Neophodnost radija

...

Struja se podrazumeva. Ne u smislu da ne možemo da očekujemo povremene probleme, prekide, kvarove, već da takvi incidenti neće trajati dugo i da će biti ograničeni. Zbog toga je prošlonedeljni “kurcšlus” koji je pola Balkana ostavio bez struje vrlo zanimljiv događaj, naročito iz ugla digitalizacije i novih tehnologija.

Ko ne zna, u petak, 21. juna došlo je do kvara na prenosnom sistemu u Albaniji ili Crnoj Gori (još se utvrđuje šta se dogodilo), a budući da su sistemi povezani kako bi se struja pozajmljivala i preprodavala, došlo je do lančane reakcije koja je rezultirala raspadom sistema u čak četiri države. Pored pomenutih, i u većem delu BiH i Hrvatske. Budući da je kvar bio lokalan, sistemi su vraćeni u normalno stanje relativno brzo, za nekoliko sati, otprilike kao kada vam u kući iskoče osigurači pa treba da ih uključite ponovo, samo što je ovde bilo baš mnogo osigurača. Bilo je neprijatno, bolje reći nekomforno, ali nisu zabeležene neke drame. Razlog za to je prevashodno otpornost sistema na kvarove. Mobilni operateri mogu neko vreme da funkcionišu i bez napajanja, na baterije i agregate, kao i datacentri, dakle, internet nije bio ugrožen ako se radi o prekidu od nekoliko sati. Isto važi i za druge sisteme, banke, medije itd; svi imaju rezervna napajanja za najvažnije potrebe tako da sada ne govorimo o tome ko će da nadoknadi izgubljeno, jer ništa nije nestalo. To su dobre vesti.

Dobra vest u ovom slučaju je i što nismo masovno prešli na električne automobile jer bi nekoliko sati bez punjenja svakako dovelo do nekih problema. Zastoja, gužvi, kašnjenja, umesto tek nešto malo konfuzije zbog isključenih semafora. Najmanji problem su privatna vozila, više se treba brinuti za komercijalna, posebno za gradske transporte. To su najbolje osetili oni koji su se u tom trenutku zatekli u nekom liftu; srećom, nijedna od pomenutih država nema metro niti naročito razvijen železnički saobraćaj.

To što su se ljudi na društvenim mrežama žalili na situaciju opet je dobra stvar. Vidimo da kod ovakvih situacija možemo i dalje da se oslonimo na internet i mobilnu telefoniju, naravno, uz rezervu da se ipak nije radilo o nekoj velikoj havariji već o iskakanju sistema koji se bez problema vraća u funkciju, samo je potrebno malo strpljenja.

Ali, šta ako je problem veći, a pre ili kasnije i to će nas snaći u manjoj ili većoj meri? Ako smo se potpuno oslonili na struju u svim aspektima našeg života, a zadesi nas nesreća koja se ne može brzo premostiti, šta tad radimo? Za početak, kako se informišemo o tome šta se, uopšte, dešava?

Pre samo desetak godina ovaj problem bio bi lakše rešiv. Svaki mobilni telefon tog vremena imao je sve što je potrebno da bi mogao da radi kao FM radio-prijemnik, s tim što bi priključene slušalice služile kao antena. Najbolji današnji telefoni, pre svih ajfon, izbacili su tu mogućnost iz vrlo sebičnog razloga. Žele da sav sadržaj primate preko njihovih strimova, koji se naplaćuju, ne sa FM predajnika koji emituje besplatno, a može se brzo i lako pokrenuti u slučaju neke veće nevolje kada je potrebno obratiti se javnosti koja je ostala bez medija i mobilnih mreža. Drugi razlog su različiti sistemi koji se koriste u svetu pa nije moguće napraviti jedinstveni mobilni uređaj za sva tržišta, a koji bi imao i funkciju radio-prijemnika. Što poskupljuje proizvodnju, odnosno smanjuje profit.

Moguće je da vam radio nikada neće biti potreban na ovaj način, ali ako se slučajno nađete u takvoj situaciji, vaš skupoceni telefon biće potpuno neupotrebljiv. Iako bi mogao da vam spase život. Vraćanje FM prijemnika u mobilne telefone, odnosno obaveza da ih imaju, jeste pitanje opšte bezbednosti. A ni komercijalna bezbednost nije za ­potcenjivanje.