Ispada da je tuce godina optimalna mera za vladavinu savremenom Srbijom, bilo samodržačku ili demokratsku
Ne bavim se numerologijom i ostalim paranaukama, ravnodušan sam prema bajanjima o mističnoj snazi i značenju brojeva, mrsko mi je kad tribalno biće koje čuči u nama iz slučajnosti ili sporednosti izvlači tobožnje gvozdene zakonitosti i “više istine” za svakodnevnu upotrebu. Sve je to, rado priznajem, u istom mračnom i plesnjivom zakutku gde i astrologija ili gledanje u šoljicu kafe – osim što je ovo poslednje već takoreći izumrla nematerijalna kulturna baština, jer u našim životima i kućama više nema ni tih šoljica iz kojih bi se gledalo ni te kafe koja bi nam slala poruke kakve bismo želeli da vidimo.
Pa ipak, ako nam se neki brojevi već tako lepo nameste – zašto da ih ne upotrebimo? Ne zarad bilo kakve mistifikacije, nego zato što nam možda nešto govore o izvesnoj društvenoj dinamici koju bi moglo da bude korisno uočiti i proučiti.
Pozabavićemo se, dakle, brojem dvanaest (12). Zašto? Slobodan Milošević vladao je Srbijom dvanaest godina. “Petooktobarska republika” koja ga je poslala tamo gde je pripadao potrajala je takođe dvanaest godina, 2000-2012. “Aleksandar Vučić” je na vlasti, evo, dvanaestu godinu. Znači li to da mislim da će ova godina morati da po njega bude politički kobna? Nažalost, nisam u to ni najmanje uveren, ali podozrevam da on – a ni njegovo okruženje, gde vrvi od fijuka raznih sorti – pred tom numerološkom začkoljicom uopšte nije tako ravnodušan. Istorija nam, uostalom, pruža bezbroj dokaza da su autokratski vladari natprosečno skloni sujeverju.
Najpre, hajde da malo proverimo ove brojeve. Ako bismo “solističku” vladavinu Slobodana Miloševića Srbijom računali od famozne “Osme sednice” CK SKS na kojoj je politički uklonio mentora i konkurenta Ivana Stambolića pa do Petog oktobra, bilo bi to malte ne u dan tačno – trinaest godina. Međutim, ovde ga knjižim od sledeće, 1988. godine ne zato da mi bolje čučne u teoriju, nego zato što je Osma sednica ipak bila “dvorski prevrat”, dočim je tek sledeće godine na terenu uspostavljen populističko-larmaški poredak, a Srbija počela S.M.-u da jede iz ruke. “Petooktobarska republika” potrajala je ravno dvanaest godina, minus koji mesec; to što je prošla kroz tri-četiri veoma različite faze za ovu priču nije naročito značajno. Razdoblje “Aleksandra Vučića” možemo računati od maja 2012, kad su Tomislav Nikolić i “beli listići” pobedili Tadića, a možda je i bolje računati ga negde od leta te godine, kada je postalo jasno da će tzv. socijalisti uskratiti većinu Demokratskoj stranci i tako, valjda nesvesno, inaugurisati novog srpskog samodršca – ovaj se svakako neće prezivati Nikolić – a koji će ih zauzvrat tretirati kao ocvale i zapravo suvišne dvorske dame.
Ispada, dakle, da je tuce godina optimalna mera za vladavinu savremenom Srbijom, bilo samodržačku ili demokratsku (zato ovu potonju ne možemo vezati za jednog pojedinca niti za samo jednu stranku). Pa, ako je tako, nije li krajnje vreme da se “Vučić” polako odjavljuje? “Otpravnik klima crvenom kapom, vreme je bilo, ajmo polako”, što bi rekao pesnik.
Tu, međutim, postoji samo jedan mali problem. Ili nekoliko njih, lepo uvezanih. Najpre, njemu se uopšte ne ide s vlasti, gde se baš razgaćio, a i nejasno je šta bi ga dočekalo posle – tjah, tipičan problem s penzionisanjem samodržaca; potom, ni ovima oko njega se “Vučić” ne odlazi s vlasti, jer ko su i šta su oni bez njega? Doduše, u međuvremenu su manje-više celu Srbiju potrpali u svoje džepove, ali nikad ne znaš šta ti stresni i neizvesni prevrati donose, nije bogatstvo po sebi uvek dovoljna odbrana i zaštita.
