Formalno gledano, uzroci koji su doveli do “Ribnikara”, Dubone, Malog Orašja i pada nadstrešnice na Želežničkoj stanici u Novo Sadu su različiti, dok je suština ista – nasilno prekinuti životi nevinih ljudi, usled različitih oblika korupcije i nebrige političkih i društvenih institucija i društva u celini i sistemski produkovane kulture nasilja koje je postalo način življenja.
Prvobitni šok 3. i 4. maja 2023. godine, zamenila je tuga, anestezirana višemesečnim masovnim protestima nakon kojih smo odlučili da zaboravimo sećanje, sećanje koje nas je trebalo prenuti, opomenuti i promeniti. Usklici kako “više ništa nije, neće i ne može biti isto” ostali su samo fraze bez sadržaja, upotrebne vrednosti i eksplikacija u praksi. Postalo je još gore jer su stvarani preduslovi da se isti ili slični događaji ponove.
SUMORNA STVARNOST
Tokom prethodne dve godine, sve je manje-više bilo pogrešno, pa smo drugu godišnjicu masovnih ubistava dočekali bez izgleda i pune svesti da se u dosadašnjem pristupu mnogo toga (ako ne i sve) mora pod hitno redefinisati.
Odnos sistema i društva prema roditeljima i porodicama ubijenih i ranjenih je od početka nehuman i neadekvatan. Prvo smo ih patetično žalili, onda smo ih se plašili, posle nekog vremena smo im prišli, pružili im deklarativnu podršku, a ubrzo smo se počeli ljutiti na njih i osuđivati ih. Ljutili smo se jer su njihovi zahtevi spram sistema i društva podrazumevali da svako od nas zaviri u sebe i menja se. Ispostavilo se da više boli da menjamo sebe nego da saučestvujemo u tuđem bolu, što je ograničeno i situacionog karaktera.
Državni aparat i ljudi koji ga čine radili su ono što inače rade, bahato su ignorisali probleme i stvarnost, neretko se varvarski podsmevajući bolu koji je paralisao celo društvo. Sa početkom masovih protesta, počeli su sa kontrolom štete koja je ogolila njihovu beskrupuloznost i neljudskost. Uz već standardne metode etiketiranja, javnog linča i progona svih kritičara režima, u cilju pasivizacije velikog nezadovoljatva i zabrinutosti javnosti, ponuđen je niz populističkih mera koje su šminkale, a ne menjale sumornu stvarnost.
Snižavanje granice krivične odgovornosti, uprkos tome što sve kriminalističke i ostale studije u društvenim naukama, ali i sudska praksa jasno kažu da to nije rešenje problema nasilja i stope kriminala, povećanje broja školskih policajaca bez obuka, sistema licenciranja i jasnih ovlašćenja, uvođenje, pa par meseci kasnije ukidanje moratorijuma na izdavanje dozvola za držanje i nošenje kratkog vatrenog oružja, testovi na narkotike u osnovnim i srednjim školama, formiranje Saveta za sprečavanje vršnjačkog nasilja, kontrola nasilnih sadržaja u medijima i na internetu bile su samo neke od mera koje nikada nisu zaživele, a i da jesu, ništa suštinski ne bi promenile niti su za cilj imale promenu.
Zahtevi da odgovaraju oni koji su u javnosti pokazali spisak dece za odstrel, koja su posle dobijala stravične pretnje, da odgovaraju oni koji su omogućili da Blažići nekažnjeno godinama šikaniraju meštane i gomilaju naoružanje, da se poveća broj psihologa i pedagoga u školama, da se prestane sa govorom mržnje i promovisanjem i normalizacijom nasilja u javnom prostoru od strane medija i najviših nosilaca vlasti su ignorisani. Pitanje sudbine maloletnog ubice ostalo je bez odgovora. Ta tema nikada nije otvorena ni u stručnoj javnosti.
ODSUSTVO REAKCIJE KAO REAKCIJA
Odsustvo reakcije sistema rezultiralo je prelivanjem nasilja iz javnog prostora u svakodnevni život, dok su se incidenti u školama nizali, uključujuči one u “Ribnikaru” (za mnoge javnost nikada nije saznala), a roditelji ubijene dece su počeli dobijati pretnje. Postojali su dobri razlozi zbog kojih se režim osećao ugroženo. Umesto da rešavaju probleme, odlučili su se za njima svojstvene i dobro poznate mehanizme: stvaranje podela, relativizaiciju, simulaciju i produkovanje zaborava.
Na sam pomen memorijalizacije stratišta, Savet roditelja iz “Ribnikara” je reagovao agresivno, bez trunke osećajnosti i empatije. Između suočavanja, sećanja, obrađivanja trauma, podrške roditeljima ubijene i ranjene dece i “odbrane” školskog dvorišta i zidova fiskulturne sale, odabrali su ovo drugo.
Da bi se legitimizovao diskurs “sistem nije zakazao”, “analitičari” su danonoćno na svim televizijama koje su pratili tabloidi objašnjavali da su ubistva 3. i 4. maja rezultat međunarodne terorističke zavere da bi se oslabila jaka, nebeska Srbija, sa krajnjim ciljem da se sruši njen predsednik. Roditelji i građani su pozivali da sve stane, a režim je u predizbornu kampanju ušao sa sloganom “Srbija ne sme da stane”.
Blaža verzija relativizacije je pratila liniju osude zapadnih vrednosti koje su “pokvarile i instruirale ubice”. Klasičan populistički i inverzivni pristup – nije do nas nego do zamišljenog drugog koji je zao.
