Podseti me šta to beše – rodoljublje

...

Rod koji reč rodoljublje sugeriše da volite nije vaša porodica ili rodbina, još manje ono što vam je to godine rodilo, letina. To je neobičan oblik ljubavi prema milionima ljudi koje nikad nećete stići da upoznate i još više njih koji su živeli u starim vekovima, prema planinama na koje se nikad nećete popeti, jezerima koja izbegavate jer ne volite plivanje u slatkoj vodi, tradiciji koju ne razumete i ne udubljujete se u, na primer, staroslovenski ili čitanje Ostrogorskog, prema pesmama, slikama ili ikonama potpuno drugačijim od onoga što se može videti na društvenim mrežama ili Netfliksu.

Tokom uobičajenog radnog dana, ta vam pitanja i ne padaju na pamet. Osećaj pripadnosti i ljubav prema domovini obično nisu u fokusu sve dok se ne pojavi neki izazov, lični ili opštedruštveni, i vi onda “automatski” znate gde pripadate, na čijoj ste strani, ko su vaši potencijalni saborci a ko neprijatelji. Nažalost, ovaj fokus može dramatično da se suzi, pa ljudi pomahnitaju, kao da virus besnila zahvati hiljade ili čak milione, te ono što je izvorno bila (ili je makar trebalo da bude) ljubav prema svom rodu preraste u mržnju prema tuđem.

“POĐI, MISLI”

Ima bezbroj priča o rodoljublju. Ljudi su zbog njega žrtvovali živote i vodili ratove. Ali velika istina krije se i u legendi o unutrašnjoj drami jednog propalog umetnika. On ima tridesetak godina, živi u Milanu, koji je tada pod austrijskom okupacijom. Dve opere su mu primljene vrlo loše, a jedno za drugim umiru mu dvoje dece i žena. Slomljen, on odlučuje da prestane da komponuje i potpuno promeni svoj život. Na stolu mu je predloženi libreto i on ga (navodno) otvori nasumično i pročita stihove: Oh, mia patria, si bella e perduta! Oh, membranza, si cara e fatal. Odmah počinje da piše. Nabuko, drama o jevrejskom ropstvu u starom Egiptu, biće odmah prepoznat kao himna rodoljubive borbe protiv strane vlasti, a Verdi ne samo najvažnije ime italijanske kulture tog doba već i simbol oslobođenja i ujedinjenja svoje domovine.

Uistinu, domovina nam se čini najlepšom kad je izgubljena, najdražom kad su sećanja na nju bolna. Rodoljublje se jasno prepoznaje u spremnosti da se borimo i damo život za slobodu svoje domovine i ne dozvolimo da nam bude nametnuta promena granica, zakona, ljudskih prava, slobode, jezika i vrednosti. Ovo osećanje prepoznaju verovatno sve zajednice, u mnogima je to jedna od najvažnijih vrednosti i tema predanja, pesama, filmova i muzike, a neki su spremni na svaku žrtvu da bi to i ostvarili. Ali, ako odbrana ne uspe, ako vas proteraju i bojite se da je više nećete videti, domovina postaje predmet neutažive ljubavi. Dovoljno je setiti se stihova pesme “Tamo daleko”, a i čitav takozvani postkosovski ciklus na izvestan način je posvećen tome.

ŠTO DALJE, TO ČEŽNJIVIJE

Najzanimljiviju priču ove vrste čuo sam u Istanbulu. Kad god sam bio tamo na konferencijama, prilazile su mi mnoge kolege i na engleskom govorile istu stvar – “Zdravo, ja sam Jazić, moj deda je došao iz Bitolja”. Samo su se prepoznatljiva prezimena i toponimi menjali – Preševo, Brčko, Niš, Prijepolje… Jedna koleginica mi tako ispriča da dugo uopšte nije razumela značenje reči Mostar. Svakog popodneva bi njen deda, kad završi ručak, ustao od stola i rekao “Odoh ja u mostar”, što je bio znak da mu se pored kauča stavi bokal vode, ratluk i dnevne novine – sitost, mir, šećer i popodnevna dremka nosili su sećanje na srećno detinjstvo, doba pre izbeglištva, pa su deca mislila da je Mostar neki neobični sinonim za raj. Turska je bila njegova domovina, ali se ljubav prema Mostaru urezala tako duboko i na tako detinji način da je ništa nije moglo izbrisati.

Nije temeljno drugačije ni onima koji žive daleko od domovine dok studiraju ili rade. Koren reči pečalba je u staroslovenskoj reči za muku i usamljenost (u ruskom je to i danas osnovno značenje reči “pečal”), a slično je i s terminom nostalgija, koji u sebi sadrži grčku reč za bol (poznatiju iz medicinskih izraza kao što je an-algetik, lek protiv bola). Razlozi nisu samo u razdvojenosti od ljudi koje volite i koji vam mogu nedostajati na različite načine. Očigledno je neophodno prilagođavanje drugim zakonima, jeziku, odnosima na radu…

Mnogi drugi izazovi, međutim, lako ostanu neprimećeni – pejzaž, klima, začini, humor, način izražavanja osećanja… Sve ovo vam je obično dovoljno strano i “žulja” tako da, pre ili kasnije, počinje da ulepšava našu sliku o domovini i pojačava čežnju za njom, pa često, kad slušate imigrante, uopšte nije jasno zašto su napustili taj raj i pristali da žive u nekakvom “radnom logoru”.

