Nezahvalno je baviti se decom i mladima. Oni niti znaju šta misle, niti znaju šta pričaju. Dužnost nas odraslih i zrelih ljudi je da ih stalno podsećamo na to. I da im ne dopuštamo da bilo šta što hoće da izraze prođe bez našeg nadzora. Jer su mladi i nemaju pojma.
Nezahvalno je baviti se decom i mladima na Javnom servisu, jer oni nisu punoletni, pa nam ne plaćaju pretplatu. Štaviše, oni ne gledaju televiziju, niti slušaju radio. Oni prate Jutjub kanale i podkaste. Oni nisu javnost koju Javni servis servisira. Osim kad se Javnom servisu omakne. Pa napravi skandal, takoreći medijski državni i društveni udar. Kad se neki zlobnici s Javnog servisa sete da i tom nepretplatničkom delu javnosti treba posvetiti neku pažnju. Ali nećete daleko stići, javnost će vas ukoriti. Neće javnost ostati nema pri vašem korišćenju mladih u manipulativne svrhe. Niti će se vaši nadređeni obratiti toj javnosti da vas zaštite kada se drznete da date prostora tim neoformljenim i krhkim mladim bićima, i kada ciljano zloupotrebite njihovu naivnu neodraslost.
“Kad je dete bilo dete,
Nije znalo da je dete,
Sve je imalo dušu,
I sve su duše bile Jedna”
I tako dalje, i jeste, jeste… Sve je Jedna duša. Naučite decu da to tumače na ispravan način. To je vaš zadatak, zato vas plaćaju građani, roditelji, babe i dede. Samo je Jedan način ispravan. Sprovedite svoje vaspitne i obrazovne ciljeve na Pravi i Jedini način. Ukalupite našu mladost po merilima starosti. To je tradicija, to je vrednost, to je javni interes. Sasecite u korenu svaku naivnu i nepromišljenu misao mladosti. Naučite ih da budu starobojažljivi, jer stari uvek znaju bolje. Odvratite ih od glupih mladalačkih pitanja, stanite na put njihovim detinjim maštarijama.
“Kad je dete bilo dete,
Postavljalo je ova pitanja:
Zašto sam ja baš ja, a ne ti?
Zašto sam ovde, a ne tamo?
Kad je počelo vreme
I gde se prostor završava?
Da li je možda život pod Suncem samo jedan san?
Nije li ono što vidim, čujem i osećam
Samo odraz jednog Sveta pre ovog Sveta?
Ako znam da postoji zlo,
Postoje li zaista i zli ljudi?
Kako to da JA, uopšte kao da nisam postojao
Pre nego što sam postao JA,
I da jednom JA, koji sam,
Više neću biti JA?”
Oh, ta glupa i naivna deca! Ona ne znaju za pojam javnog interesa. Ona nemaju ožiljke iskustva i zato ih ne treba slušati. Ako se drznu da se naprave pametna, treba im samo uzvratiti sa “ko te šiša, mali!”. Još ubedljivije je ne obratiti im se uopšte, samo ignorisati sve što oni pričaju. Da, ignorisanje je još efektnije, a i finansijski održivije. Ko ih šiša!
“Kad je dete bilo dete,
Davio ga je spanać, grašak, sutlijaš,
Na pari kuvan karfiol,
A sad sve to guta,
Ne samo zato što se mora.”
Naša deca treba samo na pečenju da odrastaju, sve ostalo su strane plaćeničke namirnice. Samo kaša od škembića za srpsku decu! Roditelji koji poturaju svojoj odojčadi kaše od brokolija i kelja, pa to su strani plaćenici jedan na jedan.
“Kad je dete bilo dete,
Slatke bobice bi mu ispunile šaku
Baš kao što to bobice čine,
Pa i sad bi.
I zeleni orah gorčinom jezik natopio,
Baš kao što sad natapa,
I sa svakog bi vrha planinskog,
Još višem vrhu hitao,
u svakom gradu velikom,
još većem gradu klicao,
I ništa se nije promenilo.”
Mi, radnici Javnog servisa moramo objektivno prenositi stvarnost. Da, bez ikakvih maštarija i preuveličavanja, bez ikakvih subjektivnih koještarija. Jedino pitanje koje se nameće jeste čiju stvarnost prenosimo. I da li odgovorno tvrdimo da postoji samo jedna stvarnost na ovom svetu?
“Za trešnjama do najviše krošnje posegao,
sa strašću koju i danas poseduje,
Ali i sramežljiv pred nepoznatima,
Baš kao nekad.
Prvi je sneg nesrtpljiv iščekivao,
Na isti način kao i danas.”
Da li možemo jednog dečaka koji samo želi da vozi skejt ostaviti na miru? Da li, kao društvo, možemo da prihvatimo da i jedno dete, koje ima sopstvene želje i ciljeve, može da izgovori nešto što uzruja čitavu javnost, a da nije insturirano, izmanipulisano i slično, već da je samo iskreno, otvoreno i oslobođeno pričalo o stvarima koje su mu se dešavale u životu? Da li možemo da prihvatimo Dečji program Javnog servisa koji daje slobodu deci da se izražavaju kako žele, ili je tako nešto preveliki prestup za ono što smatramo javnim interesom?
“Kad je dete bilo dete,
Bacilo je štap kao koplje,
Pravo u drvo,
Gde i danas podrhtava.”
Podrhtvamo li i dalje ili smo utrnuli?
Autorka je urednica u Redakciji školskog programa RTS u Beogradu