Pokretanjem krivičnih procesa fokus javnosti i porodica preusmeren je na suđenja. Premda je bilo nužno da se dese, ona nisu i ne mogu doneti neophodnu pravdu, naročito ne u slučaju “Ribnikara”, jer za ubistva niko neće odgovarati niti su suđenja rekonstruisala okolnosti koje su dovele do ubistava. Dobro je što je do suđenja došlo, ali su ona po svojoj prirodi limitirana i predstavljaju samo delić opšte slagalice i onoga što nam je potrebno.
Nakon protesta roditelja ubijene dece, apela, molbi, dopisa i urgencija, Vlada je u martu prošle godine formirala Radnu grupu za uspostavljanje memorijalnog centra koju prati Multidisciplinarni tim sastavljen od stručnjaka iz različitih oblasti koje su birali roditelji. Time su, sa jedne strane, roditelji dobili neku vrstu emotivnog zadovoljenja i kakav-takav institucionalni okvir da osmisle sećanje na svoju decu, kanališu sopstveni bol i pokušaju pomoći društvu da postane bolje, dok je društvo odahnulo, skinulo sa sebe odgovornost nošeno mišlju da će ono što svi moramo završiti, sada završiti ranjeni roditelji i nekolicina stručnjaka, a vlast je dobila pokrivalicu za javnost i dokaz da je “dobronamerna”.
BOL I KATARZA
Paradokaslno, tek sa formiranjem ova dva tela otvorio se put simulacijama i zaboravu. Veliku i opravdanu sumnju stvarali su i stvaraju članovi Radne grupe delegirani po funkciji. Našao se tu ministar koji je lično širio teorije zavere o 3. i 4. maju, gradska funkcionerka koja je proneverila milione evra namenjih deci, čovek iz Ministarstva prosvete koji žmuri na to što škole žmure na dokumentovane slučajeve nasilja od strane prosvetne inspekcije… Sa ljudima koji relativizuju, ne reaguju na nasilje, sa onima koji su stvarali, čine i održavaju sistem koji je progutao društvo i državu nije moguće oporaviti i popraviti društvo. Oni su deo problema, a ne rešenja.
Velikim zalaganjem i pregalačkim radom Multidisciplinarnog tima i roditelja, prva godišnjica masovnih ubistava je obeležena prigodno i dostojanstveno. Bilo je bolno i katarzično – izgledalo je da smo na dobrom tragu. Uprkos brojnim incidentima, Nedelja sećanja i zajedništva je prošla u dobrom duhu.
Da smo daleko od dovoljnog, pokazalo je vreme od maja prošle do maja ove godine izbacivši pred nas sve naše greške, lutanja i saplitanja – 3. i 4. maj su se spominjali vrlo sporadično, uglavnom u servisnim informacijama sa ročišta i najavama događaja koje su porodice uz pomoć nekolicine ljudi osmislili u znak sećanja na svoju decu. Rad Multidisciplinarnog tima i Radne grupe ostao je van radara javnosti.
Umesto dijaloga o svakoj temi, dobili smo za naše društvo i kulturu tako karakteristične oktroisane i paternalističke odluke. Jednostavnije rečeno, “Ribnikar”, Dubona i Malo Orašje su prestali da budu tema, osim za porodice i one koji su na različite načine sa njima povezani.
NEOPHODNI KORACI
Drugu godišnjicu masovnih ubistava smo obeležili skromno i performativno. Što je najgore, verovatno je to bilo najbolje i najviše što se moglo u aktulenom kontekstu i u ovakvoj državi.
Uostalom, kakav odnos vlast ima prema danima koje je sama proglasila Danima sećanja na žrtve masovnih ubistava mogli smo videti prošle subote kada su u okviru nacionalističke, populističke i kič manifestacije Beogradski dani porodice pozvali građane da se smeju, igraju na koncertima, uživaju sa mažoretkinjama, a decu da vežbaju preciznost gađanja, sve u danu kada je dete u centru Beograda pobilo decu i čuvara u školi. Koliko su bezdušni, pokazali su postavljanjem bina i štandova na Tašmajdanu, tik pored bine na kojoj se obeležavao 3. maj. Bio je to šamar roditeljima i celoj javnosti i izliv njihove socipatologije. Odnos najšire zajednice prema roditeljima, 3. i 4. maju očitava se i u činjenici, odnosno očekivanju da roditelji budu nosici procesa memorijalizacije i suočavanja, što je nefer, nenormalno, licemerno i nelogično – društvo mora njih podržati, a ne obratno.
Razume se, Srbiji i Beogradu je neophodan memorijal. Jasno je i to da memorijala ne može biti bez učešća i podrške države. Međutim, izgubili smo iz vida da je od memorijala važniji proces dolaska do postojanja tog fizičkog prostora. Taj proces u dobroj meri definiše svrhu i sadržaj institucionalnog sećanja, odnosno čuva sećanje i sve vrednosti do kojih smo došli tokom pomenutog procesa. Badava nam memorijalni centar ako pre toga nismo razgrnuli čitave slojeve onoga što nas je dovelo do toga da o memorijalnom centru pričamo. Društveni i psihološki procesi imaju svoj red i zakonomernosti. Ne može se preskočiti deset koraka i živeti u uverenju da smo na dobrom tragu. To će nas odvesti u još veći prostor predefinisanih problema.
Ovogodišnji 3. i 4. maj su bili velika opomena i signal da smo zakazali. Očigledno smo mnogo grešili, vreme je da te greške osvestimo i promenimo pristup. To dugujemo sebi, a pre svega Mari, Ani, Sofiji, Bojani, Andriji, Adriani, Emi, Katarini, Angelini, Draganu, Milanu, Kristini, Daliboru, Petru, Nemanji, Lazaru, Marku, Aleksandru i Nikoli.
Autor je predstavnik udruženja Društvo za održivu budućnost – Koraci
