Više energetskih stručnjaka upitano je da brzo odgovori na jednostavno pitanje – koliko je struja poskupela od 2012. godine? Međutim, ni sam vrag to ne može da precizno izračuna. Razlog je obilje tarifa, izmene metodologija i težnje ka restrukturiranjem energetskog sektora u Srbiji, kao i razlike između cene po kojoj stvarno trošimo, kada se tarife izmešaju, i one koja nam se servira. Ukratko – zbog netransparentnosti samog načima prodaje struje čak i običnim domaćinstvima.
Evrostat, odnosno Statistički institut Evropske unije, govori da smo za struju 2011. plaćali 4,65 evrocenti za kilovat-čas, a naredne godine 5,5 evrocenti po kilovatu. Sa novim poskupljenjem u oktobru ove godine, koje će biti sedam odsto, očekuje se da će nova cena biti oko 12 evrocenti po kilovatu.
Čak i duplo skuplja, struja je u Srbiji socijalna kategorija, odnosno svaka vlast žali nad svojom sudbinom što ne može više da je poveća i pravda se kako zemlja ima jednu od najnižih cena kilovata u Evropi.
I najnovija povećanja cene struje se vezuju za saradnju zemlje sa Međunarodnim monetarnim fondom, čiji je imperativ da sredi finansije u državi.
Plaćamo loš rad Elektrodistribucije
Sređivanje brojki u Ministarstvu finansija nije sporno, ali jeste problem što ni duplo veća cena električne energije ne može da osigura normalan rad državne firme koja nas snadbeva strujom.
Zasigurno se zna, a to je i MMF potvrdio u dokumentu koji je objavio krajem juna, a koji su potpisali premijer Đuro Macut, guvernerka Narodne banke Srbije Jorgovanka Tabaković i ministar finansija Siniša Mali, da struja sada poskupljuje zbog lošeg rada Elektrodistribucije Srbije (EDS).
„Planiramo da implementiramo povećanje regulisane (kućne) tarife za struju od najmanje sedam odsto od 1. oktobra 2025. godine“, navodi se u dokumentu uz koji ide i izjava da je razlog za poskupljenje „poboljšanje finansijske pozicije Elektrodistribucije Srbije i potreba za investicijama u energetsku infrastrukturu.“
Milijarde u minusu, a plate im skaču
Državno preduzeće Elektrodistribucija Srbije (EDS) završilo je prošlu godinu sa gubitkom od 6,9 milijardi dinara, odnosno gotovo 60 miliona evra. To je šest puta više u odnosu na 2023. godinu, kada je gubitak iznosio oko 10 miliona evra.
To nije sprečio Elektrodistribuciju Srbije da povećava plate u 2024. i to za oko milijardu dinara, iako je smanjen broj zaposlenih za više od 200.
EDS za sobom nema samo jednu lošu godinu. Ukoliko se pogleda finansijski izveštaj objavljen na sajtu Agencije za privredne registre (APR), može se videti da je firma 2023. godine takođe veoma loše poslovala.
Glavni razlog zašto 2023. nisu završili u debelom, već samo u tankom minusu, jeste državno upumpavanje od 12,9 milijardi dinara (oko 110 miliona evra), u vidu otpisa kratkoročnih beskamatnih pozajmica. Ova državna infuzija je tada registrovana – kao prihod.
Nije najjasnije zašto se Siniša Mali krajem 2023. godine pohvalio kako u narednoj neće biti poskupljenja struje, ako su već tada znali da EDS loše posluje i da su morali da upumpaju silan novac u nju.
Pitanje je samo kako će tek firma završiti 2025. godinu, ako se zna da joj je ove godine propao ključan tender za očitavanje brojila za struju, pa sada 10 do 15 dana u mesecu moraju da šalju sopstvene radnike, od šalterskih službenika do ljudi pred penzijom, da očitavaju brojila po kućama, o čemu je „Vreme“ već pisalo.
A za to vreme, njihov redovan posao – stoji.
Dokle da plaćamo
Celokupna priča o Elektrodistribuciji je važna za razumevanje da bi se odgonetnuo zapekli čvor funkcionisanja u energetici u Srbiji. Jer, MMF zahteva povećanje cene struje iz godine u godinu, kako bi državna preduzeća počela da funkcionišu po tržišnim uslovima. I u novom dokumentu MMF opet pominje plan za restruktuiranje EPS-a, koji se mora doneti do kraja 2025, a na čekanju je i eventualno prebacivanje u akcionarsko društvo.
Za sve to vreme, ova preduzeća nikako da skroz stanu na noge.
Konsultant iz oblasti električne energije Željko Marković za „Vreme“ objašnjava da MMF svakako ne formira cenu struje u Srbiji, već samo opominje da brojke nisu kako treba.
„MMF-u nije problem što Srbija ima nisku cenu struje, ali jeste ako vidi da je neka državna firma loše poslovala. EDS je prošlu godinu završio sa negativnim razultatom, pa je postalo očigledno da njihovi prihodi ne mogu da izdrže rashode. Srbija je ipak usvojila novu metodologiju utvrđivanja cena koja podrazumeva da neke tržišne logike mora biti“, kaže Marković.
Politički uticaji i bilateralni ugovori
Državne firme će veoma teško izdržati ovu trku – da postepeno povećavaju cenu struje, a da ta povećanja koriste da srede sopstvene poslove; da novac zapravo ide gde treba, u restruktuiranje i postavljanje novog sistema, a ne nečije džepove i potencijalnu korupciju.
Stručnjak za energetiku Miodrag Kapor zato misli da Srbija mora da obrne redosled – da se prvo podigne cena struje, pa tek onda rešava posao u ovim mega-preduzećima. Jer, samo EDS ima više od 8.000 zaposlenih.
„Subvencionisane cene električne energije su fiskalno neodržive na duži period“, kaže Kapor za „Vreme“. „Što pre budemo imali tržišne cene, građani će imati lakšu energetsku tranziciju. Povećanje cene bilo koje robe ili usluge je svakako nepopularna odluka, posebno ako se radi o takozvanoj neelastičnoj robi kao što je to električna energija.“
Objašnjava da čak i cene električne energije za industriju nisu tržišne, jer cena nije formirana slobodno na konkurentnom tržištu.
„Cene za firme uključuju političke uticaje i često se temelje na dogovorenim bilateralnim ugovorima sa EPS-om, koji ne odražavaju punu tržišnu logiku. Na primer, trenutna cena električne energije za industriju u Srbiji koja se u javnosti predstavlja kao tržišna, je po trenutnim procenama niža za 57 odsto od stvarne tržišne cene“, dodaje.
Dok politički uticaji i veze tako otvoreno kreiraju i navodno slobodnu cenu struje, pitanje je kuda ide ovih poslednjih sedam odsto poskupljenja od oktobra.
