Kako podnosite opštu mobilizaciju

Pre nekoliko dana banka mi je poslala obaveštenje da će u roku od nekoliko nedelja promeniti način pristupanja onlajn bankarstvu klijenata na kompjuteru. Uz šifru, ubuduće ću morati potvrdno da odgovorim na poruku koju će mi pri logovanju poslati na mobilni telefon.

To je dobra ideja u vreme fišinga i drugih prevara. Neko može da vas navede da mu otkrijete pasvord (desilo mi se i to kada sam svesno proveravao kako funkcioniše jedna prevara), ali u ovom slučaju prevarant bi morao da bude i u posedu vašeg telefona, što nije čest slučaj.

Ali, šta je sa situacijama kada vam je potrebna neka transakcija, a telefon vam nije dostupan, bilo da ste ga izgubili, zaturili, oštetili, ostali bez baterije? Zamislive su mi brojne situacije tog tipa i pristup računu pomogao bi mi da nešto od toga rešim. Dodajte na to da ste u inostranstvu, bez mogućnosti da sa svojim operatorom regulišete izdavanje nove SIM kartice i eto filma ili barem zapleta u komičnoj seriji.

Pre izvesnog vremena žurio sam na, za mene, važan sastanak i kada sam parkirao, shvatio sam da mi je telefon ostao kod kuće i da ne mogu da platim parking. Još jedna komična scena pisala se sama dok sam pokušavao da ubedim prolaznike da mi parking plate svojim telefonom, a da im zauzvrat dam keš (dvostruki). Iz petog pokušaja mi je uspelo.

Zaključak je da ćemo bez mobilnog telefona uskoro biti potpuno bespomoćni u urbanom sistemu koji teži apsolutnoj digitalizaciji. Svi administrativni servisi prilagođavaju se mobilnim aplikacijama pre nego desktop ili laptop pristupu. Mobilni telefon, baš kao u slučaju moje banke, postaje bolji dokaz mog autentičnog postojanja nego lična karta. Čovek može da bude beskućnik, ali mora(će) da ima mobilni telefon. Jer u bezgotovinskom društvu, ka kome smo krenuli, ni beskućniku nećete moći da priložite neku pomoć niti će išta moći da kupi. U Kini je to već stvarnost.

Sredinom devedesetih, kada su pioniri korišćnja mobilnih telefona maltretirali okolinu svojim glasnim razgovorima, Umberto Eko je u besu napisao da je mobilni telefon potreban samo ljudima koji čekaju na transplantaciju organa, vodoinstalaterima i preljubnicima. Nekoliko godina kasnije, kada su već svi podlegli toj vrsti komunikacije i javni razgovor se više nije smatrao nepristojnim, Eko je revidirao svoje stavove ostajući pritom čvrst u uverenju da mobilni, ipak, neće koristiti šefovi velikih kompanija i predsednici država (naročito SAD), budući da komunikacije za njih obavljaju timovi pomoćnika i sekretar/ica. Prevario se, opet.

Zamislivo mi je da eUprava koncentriše sve moje podatke tako da im lako mogu pristupiti mobilnom aplikacijom, koja bi služila i kao dokaz da imam neku dozvolu, diplomu ili šta je već nekome od mene potrebno. Činjenica da dokaz pružam sa sopstvenog telefona bila bi jači adut od fizičkog dokumenta koji se, možda, može pozajmiti (zdravstvena knjižica npr.) ili falsifikovati. Dok mobilni telefon daje mogućnost potpune autentifikacije, recimo otiskom prsta ili prepoznavanjem lica budući da nam je biometrija već u sistemu. Nije mi poznat slučaj da neko lični mobilni telefon dobronamerno pozajmljuje bilo kome na nekoliko sati ili dana. Niti da ga iko traži.

Već smo u stvarnosti u kojoj svako ima mobilni telefon, a prelazimo u onu gde to postaje društvena obaveza. Dok ne stignemo do toga da je život bez telefona tehnički jeziv. Homo celularis je ime koje je skovao Umberto Eko za takvog čoveka. Nije mislio preterano pohvalno, ali ja i dalje vidim više prednosti nego mana u takvom sistemu, mada mane mogu biti užasavajuće. Mislim da bi i Eko bio zadovoljan činjenicom da su se bučni razgovori u javnosti preselili u poruke.