Razgoropađena vlast i javna dobra

...

Srbija je republika. Prema klasičnom razumevanju pojma, republike su države u kojima se politička vlast bavi javnim i zajedničkim stvarima (otuda i naziv, od latinskog res publica). Državna teritorija je javna i zajednička stvar, te se odlukom vlasti ne sme otuđiti; zakoni su javna stvar, te se ne smeju zloupotrebljavati niti primenjivati kada i kako nekome odgovara; na kraju, svi resursi kojima republika raspolaže – i zemljište, i vazduh, i voda, i državna blagajna i javna preduzeća i školstvo i zdravstvo i štošta drugo – javna su stvar. Javna stvar mora da se tiče svih građana iako ne mora da se prostire svuda. U tom smislu i jesu i moraju biti jednako blizu i Savamala, i Beograd mala, i Bošnjačka mahala, i Zrenjanin, i Majdanpek i Gornje Nedeljice.

Republike zahtevaju strogo razlikovanje privatnog od javnog ili, rečima Žana Bodena, “ono što u sebi nema ničega javnog nije republika”. Sve što zakon prepoznaje kao privatnu stvar, res privata, izvan je domena u kom se odlučuje o zajedničkim pitanjima. Ovo načelo ne služi samo da bi se privatni život građana zaštitio od neovlašćenog uplitanja, već i da bi onima koji ne žele da služe sebi već republici, bilo sasvim jasno da ne smeju da koriste svoj pristup javnim i zajedničkim stvarima za privatne i partikularne ciljeve. Službenici republike, od njenog predsednika i predsednika njene vlade do referenta i pripravnika, dužni su da budno čuvaju i savesno upotrebljavaju sve što smo im poverili na staranje i to u korist sviju, a ne za interes pojedinca ili određene grupe ljudi, ma koliko ona bila brojna. Razdvajanje privatnog od javnog u korenu je građanske vrline, a zanemarivanje ove razlike osnovni je pokazatelj kvarenja republike i odlika onih koji su odlučili, obično iz sebičnih motiva, da joj više ne pripadaju.

Nažalost, službenici naše Republike zamaglili su granicu koja deli privatno od javnog i u toj su izmaglici stekli poslovne prilike, a izgubili svoju građansku vrlinu. Već nekoliko decenija, iako sebe predstavljaju kao hrabre državnike, naši se magistrati ponašaju poput sumnjivih uličnih preprodavaca. Ovi domaći Troteri dobro razumeju “kakva su vremena”, jasno im je da se vrlina ne sipa u kombi sa tri točka i ispod ruke nude ono što se ne bi smelo prodavati. Prekoputa stoji prekaljeni kupac, tvrd pregovarač neopterećen poreklom robe, te će mu naš Delboj u kesu dodati malo zrelih subvencija, poneku slatku izmenu Zakona o radu, jedan lep lex specialis, ma za prijatelje može i ubavo parčence državne zemlje – neki više vole iskopano, neki preferiraju otcepljeno. Scena jeste hiperbolisana, ali nije komična. Očigledna nespojivost javne stvari sa privatnim poslom zasmejava nas kada simpatični Troteri flaširaju i prodaju vodu iz gradskog vodovoda, ali bi trebalo da nas zabrine kada posrnuli službenici otuđuju i preprodaju komade republike.

VOLJA (NE)SLOBODNIH GRAĐANA

Srbija je republika u kojoj su građani nosioci suverenosti. Na ovo ustavno rešenje, nimalo netipično za savremene države, trebalo bi s vremena na vreme podsetiti službenike Republike, jednako kao i mnoge od onih koji se nude da od njih preuzmu dužnosti a koje obično nazivamo opozicijom. U demokratskim republikama građani su ti koji zadaju dužnosti, kako sebi samima, tako i svojim službenicima. I baš zbog toga što im ne naređuje niko drugi, oni su slobodni. A ako suverenost ne počiva u građanima, onda se ona nalazi negde drugde, konačne odluke donosi neko drugi, a građani nisu slobodni. Ovde vredi zastati i reći da volja građana često jeste teško uhvatljiva, nedovoljno artikulisana, možda i promenljiva.

Ipak, ona je sasvim jasna i nedvosmislena kada se radi o bar dva aktuelna politička pitanja u Srbiji: građanima Republike stalo je do očuvanja njene teritorijalne celovitosti i građani Republike ne žele da Rio Tinto rudari litijum u Srbiji. Prvo nije stvar nacionalizma, drugo nije stvar ekološkog aktivizma, a ni jedno ni drugo ne sme da bude stvar političkog oportunizma.