U isto vreme, teško da se može osporiti da je sve što u Srbiji ima čime da misli – a da nije ušemljeno s Dvorom i njegovim bezbrojnim filijalama – dubinski i neopozivo zamoreno “Vučićem”. Sindrom dvanaeste godine, zar ne? Jedini način da taj zamor nestane jeste otklanjanje njegovog uzroka. Međutim, ko vam kaže da organizam ne može dosta dugo, čak kobno predugo, da izgura s hroničnim zamorom? To je, dakako, na duži rok krajnje nezdravo, ali ako domaćin ne vodi dovoljno računa o svom zdravlju, zašto bi to tek činio njegov parazit? Radije će ubrzati tempo i pojačati intenzitet eksploatacije njegovih preostalih resursa.
I tako stižemo do pat-pozicije iz proleća 2024, Leta Dvanaestog vladavine jedne submediokritetske kamarile. Rok trajanja joj ističe, ali budite sigurni da će ona učiniti sve, baš sve, da razbije prokletstvo, uspostavi presedan, da pregura kritičnu dvanaestu godinu čvrsto u sedlu i postavi parametre za možda i sledećih dvanaest godina berićeta.
Zapravo, baš to se ovih nedelja i meseci i odvija “na naše oči”. Ima li srpsko društvo napokon tačan i delotvoran odgovor na to? Posle ovih i ovakvih dvanaest godina, status quo postaje neodrživ. Ili će konci kojima je Srbija vezana početi ubrzano da se paraju, ili će ovaj truli i toksični oblik vladavine biti apgrejdovan i multiplikovan do kraja, do iznura, do gašenja. Ne svog, nego našeg.
Generalni direktor Rio Tinta Jakob Stausholm demantuje tvrdnje aktivista da će voda u dolini biti zagađena teškim metalima, i napominje da se takve „lažne informacije“ šire društvenim mrežama. „Kao kompanija nismo odgovarajuće spremni da se nosimo sa takvim dezinformacijama“, naveo je Stausholm
Da bi se privreda vratila u ravnotežu sa živim svetom, treba se osloboditi nepotrebnog rada, smanjiti radnu nedelju, ulagati u javna dobra. Vraćaj koliko uzimaš, a ne kapitalistički „uzmi više nego što vraćaš”, tvrdi Džejson Hikel u knjizi „Manje je više“ koju je objavio Clio
Pobeda nad Danskom bi Srbiju odvela u krug najboljih evropskih timova u Ligi nacija i na lakši put do Mundijala. Remi i poraz smeštaju Srbiju na treće mesto u četvrtoj grupi, pa bi mlorala u doigravanje za ostanak u A diviziju Lige nacija, kao i teži posao u kvalifikacijama za Svetsko prevenstvo 2026.
Građani Srbije sve češće svoje nezadovoljstvo iskazuju na ulici. DW je istraživao šta je zajedničko protestima, šta mlade motiviše da se bune i kako gledaju na nasilne proteste
Nekoliko dana pred prve izbore koje će dobiti, Tramp kaže: “mogao bih sada da ubijem čoveka nasred Pete avenije, i opet bih pobedio”. “Mi” se zgražavamo, ali nas pomalo i teši tolika njegova naivnost. On pobeđuje
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
Izgleda da je deo opozicije shvatio kako je bojkot-zamešateljstvo bio greška. Iz nekih lokalnih samouprava, kao što je recimo Novi Sad, dolaze vesti koje izgleda znače da će opozicija sigurno izaći na ostale lokalne izbore, kad god se oni budu održavali. Najgore od svega je ako odluka o bojkotu bude značila kraj teško stečenog opozicionog jedinstva, koje bi valjalo očuvati i jačati ga po širini i dubini
“Mislim da nije dobro rešenje neizlazak na beogradske i izlazak na izbore u drugim mestima. To bi doprinelo padu poverenja u političke stranke, u institucionalnu borbu, u formu organizovanja koja kaže – organizovali smo se oko osnovnih postulata, a to je učešće na izborima i osvajanje vlasti na izborima. To bi vodilo i još jačem talasu populističkih pokreta koji bi onda koketirali sa različitim vaninstitucionalnim delovanjem. Sve ovo bi stvorilo još veći društveni haos. Posle ovoliko godina vlasti Srpske napredne stranke, naše društvo je sluđeno”
Za razliku od “beskompromisnih” opozicionara sa Tvitera i društvenih mreža, Vučić ne misli da su “svi isti” (mada to često govori). I i te kako se trudi da – razume se, iz ugla sopstvenih potreba i interesa – detektuje i “pogura” ne samo one koje (in)direktno kontroliše, nego i one koje smatra “manjim zlom”. I to je upravo ono što smo mogli da vidimo na izborima 2022. i 2023. Više se ne trudi da spreči da opozicija uopšte uđe u Skupštinu (niti je to sada moguće), ali nastoji da tu, po mogućstvu, bude što više onih “prihvatljivih”. Pa, ako se slučajno prevari, tj. ako oni “iznevere očekivanja”, Bože moj. Ništa. Promešaće ponovo karte
