Kako je pukla desnica

...

Znate već svi tu priču, slušamo je svakodnevno sa režimskih televizija: postoje ti neki elitisti iz kruga dvojke, drugosrbijanci, autošovinisti, koji mrze sopstveni narod, preziru parizer, pljuckaju na šajkaču, podsmevaju se našim svetinjama, priznaju Kosovo, smatraju Srbe genocidnim itd. Istina je, međutim, prilično drugačija: niko se ne ljutka na sopstveni narod tako strastveno kao razočarani desničari i nacionalisti. Kako je još davne 1997. na Peščaniku pisao Ivan Čolović:

“(Ž)rtve ratobornih nacionalističkih kulturtregera nisu samo drugi, drugi narodi, druge kulture, druge vere. Njihova bogomdana misija širenja jedine autentične kulture i jedine prave vere ostvaruje se takođe, ako ne i najviše, na štetu sopstvenog naroda… Govori proroka nacionalne kulture puni su lamentacija u stilu O tempora, o mores. Kako kaže jedan od njih, Srbi su ‘mnogo površan’, ‘moralno labav’, ‘neprosvećen, nedovoljno vaspitan narod’, narod ‘sklon zaboravu’, koji ‘živi u plićacima’ i ‘voli vulgarnu muziku sa neukusno odevenim pevaljkama’. Tako kritički i s toliko potcenjivanja o Srbima ne govore ni njihovi najljući neprijatelji u inostranstvu”.

Koliko je tačna i precizna ova Čolovićeva dijagnoza, mogli smo da vidimo i pre nekoliko nedelja, u slučaju (bivšeg) lidera Dveri Boška Obradovića, koji je nakon izbora podneo ostavku na mesto predsednika stranke. Iako je ovaj čin obrazložio potrebom da dostojanstveno i “gospodski” preuzme odgovornost za loš rezultat Dveri, Obradović nije odoleo da ne doda i sledeću jeremijadu: “U Srbiji su pobedili prevaranti. Srbija je zemlja koja želi prevarante. Srbija želi Vučića i Dačića, koji ih kradu i varaju 30 godina, želi neke ljude koji su se setili pre dva meseca da su opozicija, poput Branimira Nestorovića ili Miloša Jovanovića, koji nikad nisu organizovali nijedan protest protiv vlasti, koji nisu otvorili nijednu kriminalnu aferu, koji nikad nisu hapšeni, koji su deo ovog sistema koji ih je uljuljkao”.

PLIMA DESNICE U SVETU, OSEKA U SRBIJI

Ovako kritički i sa ovoliko potcenjivanja o Srbima i Srbiji (“Srbija je zemlja koja želi prevarante”) zaista ne govore ni njihovi najljući neprijatelji.

Ali ako ostavimo po strani Obradovićevo ljutkanje na narod, ostaje zaista zanimljivo pitanje – kako je srpska (ekstremna) desnica tako spektakularno podbacila na poslednjim izborima, i to u trenutku kada njihovi idoli i saveznici iz evropske i američke desnice ostvaruju sve ozbiljnije uspehe? Dveri su možda i najbolji primer za ovu zagonetku. Ovaj desničarski pokret koji se pravovremeno transformisao u stranku, rano je prepoznao trend uspona nove, populističke desnice i spremno prihvatio neke od njenih osnovnih postulata – antisistemski pristup, borbu protiv establišmenta, antimigrantski i anti-LGBT narativ, ali i inkorporiranje izvesnih socijalnih i ekoloških tema koje su se prethodno prepoznavale kao “leve”.

Pored toga, Obradović se brzo profilisao kao prepoznatljiva i harizmatična liderska figura, koja ne samo što je bila potpuno posvećena politici, već je pokazala spremnost da uči i da se menja (dobar primer su “mejnstrimizacija” kroz koju je Obradović prošao tokom istina kratkoročne faze članstva Dveri u Savezu za Srbiju, kao i saradnja sa delovima NGO sektora oko pitanja izborne reforme, kao i masteriranje na ovoj temi na Fakultetu političkih nauka). Sve to se dešavalo tačno na vreme da se uhvati rastući talas desničarskog populizma koji je u to vreme preplavio Evropu i pretio da potopi i SAD, a sam Obradović je u svojim javnim nastupima neretko povlačio paralele između Dveri i njihovih zapadnih uzora.

