Sednica bez fajronta

Neka neko obavesti Ginisa: srušili smo još jedan svetski rekord. Imamo sednicu jedne političke partije koja traje već trideset i sedam godina. Ne partija – sednica! Počela je 23. septembra 1987, a nije se završila nikada. Možda i neće, bar dok se Sunce ne pretvori u crvenog patuljka. Sednica se – podozrevam da je sve više onih koji to ne znaju – zove Osma, a održava je nešto što se zove Centralni komitet Saveza komunista Srbije.

Ni ta partija ni njen komitet odavno ne postoje. Svi glavni protagonisti sednice odavno su umrli, osim onih koji su ubijeni. To jest, glavni pobednik sednice dao je pogubiti njenog glavnog gubitnika i zakopao ga u šumi kao neko šugavo zvere, i to trinaest godina nakon početka zasedanja. Pobednik, gubitnik? Da, ishod sednice bio je jasan već njenog drugog dana; mudriji će reći da je ishod bio jasan i pre početka: takve sednice se ne sazivaju pre nego što se zna ko je pobednik. Pa dobro, zašto onda i dalje traje?! Eh… kraća verzija odgovora je da više ne umemo da živimo bez Osme sednice, i da njen smisao, uostalom, nije bio u tome da se jednom završi nego da se nikada ne završi. Duža verzija odgovora je svaki od ovih silnih hiljada dana otkad živimo u njoj.

Ivica Dačić voli da zamišlja da je, otkad je Slobodan Milošević trajno sprečen pobedom prirode nad društvom, baš on predsedavajući ove istorijske faze Osme sednice. To je iluzija: nema on taj format. Mislim, ima volumen ali je praktično bez sadržaja, tako da bi otprhuo poput balona ako ne bi bio privezan za neki jači i uzemljeniji objekat. Ali ne brinite se za njega, taj je uvek umeo i dobro da se priveže i blagovremeno da se preveže. Ali jedno mu se mora priznati: ideje i ideale Osme sednice nikada nije napuštao ni izneveravao. Ta, zar je i moglo drugačije? Jeste da nije lumen, ali je odlično razumeo da u svetu pre ili bez Osme sednice ne bi mogao da bude niko i ništa, eventualno sporedni lik iz domaće televizijske serije u stilu ranih sedamdesetih, poput Burduša ili Građana sela Luga. Onaj što štipne pevaljku, dobije šamar i ode u zaborav. A za odjavnu špicu ako ga se sete – sete.

Enivej, Ivica Dačić, kojem je dan početka Osme sednice crveno slovo u kalendaru, ovih je dana izrekao nekoliko reči i misli o kojima bi valjalo dobro razmisliti, ne zato što su ispravne nego zato što su tačne. Ponekad nema dublje razlike na svetu od one između ispravnog i tačnog… Rekao je, naime, da je Osma sednica svojim ishodom dugoručno trasirala put Srbije (i radikalno izmenila pravac njenog dotadašnjeg kretanja), što je tačno da ne može tačnije. Rekao je i da je Srbija (uprkos povremenim kraćim skretanjma sa staze) i dan-danas na putu Osme sednice koja, sednica, utoliko traje i dalje, menjaju se samo naraštaji njenih protagonista. Pitam se, uzgred, da li je još u službi neko od osoblja koje je tog septembra 1987. bilo zaduženo za dopunjavanje doza kisele vode? Profesionalni diskutanti su, naime, tada radili na kiselu vodu; danas, reklo bi se, više rade na koku.

Rekao je Ivica D. još tugaljivo tačnih stvari, ali jedna je daleko najvažnija: “Srpsko državno rukovodstvo je tada prvi put od 1918. stalo na stranu Srbije, a ne Jugoslavije”. Zašto je ova rečenica tako važna? Zato što je de facto prva koja sasvim jasno i nedvosmisleno “sa one strane” potvrđuje ono što su sve vreme tvrdili “gubitnici Osme sednice” i oni koji će kasnije biti proglašavani, utemljeno ili ne, njihovim ideološkim naslednicima.

Kao prvo, “staje se na stranu” tamo gde postoji sukob. Osmom sednicom otvara se sukob (koji u sledećim fazama prerasta u raskol, pa u rat) Srbije i Jugoslavije. Etnički nacionalizam i gledište kroz koje se tumači bilo koja istorijska ili aktuelna kontroverza sa svih zvaničnih mesta počinje da se radikalno sužava na ono što će mnogo godina kasnije – rekosmo li, i Ivica i mi: Osma sednica još traje! – jedan profesor, ševrdajući za davnim bludnjama mladog Crnjanskog, nazvati “srpsko stanovište”.

Ne bi to bilo tako neobično – dešavalo se i u boljim kućama – da nije sve vreme bilo opervaženo enormnim nanosima licemerja. Osmosedničari su, naime, sve vreme tvrdili da oni jedini brane Jugoslaviju, a da je svi drugi ruše. Kako su je branili, tako su je i odbranili. A u toj patološkoj i monumentalnoj laži bili su tako bezočni da su čak i provizornu državu nastalu na razvalinama Jugoslavije zvali – Jugoslavija.

E, tu bi i Frojd ostao bez teksta.

Još bizarnije je to što su o istom trošku epohalno unazadili i osramotili Srbiju, onu “na čiju stranu su stali”. Toliko da ona ni do danas ne može čestito ni da počne da se oporavlja, nego tone sve dublje u glib dezorijentacije i samozavaravanja. I, dokle će biti tako? Pa, barem dok se napokon ne završi Osma sednica.