dovoljno računa o svom zdravlju, zašto bi to tek činio njegov parazit? Radije će ubrzati tempo i pojačati intenzitet eksploatacije njegovih preostalih resursa.

I tako stižemo do pat-pozicije iz proleća 2024, Leta Dvanaestog vladavine jedne submediokritetske kamarile. Rok trajanja joj ističe, ali budite sigurni da će ona učiniti sve, baš sve, da razbije prokletstvo, uspostavi presedan, da pregura kritičnu dvanaestu godinu čvrsto u sedlu i postavi parametre za možda i sledećih dvanaest godina berićeta.

Zapravo, baš to se ovih nedelja i meseci i odvija “na naše oči”. Ima li srpsko društvo napokon tačan i delotvoran odgovor na to? Posle ovih i ovakvih dvanaest godina, status quo postaje neodrživ. Ili će konci kojima je Srbija vezana početi ubrzano da se paraju, ili će ovaj truli i toksični oblik vladavine biti apgrejdovan i multiplikovan do kraja, do iznura, do gašenja. Ne svog, nego našeg.