Dolazi naše vreme, govorio je Obradović u parlamentu, danas pobeđuju Tramp, Orban, Le Pen, AFD, Đorđa Meloni, a sutra će pobediti Dveri, koje promovišu istu ideologiju. Međutim, Obradovićeva predviđanja se nikada nisu ostvarila. Dveri ne samo što nisu pobedile, nego nikada nisu uspele da se odvoje od borbe za cenzus, koju su na prethodnih nekoliko izbora na jedvite jade uspevale da dobiju, ali su je na poslednjim izborima, kao deo koalicije Nacionalno okupljanje, konačno izgubile.

Mnogo je već napisano na ovu temu i mnogo toga zvuči ubedljivo. Neki tumači smatraju da je koaliciji Dveri i Zavetnika presudilo to što nisu želeli jasno da se odrede prema vlasti i proevropskoj opoziciji i da su ih njihovi birači, naročito birači Dveri, koji su strastveno antirežimski nastrojeni, zbog toga kaznili. Prednost ovog objašnjenja je što ono ujedno objašnjava i zašto je druga desničarska koalicija, NADA, sastavljena od POKS-a i Novog DSS-a, uspela da izbegne fijasko koji je pogodio Nacionalno okupljanje (iako je zabeležila nešto slabiji uspeh nego na prethodnim izborima, NADA je ipak komotno prešla cenzus).

Naime, Miloš Jovanović, lider Novog DSS-a, tokom kampanje je više puta jasno naglasio kako je njihov glavni protivnik vlast Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke, te da je koalicija čiji je on jedan od lidera spremna na postizbornu koaliciju sa proevropskom opozicijom, odnosno koalicijom “Srbija protiv nasilja”. Nasuprot tome, Milica Đurđević Stamenkovski je u svim svojim medijskim gostovanjima insistirala na ekvidistanci prema režimu i proevropskoj opoziciji, što je doprinelo tome da se koalicija Nacionalno okupljanje od strane sopstvenih birača percipira kao nedovoljno opoziciona.

Kada se uzme u obzir da predstavnicima ove koalicije u poslednjem izbornom ciklusu nije bio dopušten pristup režimskim medijima, te da su najviše pojavljivanja imali upravo na medijima poput N1 i Nova S, ovo objašnjenje postaje još ubedljivije. Do glasača kod kojih bi ekvidistanca prema vlasti i opozicije mogla da bude plus, onih koji prate Hepi i Pink, Nacionalno okupljanje medijski više nije nije moglo da dobaci, a kod onih do kojih je dobacivalo – gledalaca N1 i Nove S – ova ekvidistanca je mogla biti samo minus.

FIJASKO I FAKTOR NESTOROVIĆ

Kad smo već kod medija, tu je i drugo objašnjenje fijaska Nacionalnog okupljanja, koje glavnu ulogu pripisuje upravo režimskim medijima sa nacionalnom frekvencijom. Prema njemu, uspeh koje su 2022. ostvarile stranke članice Nacionalnog okupljanja a koje su tada na izbore išle odvojeno (Zavetnici samostalno, a Dveri u koaliciji sa jednom od frakcija POKS-a), pre svega je zasluga režimskih medija. Oni koji su pratili ovu kampanju setiće se da je u to vreme Milica Đurđević Stamenkovski bila miljenica Hepija, Pinka i Prve i da se praktično nije skidala sa jutarnjih programa ovih televizija na kojima je dobijala mogućnost, rezervisanu samo za one bliske režimu, da natenane, smireno, bez upadica i napada od strane voditelja i drugih gostiju, izlaže svoj program i ideje.

Sa Dverima je bilo nešto drugačije – iako oni baš i nisu imali ovakav povlašćen tretman na režimskim televizijama, svega nekoliko nedelja pred izbore “dodeljen” im je neko ko je u tom trenutku bio apsolutna zvezda ovih televizija, a to je Branimir Nestorović, uz čiju pomoć je koalicija čiji su bili deo i uspela da preskoči cenzus.