Ima sociologa koji tvrde da desničarski pokreti često nastaju pod najdirektnijim uticajem dijaspore, koja se pokaže konzervativnijom, religioznijom, ksenofobičnijom, tradicionalnijom od matice (Srbija i Hrvatska s kraja osamdesetih godina nisu ništa istaknutiji primeri za ovo od Turske).

SELEKTIVNA LJUBAV

Boli kad ste razdvojeni od domovine. Ali tu nije kraj. Moglo bi se reći da je po definiciji domovina tamo gde osećate da vas razvoj društvenih događaja može boleti. Naravno da se velike sile neće odreći svojih kolonija dok ne budu prinuđene na to, ali razlozi za to su izrabljivački interesi ili ponos, dok im je potpuno svejedno šta se dešava s ljudima koji tamo žive. Situacija s emigrantima potpuno je obrnuta: njima može biti svejedno ko je gradonačelnik grada u kome studiraju ili rade dok zdušno podržavaju pokrete ili proteste u svojoj rodnoj zemlji i bole ih porazi, krize ili problemi kroz koje ona prolazi, pa su i spremni da se vrate u nju kad joj bude objavljen rat.

Rodoljublje je, nažalost, jednako selektivno kao i najveći broj drugih oblika ljubavi. Većina ljudi naprosto voli dok god je lako voleti i okrene glavu čim postane neophodno pomiriti paradokse i nesavršenosti. Tako svi volimo da pričamo o “svojim” nobelovcima, slavnoj istoriji i za košarkašku reprezentaciju lako kažemo “večeras igramo protiv…” (mada ćemo u najboljem slučaju piti pivo pred televizorom). Istovremeno, u udžbenike ne unosimo detalje o kukavičluku, slabostima, manama ili istorijskim greškama, hvalisanje ne prekidamo tako što ćemo glasno – posebno ne pred strancima – priznati ratne zločine koje su počinili naši školski drugovi, kolege i komšije.

U najvećem broju zemalja na svetu, rodoljubljem se vrlo naivno smatra svaki izraz ponosa na svoju otadžbinu, a vrlo često se kao izdajništvo dočekuje svaki pokušaj da se govori o njenim tamnim stranama, svemu onome što bi u njoj trebalo unaprediti i za šta se u njenoj istoriji treba najiskrenije izviniti. Najjasniji primer za to koliko je ovaj proces težak jeste činjenica da je u Berlinu spomenik psihijatrijskim pacijentima koje su nacisti ubili ili prisilno sterilisali (a kojih je ukupno bilo oko pola miliona) otvoren u septembru 2014. godine, gotovo sedamdeset godina po završetku Drugog svetskog rata.

KO JE SMISLIO BAKLAVE

Veliki problem rodoljublja leži u množini, u tome što i drugi narodi osećaju isto, ponosni su na ono na šta smo i mi. Kao što je Kiš jasno naučio pri prelasku iz mađarske u jugoslovensku osnovnu školu, svi narodi za sebe veruju da su prvaci sveta u gostoprimstvu, mada bi to bila najbesmislenija sportska disciplina i niko nikad nije organizovao prvenstvo. U psihološkom smislu, logika je jednostavna: šta će mi pripadnost velikoj grupi ako na nju ne mogu da budem ponosan; a kad je neko drugi ponosan na isto svojstvo, eto divne prilike za dokazivanje i borbu. I onda patriote različitih zemalja mogu da zarate zato što svi veruju da je Mostar samo njihov, da se potuku zbog fudbalskog rezultata, nacionalne pripadnosti nekoga ko je umro pre trista godina, pitanja ko je smislio baklave, gde su žene najlepše, koji je narod najinteligentniji…

Ako imaš luksuz da posmatraš sa strane, sve je to najčešće beskrajno dosadno. Problem je u tome što lako postaje opasno, pošto i oni koji traže slobodu za sebe mogu biti spremni na to da je uskrate drugima, a oni koji vole svoju domovinu ponekad poveruju da je njihova ljubav vrednija od tuđih ljubavi i domovina. Rodoljublje zna da se pretvori u takvu strast da ga nije teško zloupotrebiti, pretvoriti u mržnju, nacionalizam, čak i fašizam. Mnoge autoritarne vladavine zasnivaju se i održavaju upravo na izazivanju straha od drugih, ubeđivanju da je suživot nemoguć, pregovori prevara. Uz to ide istovremeno neprekidno dokazivanje da niko nikad svoju domovinu nije voleo kao baš taj vođa i njegovi sledbenici, te da svi koji nisu s njima moraju biti izdajnici koji vole neke strance ili su svoju ljubav trampili za nekih savremenih trideset srebrnjaka. I koliko god puta da je igrano na tu kartu, očigledno i dalje pali na najrazličitijim mestima na svetu.

To, nažalost, nije uvek dovoljna odbrana, ali domovina se, kako je govorila nekad čuvena pesma, uistinu najbolje brani čašću, znanjem i lepim vaspitanjem. Jedan veliki problem savremenog sveta i jeste u tome što se mnogi najvažniji političari na svetu ponašaju kao da ih niko nikada nije vaspitavao, da nikad nisu ni prošli pored kulturne institucije, nikad nikoga nisu voleli. I zato, da, volite svoje, trajne i/ili privremene, domovine: zasadite stablo, očistite za sobom, dajte krv, popravljajte institucije u kojima radite, čitajte deci koja nemaju nikoga ko bi im s uživanjem čitao naglas… Ali ne zaboravite ni da u svakoj vrsti odnosa, pa i u rodoljublju, ponos uvek – ama baš uvek – predstavlja korak unazad u odnosu na ljubav.

Autor je psiholog