O omniprezentnosti

Disclaimer: ovo će biti još jedan tekst, recimo tako, o Aleksandru Vučiću. Samim tim, i o nama. Ako vas to odbija sasvim vas razumem, i tačka na kraju ove rečenice je dobra tačka za odustajanje. Svaki put kad napišem tekst o Aleksandru Vučiću, uhvati me danomrmotski jad i čemer zbog toga na koga i s kim trošimo svoje zemaljsko vreme, a peščanik nam curi li, curi. A opet, kad smo već tu gde smo i s kim smo, nema druge nego pisati, govoriti, svedočiti.

Pa, da počnemo.

Zamislimo da se desilo ono što se, nažalost, nije desilo: devojčica Danka Ilić pronađena je živa i zdrava i vesela, sve je bio jedan veliki nesporazum koji je, nadljudskim angažmanom naših državnih organa, ali i građana, završen na najbolji mogući način. Ovu radosnu vest, od koje je laknulo celoj Srbiji i regionu, saopštio nam je predsednik Vučić…

Ovde prekidamo fikciju. Šta je bilo u užasnoj stvarnosti – znamo. Jedini “zajednički element” nažalost dogođenog i nažalost nedogođenog je, hm, “predsednik Vučić”. I jedino što nam nije jasno, niti bi nam bilo jasno u onom drugačijem sudbinskom raspletu, jeste: šta on tu uopšte radi? Zašto jednostavno ne radi svoj posao, šta god to bilo? Kako je uopšte nepozvan banuo u ovaj stravičan slučaj?

Naravno, nije ovo dobar povod da se pravimo nevešti. Aleksandar Vučić je omniprezentna pojava, i drugačije ne bi ni umeo da postoji. Pre nego što je postao omniprezentan, radio je jedino na tome da postane omniprezentan. Kad prestane da bude omniprezentan, vajkaće se – ako bude u prilici – zato što više nije omniprezentan. Na te tri faze svodi se priča o jednom životu. Mogao je da ga provede statirajući u nezadovoljstvu, ali umesto toga, gle, svi mi statiramo u njegovoj predstavi. A on panično nadopisuje komad u realnom vremenu, improvizuje, lepo vidiš da ni sam ne zna – sve češće i ne kontroliše? – šta će se dogoditi sledeće, a kamoli da bismo mi o tome nešto znali. Iako se sve što se dešava, dešava nama.

Tako je i s tragedijom od koje staju i pamet i srce. Da je bilo onog hepienda koji nikada nećemo dočekati, Vučić bi se, dakle, pojavio da nam svima saopšti radosnu vest. I radovali bismo se, toliko da bi prošlo dosta vremena dok se neki pedant ne bi opsetio da pita: a zašto mi to uopšte saznajemo od nenadležnog lica? Šta rade predsednik Vlade, ministar unutrašnjih dela, direktor policije?

A odgovor bismo sve vreme znali. Kao populistički samodržac, naravno, Vučić ne bi odoleo da bude donosilac dobrih vesti, s kojima realno nema ništa. Ali, lična i kolektivna sociopatologija odmakla je mnogo dalje od toga: Vučić više ne može da dozvoli ni da bilo ko drugi saopšti naciji loše, najgore vesti – mada ni s njima, realno, on nema ništa. Niti postoji iko pri pameti ko bi ga u bilo kojem smislu optužio za tu strahotu.

Radi se, jednostavno i neizbežno, o jednoj fazi u razvoju i dekadenciji poretka lične vladavine. Pre ili kasnije nastupi trenutak u kojem Vladalac prestane da deli stvari na dobre i loše: umesto toga, one su još samo važne i nevažne. Ako su nevažne, njima će se neposredno baviti dvorska kamarila (mada će on i to pažljivo nadgledati, za svaki slučaj), a sve što je važno mora ići preko njega lično. Uostalom, nije li prve polukliničke simptome toga pokazao još u pubertetu svoje vladavine, s onim tumaranjem po snegu oko Feketića i glavinjanjem oko poplavljenog Obrenovca? E, da se tada našao neki odvažan policajac ili šumar da makar i uz primenu zakonite prisile ukloni nepozvano civilno lice s poprišta elementarne nepogode, danas bi nam svima bilo mnogo bolje. Ovako je bolje samo njemu. Ma ne, i njemu je zapravo gore, ali proći će još neko vreme dok to ne shvati.

U državi razorenih ili nezaživelih institucija i okovanoj ličnom vladavinom, Vladalac se oseća samoobavezanim da nam saopštava sve važne vesti: one dobre jer ih je zapravo on kreirao (npr. doneo u pre njega feudalnu Srbiju fabrike, železnicu, solitere…), one loše jer nisu mogle biti izbegnute zarad više sile ili dejstva neprijateljskih sila. U oba slučaja, on želi da bude tu, sa nama, da se zajedno radujemo, tj. da se radujemo njemu, i da zajedno tugujemo, da nas uteši, a i da mi utešimo njega, da nam u očima vidi da smo svesni da je učinio sve što se moglo – a ne može se nikada učiniti više nego što on čini, čak i ako sitničavi zakoni propisuju da ne treba da čini ništa, jer sistem funkcioniše drugačije. Ma haj’te molim vas: koji sistem?!

Ima tu, naposletku, nešto o čemu kanda nisam razmišljao ranije, a trebalo je. Sećate li se onog poljskog parapolitičkog pajaca Kačinjskog? Da, onog koji je, sve bezobzirnije gazeći zakone, ustav i demokratske norme, do pre nekoliko meseci bio bog i batina te velike zemlje, dok ga naposletku nisu oterali nazad u magle i sumrake iz kojih je proklijao? E pa, taj Kačinjski nije bio ni predsednik države, ni vlade, čak ni ministar ili bilo koja druga “javna vlast”, a ipak je zapovedao onima koji su to bili. On je bio samo – Vladalac. Za to mu je trebalo samo jedno formalno uporište (partija), drugo je obavljao sam. Kačinjski je, dakle, dugoročni uzor Vučićev. Ne žurite za zaključkom da je ta fatumska veza po srodnosti prekinuta. Ako bude imao pameti i sreće, sadašnjost Kačinjskog biće njegova ne baš daleka budućnost. A mi ćemo se već nekako snaći.