U ovoj kampanji, međutim, Milica “Zavetnica” ne samo da nije imala pristup režimskim medijima, već su sa ovih medija često dolazili napadi na nju. Branimir Nestorović, pak, ovaj put nije priskočio u pomoć Dverima, već je na izbore išao na čelu sopstvenog pokreta, “Mi – glas iz naroda”, koji je ostvario neočekivano dobar uspeh kako na republičkim tako i na beogradskim izborima. Drugim rečima, prema ovom objašnjenju, uspeh ekstremne desnice direktno je proporcionalan njenoj zastupljenosti na režimskim medijima, a naročito televizijama sa nacionalnom frekvencijom.

Kada njenih lidera ima na ovim medijima i kada ih ovi tretiraju pozitivno ili neutralno, ona prolazi dobro. Kada je na njima nema ili je čak izložena napadima, ona prolazi loše. Režim manipuliše ekstremno desnim opcijama naizmenično im dajući pozornicu na nacionalnim frekvencijama i tako je u stanju da ih spušta ispod cenzusa ili podiže preko njega, zavisno od aktuelnih potreba. Tako je Nestorović takoreći preko noći zamenio Dveri i Zavetnike u republičkom i gradskom parlamentu.

Iako je i ovo objašnjenje u izvesnim aspektima ubedljivo, ono izgleda da nije dovoljno jer ne uspeva da objasni kako je koalicija NADA, čiji je lider Miloš Jovanović tokom prethodne izborne kampanje takođe imao povlašćen tretman na režimskim televizijama, a tokom ove sa njih takođe bio proteran i napadan, uspela da izbegne sudbinu Nacionalnog okupljanja.

Treće objašnjenje je možda i najjednostavnije, ali i najkonspirativnije. Ono kaže da su Zavetnici stranka koja je sve vreme radila za režim i koja je imala zadatak da osujeti svako potencijalno ujedinjavanje na desnici (slično onom koje se desilo na proevropskom delu opozicione scene sa formiranjem koalicije “Srbija protiv nasilja”), kao i da svojim ponašanjem “minira” koaliciju Nacionalno okupljanje i ostavi Dveri ispod cenzusa. U svetlu postizbornog ponašanja predsednice ove stranke Milice Đurđević Stamenkovski i skoro pa ljubavnih poruka koje u poslednje vreme razmenjuje sa predsednikom Srbije, ni ovo objašnjenje ne zvuči neubedljivo.

Svako od navedenih objašnjenja objašnjava ponešto, a pošto ona nisu ni međusobno isključiva već potencijalno komplementarna, najbolje rade u kombinaciji. Pa ipak, čini mi se da ni tako iskombinovana ona ne uspevaju da objasne sve što treba objasniti ili da postoji nešto što im promiče. Naime, verujem da postoje i dublji, strukturni i ideološki razlozi za fijasko Nacionalnog okupljanja, koji postaju najočigledniji kada se ova koalicija uporedi sa konkurentskom koalicijom NADA.

Iako na prvi pogled Boško Obradović i Miloš Jovanović mogu izgledati kao ideološki skoro nerazlučivi, već pri malo ozbiljnijoj analizi može se uočiti da postoje značajne razlike između načina na koji se ova dva lidera, pa samim tim i njihove stranke i koalicije, ideološki profilišu. Dok su Dveri (a u nešto manjoj meri i Zavetnici) odlučili da se skoro u potpunosti vežu za teme i ideološke preokupacije zapadne nove desnice, kako one iz američkih “kulturnih ratova” (anti-LGBT teme, transfobiju, širenje straha od “rodne ideologije”), tako i one popularne kod Orbana, Meloni i nemačkog AfD-a (strah od migranata, odbrana hrišćanske evrope, itd), koalicija NADA je nastupila kao znatno klasičniji primer “stare” srpske desnice (što nije ni čudo, s obzirom da je sačinjavaju “stranke naslednice” DSS-a i SPO-a), sa fokusom na vojnu i političku neutralnost, očuvanje suvereniteta i generalni konzervativizam, koji je samo povremeno koketirao sa pomodnim temama zapadne nove desnice i tviter ratnika u kulturnim ratovima.

