Osim izvesnih dijagnoza i bolničke hrane, gotovo svaka ne baš dražesna stvar na ovom svetu deluje kao da bi mogla da ima i svetliju, vedriju stranu, samo ako umete da je pronađete. Zar baš svaka? Recimo, meni to što Srbija nema nikakvo, a kamoli “toplo” more deluje dosta neutešno, jer smo em prisiljeni da se stiskamo i smaramo među voćnjacima i njivama, em da se pravimo da je to gde smo se okupili – pod onom mitskom šljivom – stvarno raj na zemlji i da nigde nema ništa lepše. U šta iskreno veruju samo Nenad Jezdić i jedan pomalo dementni čiča iz Krivošije kod Svrljiga.
Ipak, mislim da ću početi da menjam ovo mišljenje, jer na Mediteranu osim mediteranske klime i ishrane postoje i tzv. mediteranski običaji, čije se ponekad brutalno-skaredne manifestacije ovde ne bi okončale bez žrtava u ljudstvu i materijalu.
Tako je nedavno, povodom onog nekakvog svakofebruarskog Dana mimoze održan i karneval, neki mu reču i krnjeval. Znate kako to već ide: mlade, zgodne, oskudno odevene devojke južnjački osunčanih nogu prošetaju okolo s kitama mimoza kao nagoveštajem da će i nama jednom doći proleće –a onda ostave znatno starijim nam sugrađanka da nam to cveće prodaju. Danas bi se to valjda zvalo seks advertajzing, tada se zvalo “naša lijepa tradicijia”. Možda sam negde malo pobrkao redosled poteza, prašćajte, nisam u materiji.
Eh da, zaboravih reći nešto važno. Izvor i centar cele ove manifestacije je u Herceg Novom, gradu za koji sam ja učio u školi (komunističkoj, dijelektički prevaziđenoj) da je u Crnoj Gori, međutim izgleda da neka novija naučna istraživanja – ne zna se, doduše, iz koje tačno nauke – pokazuju da je ta varoš zapravo iz Srpske Boke, šta god to bilo – fizički ili metafizički entitet.
Kako god bilo, napravilo je u tom H. Novom karneval, a karnevalski je red, širom Sredozemlja, da se ritualno spali lutka koja bi imala predstavljati lik koji će te godine raspevanoj zajednici vedrih veseljaka simbolizovati dežurnog krivca za sve ono loše i zlo.
A ko bi narodu, vazda nezadovoljnom, mogao biti krivac ako ne – vlast? Uf, ali nije zgodno, novi su a još su i naši, da ih mi ne diramo… Pa dobro, onda po onima bivšima? To je bar lako sada, otkad Milu svaki magarac rep meri. Ipak, ni od toga ništa, nego se neki genije dosetio a rulja oduševljenim pokličima simpatično autentične mržnje potvrdila da je najpogodniji za to da izgori – Andrej Nikolaidis. Onaj Andrej Nikolaidis? Naravno, bez brige, nema ih dvojica ni u većim zemljama. Istina je i da je Nikolaidis najviše poradio na svojoj omraženosti kod besprizornih, ali ko bi imao srca da mu to zameri?
Nemam volje da ponovo rijem po govnima tražeći objašnjenje nastalo u umu kvaziduhovitog sociopate. Ne razlikuje se to mnogo – osim možda po do mučenja isforsiranoj “duhovitosti” – od koječega što je Nikolaidis i ranijih godina mogao pročitati i čuti o sebi. Osim što su mesto i način znakoviti i sablasni.
Kako može jedan pisac i novinar, čiji ceo javni kapital staje u njegov glas i autorski rukopis biti predmet tako vrele, strastvene, duboko odane mržnje? Nemojte mi samo reći “to je samo simbolika, njemu ne fali ni dlaka s glave”. Kako bi vam se dopala simbolika u kojoj vas neko kolje od učkura do grla bijela ili prazni šaržer u vas? A? Jedan mali, slatki igrokaz na kamenim pločama ubavog primorskoga grada?
Slično je, samo s druge strane granice, među svojim zemljacima koju godinu ranije prošao Ante Tomić. Neki se ugarci nose ponosno kao ordeni, kada ste već tu gde ste.
I zato kažem: dobro je da Srbija nema more. Nije mi, nažalost, baš teško da zamislim ko bi visio i goreo po tim procesijama sa bakljama i kukuljicama.
S druge strane, nama takve manifestacije – koje vuku na retro – nisu ni potrebne, kod nas se sve (post)modernizovalo i digitalizovalo, fašizam i svakovrsno mračnjaštvo još i najviše. Veliki Meštar svih telekrana sedi u enterprajz-sajz kontrolnoj sobi i koordiniše akcijama: koga spaliti, koga tek oprljiti, koga pomaziti carskom pažnjom.
Nego, sad mi nešto pada na pamet: u pretis-fazi svoje goropadne karijere neutvrdive vrste, nije li i Vučić bio sklon performansima natopljenim kiselim znojem njegove neduhovitosti? Znate ono, kada svojim političkim konkurentima skroji onako baš lepa štraftasta robijaška odelca? Nije bilo baš duhovito, ali je u izvesnom smislu svakako bilo smešno. U međuvremenu smo već i zaboravili kome je ta štraftasta konfekcija bila namenjena a taj zaborav možda ima neki viši, usudni smisao. Nije za onoga kome je namenjeno nego za onoga kome najbolje stoji. A modu za sledeće sezone kreiramo baš mi!