Volja građana nije dnevnopolitička neugodnost koju bi, eto, trebalo nekako prevazići u saradnji sa domaćim ili stranim “partnerima”, već obaveza koju nameće priroda službeničkog poziva. Prema tome, nema razloga da službenici naše Republike, ni trenutni ni oni koji joj se nude, oko pitanja na koja već imaju čvrst i jasan (iako možda nekima od njih neugodan) odgovor konsultuju stručnjake i “stručnjake”, sondiraju i oblikuju javno mnjenje, osluškuju puls civilnog društva, traže inostranu podršku i garancije ili bilo šta slično. To važi i za inostrane aktere: ako se oglušuju o temeljna uverenja njenih suverenih građana, oni odbacuju Srbiju i kao republiku i kao demokratiju.

SUZBIJANJE VERE U ZAJEDNICU

Jedan od pokazatelja pokušaja otuđenja javne stvari je narativ o tome da je ona negde drugde, da se tiče nečeg drugog ili nekog drugog. A ako se doskorašnja javna stvar tiče samo nekih, uskoro će se ticati “tamo nekih” i, na kraju, neće se ticati nikog sem onog ko želi da je proda. To smo već videli gledajući raspad socijalizma i njegov preobražaj u nešto drugo. Veliki broj poniženih i razočaranih ljudi navikavan je da se podsmeva “apstrakcijama” poput javnog, zajedničkog, društvenog, pa i državnog, a za to vreme su malobrojni prisvojili nimalo apstraktna i nimalo beznačajna javna dobra. Suzbijena je vera u zajednicu. Kada osete da su umorni, zbunjeni i nemoćni, građani će reći da je nedavna eksproprijacija zemljišta u Leposaviću i Zubinom Potoku za potrebe Kurtijeve policije stvar Srba koji tamo žive, da je rušenje u Savamali za potrebe ko zna koga zasmetalo samo klaberima koji žive u krugu obližnje beogradske “dvojke”, da rudarenje u Jadru možda i nije baš toliko loše i da su, uostalom, mnogi žitelji Gornjih Nedeljica odavno prodali svoja imanja. Pa zašto onda da se građani zamaraju stvarima koje se tiču “tamo nekih”, bile one privatne ili javne? Ovakav će stav obradovati službenike koji su odlučili da služe sebi a ne Republici i privući one koji svoje sudbine vezuju za druge političke zajednice.

Kada se već nudi odlomljeni komad tuđe javne stvari, zašto se za njega ne bi zainteresovao Si Đinping, Emanuel Makron, Muhamed bin Zajed, Aljbin Кurti, Olaf Šolc ili neko drugi? Što ne bi? Dok se jedni raduju, a drugi interesuju, “tamo negde” hapse, tuku i pucaju, “tamo negde” se umire od bolesti izazvanih zagađenjem, “tamo negde” su ljudi sami, siromašni, poniženi i zaboravljeni. Ako je to sve “tamo”, gde je onda “ovde” sem na ruševinama Republike?

Republike počivaju na javnoj vrlini. Iznova prežvakani antički nauk govori da nema republike bez dobrih građana, a to važi i za savremenu Srbiju. I zaista, bez obzira na to da li su inače dobri ljudi, ukoliko naši sugrađani nemaju građansku vrlinu, onda ništa: Srbija može biti republika samo po imenu. Tamo gde žive ljudi koje pretežno zanimaju granice privatne slobode i to samo da bi opipali opseg privatnih mogućnosti, teško će ponovo postati samorazumljive javne dužnosti i vrednost očuvanja zajedničke slobode. Ipak, (javna) stvar nije izgubljena utoliko što slobodna volja građana još uvek postoji. Deleći sudbinu svojih ustavnih nosilaca, suverena volja je zgnječena, ućutkana, oslabljena i ponižena, ali u njenoj prirodi nije da trpi tuđe volje – bez obzira na to da li su podržane novcem, diplomama, pendrecima ili tenkovima. Iako obezglašena, zajednička volja i dalje je u građanima Srbije, a ukoliko ih ni slobodotvornost nije napustila, ostaje samo da se podsete na to da je Srbija suverena demokratska republika, te da iz dužnosti prema sebi samoj treba da obuzda svoje razgoropađene magistrate.

Autor je profesor političke teorije na FPN-u Univerziteta u Beogradu