Možda još i važnije od toga, dok su tokom pandemije Dveri naglavačke uskočile u antivakcinalnu histeriju (u tome se pridružujući još jednom ubedljivom gubitniku ovih izbora – Saši Raduloviću i pokretu “Dosta je bilo”) organizujući proteste ispod prozora članova Kriznog štaba i izvikujući parole koje su ove poredile sa nacističkim zločincima poput Mengelea, stranke koje sačinjavaju koaliciju NADA su se uglavnom držale izvan svega toga. Konačno, postoji razlog zašto su na izborima 2022. upravo Dveri prihvatile Branimira Nestorovića (i ne samo njega, već i notorno antivaksersko udruženje Lekari za nauku i etiku) u svoje okrilje – ova stranka je tada otvoreno i neuvijeno zaigrala na kartu otpora vakcinaciji i pandemijskim merama, i upravo im je ta karta sada sa lakoćom izbijena iz ruku i prebačena u neki drugi špil.

TEORETIČARI ZAVERE – UJEDINITE SE

U knjizi Kako funkcioniše fašizam, filozof Džejson Stenli prepoznaje “nestvarnost” (unreality) kao jednu od ključnih strategija fašističkih pokreta i režima, ali i mnogih koje danas prepoznajemo kao tipične predstavnike nove populističke desnice. Kako bi onemogućili demokratsku deliberaciju o pitanjima od javnog značaja, ekstremni desničari zatrpavaju javni prostor najbizarnijim teorijama zavere, koje razjedaju zajedničku stvarnost kao preduslov razložne diskusije i umesto toga kreiraju nestvarni svet u kojem je nemoguće razlučiti istinu od fikcije.

Međutim, prema Stenliju, teorije zavere za fašističke političare imaju još jednu ulogu: one su “oruđa za napad na one koji ignorišu njihovo postojanje; ne izveštavajući o njima, mediji počinju da izgledaju pristrasno i na kraju kao deo iste one zavere o kojoj odbijaju da izveštavaju”.

Stenli navodi više primera, kako istorijskih, tako i savremenih. Nacisti su, na primer, nazivali mejnstrim štampu svog vremena “lažljivom štampom” (Lügenpresse) i optuživali je da radi za Jevreje, jer nije izveštavala o jevrejskoj zaveri. Donald Tramp je, još pre nego što je postao republikanski predsednički kandidat, optuživao mejntrim medije poput CNN-a da “rade za Obamu” jer nisu izveštavali o konspirološkoj teoriji po kojoj tadašnji predsednik Barak Obama nije rođen u Americi, pa samim tim nema prava ni da bude predsednik. Iz istih razloga, Tramp je favorizovao desničarski Foks njuz jer je ova stanica bila spremna da ga poziva u goste da promoviše ovu teoriju. Partija prava i pravde Jaroslava Kačinjskog, koja je nedavno zbačena s vlasti u Poljskoj nakon osam godina vladavine, vlast je osvojila, između ostalog, i tako što je diskvalifikovala poljske mejnstrim medije zbog toga što ovi nisu izveštavali o navodnoj zaveri koja je stajala iza avionske nesreće u kojoj je poginuo Jaroslavljev brat Leh Kačinjski. Mađarski premijer Viktor Orban promovisao je antisemitsku teoriju zavere po kojoj Džordž Soros planira da preplavi Evropu stotinama hiljada migranata, a činjenicu da mejnstrim mediji nisu ovu izmišljotinu uzeli za ozbiljno tretirao je kao dokaz da i oni rade za Sorosa, odnosno, da su deo njegove zavere.

Tako su, dakle, radili uzori naših ekstremnih desničara – promovišući teorije zavere, diskreditovali su medije i institucije koji prenose proverene informacije, a sebe predstavljali kao hrabre disidente, spremne da se u ime istine suprotstave moćnoj zaveri političkog establišmenta, mejnstrim medija i “duboke države”. Na ruku im je išlo to što mejnstrim mediji u zapadnim demokratijama zaista ne promovišu konspirologiju, što je onda učinilo da nova desnica izgleda kao jedini “antisistemski” igrač u ponudi.

U Srbiji, međutim, stvari stoje prilično drugačije. Ne samo da su mejnstrim mediji ovde otvoreni za najluđe konspirološke teorije, već ove teorije otvoreno promovišu najbliži saradnici režima, njemu naklonjeni komentatori i njegovi verni sledbenici. Branimir Nestorović, konačno, nije u žižu javnosti ušao sa margine nego sa zvanične konferencije za štampu istog onog Kriznog štaba o kojem će kasnije govoriti sve najgore, a famozne reči o “najsmešnijem virusu” i “šopingu u Milanu” nije izgovorio u emisiji Teše Tešanovića, nego stojeći pored predsednika Srbije. Iako je ubrzo nakon toga zaista postao nekrunisani kralj konspiroloških emisija na Jutjubu, za svoju vidljivost i masovnu popularnost ovaj konspirolog može pre svega da zahvali medijima sa nacionalnom frekvencijom poput Hepija i Pinka, dakle, istim onim medijima koji neumorno promovišu režim Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke.

Drugim rečima, “nestvarnost” je ovde igra koju sa najvećim uspehom već igra sam režim Aleksandra Vučića. Upravo ovaj režim sistematski zasipa javnost teorijama zavere i na taj način guši svaku razložnu debatu o pitanjima od javnog značaja, upravo on izvlači najviše koristi iz takvog stanja i upravo on sebe predstavlja kao antisistemskog igrača, koji hrabro prkosi vladarima sveta, kako u zemlji, tako i u inostranstvu.

U takvoj situaciji, malo prostora uopšte ostaje za bilo koga drugog ko bi želeo da igra istu igru, a i to malo opet zauzdava režim kontrolišući najvažnije kanale za diseminaciju teorija zavere – televizije sa nacionalnom frekvencijom. Zato su ekstremnoj desnici, koja se odlučila da igra istu konspirološku igru kao i sam režim, stajala na raspolaganju samo dva puta: da se prikloni režimu i dobije prostor na nacionalnim televizijama ili da pokuša da nastupi koliko-toliko opoziciono, ali po cenu da izgubi mesto u medijima koji “govore istinu” o zaveri, dakle, srpskom pandanu Foks njuza.

Na izborima 2022. odabrala je prvu varijantu i profitirala, na ovim poslednjim, odabrala je drugu i propala. Nezavisne televizije koje su joj stajale na raspolaganju tokom ove kampanje, N1 i Nova S, nisu mogle da joj pomognu jer one predstavljaju tipične primere upravo onih mejnstrim medija koji ne promovišu teorije zavere i koji samim tim sledbenici ovih teorija smatraju delom zavere. Iz toga razloga, već temeljno sluđena glasačka baza esktremne desnice ne veruje ničemu što dolazi iz ovih izvora, pa samim tim, ni ekstremnoj desnici kada se na njima pojavljuje. Sklonost stranaka ekstremne desnice da u manjoj ili većoj meri sarađuju sa režimom stoga nije pitanje samo oportunizima njenih lidera, već i direktna posledica ideologije koju promoviše i koja je “gura” u naručje režimskih medija, a sledstveno tome i samog režima.

Teško je sa potpuno drugačijih ideoloških pozicija, sa kojih inače nastupa autor ovih redova, posavetovati desnicu, naročito onu ekstremnu, šta i kako treba da radi, međutim, teško je ne konstatovati da je primer koalicije NADA pokazao da je malo veće uvažavanje realnosti ipak sigurniji put ka izbornom uspehu. Ništa ne može zameniti pravo političko organizovanje na terenu i artikulaciju realnih interesa ljudi, a naročito ne nekritičko imitiranje stranih uzora, kako god uspešni oni bili. Da ne pominjem da se sa desnicom koja nije sluđena pričama o “velikom resetu” i “rodnoj ideologiji” mnogo teže manipuliše, kao i da je ona potencijalno ozbiljnija pretnja za režim, kako zato što je otvorenija za saradnju sa mejnstrim opozicijom, tako i zato što može izvući mnogo više koristi za sebe iz pojavljivanja na nezavisnim medijima. Nadajmo se da će to biti lekcija koju će postojeća ili neka nova desnica naučiti iz ovih izbora.

Autor je docent na Filozofskom fakultetu u Nišu i poslanik ZLF u novom sazivu Narodne skupštine