Kada veštačka inteligencija ostane bez reči

Ima tih situacija kada otvorenih usta gledamo šta su sve današnji roboti u stanju da urade, bilo da igraju fudbal, moravac ili serviraju piće u restoranu uz savršenu komunikaciju. Slično važi i za pravljenje filmova ili knjiga pomoću veštačke inteligencije. Eto, prošle nedelje smo se u ovoj rubrici divili nepogrešivim TV prezenterima koji izgledaju “kao pravi”. A onda dođu one situacije kada nam nije jasno kako sva ta tehnologija koju smo stvorili ne može da nas spase od nevolja koje postoje duže od sveta i veka, poput zemljotresa, a najbliži nam je primer ovaj u Venecueli.

Postoje brojna svedočanstva o tome kako životinje mogu da predvide zemljotrese i to iskazuju neobičnim ponašanjem. Ima i onih koji misle da je civilizovanjem čovek tu sposobnost u sebi potisnuo. Naučnici kažu da je to samo delimično tačno. Smatra se da životinje ne mogu da predvide već da osete zemljotres u njegovoj najranijoj fazi, kada ploče krenu da se pomeraju, ali pre nego što dođe do najvećeg udara. Problem je što to nije ujednačeno. Negde to traje nekoliko sekundi, negde možda i par minuta. U svakom slučaju, to može da bude dovoljno da se sklonimo na sigurnije mesto, što je relativno beznačajno u slučaju viših zgrada čiji se spratovi sastave sa zemljom ili koje samo padnu na jednu stranu celom svojom visinom.

Seizmolozi se slažu da i dalje nismo u stanju da predvidimo kada će se tlo zatresti, ali kažu da je moguće reagovati kada taj proces počne. Onda se borimo sa sekundama, daj bože minutima.

Šta nam te sekunde, ako su sekunde, znače? Najpre, moguće je prekinuti neke procese koji bi mogli dodatno da zakomplikuju posledice zemljotresa. Liftovi mogu da stanu na prvom sledećem spratu kako bi ih putnici napustili, japanski vozovi već imaju takvu funkcionalnost. Bolnice mogu da se prebace na krizni režim, ljudi da se odmaknu od prozora, ventili gasovoda da se zatvore.

Da bismo takav sistem mogli da napravimo, potrebne su nam dve stvari – pravovremeni podaci i neko ko može da ih obradi u milisekundama. Srećna okolnost je što smo danas u prilično dobroj situaciji sa obema stvarima. Zahvaljujući raširenoj upotrebi mobilnih telefona i veštačke inteligencije.

VI je najkorisnija tamo gde čovek ne može dovoljno brzo da obradi ogromnu količinu podataka. Seizmometri, sateliti, senzori u telefonima, kamere, prijave građana i podaci o infrastrukturi prave masu informacija. Algoritmi mogu da ih prepoznaju, povežu i protumače brže od klasičnih sistema. Uz to, pametni telefoni postali su najšira mreža senzora na svetu. Njihovi akcelerometri mogu da registruju rano podrhtavanje tla. Kada veliki broj telefona u nekoj oblasti istovremeno zabeleži isti obrazac, sistem može da proceni da li je reč o zemljotresu i pošalje upozorenje korisnicima u zoni opasnosti. To i dalje nije spasonosno rešenje koje sprečava tragedije koje se broje u ljudskim životima. Ali može da ukaže na stepen opasnosti zbog dubine epicentra, na pravac prostiranja, magnitudu. U katastrofama razlika između “odmah” i “za minut” može biti ogromna.

Veštačka inteligencija može da pomogne i posle prvog udara. Analizom naknadnih potresa, oštećenja zgrada, snimaka iz vazduha i prijava građana, može da proceni gde je najpotrebnija pomoć. U takvim situacijama VI nije prorok, već dispečer koji pomaže da spasioci ne lutaju. I tu mogu da pomognu mobilni telefoni i pametni satovi ako ih zarobljeni u ruševinama imaju pri sebi i na sebi.

Najveća nada nije u predviđanju pojedinačnog zemljotresa, već u boljem razumevanju rizika. VI može da poredi geološke podatke, istoriju potresa, kvalitet gradnje i naseljenost. Tako se dobijaju preciznije mape opasnosti: gde da se ne gradi, gde treba pojačavati zgrade, gde se vežba evakuacija.

Problem je što algoritam uči iz prošlosti, a zemljotresi su retki, neuredni i lokalno različiti. Ono što dobro radi u Japanu ne mora da radi u Venecueli, Turskoj ili Srbiji. Zbog toga su tvrdnje o “sigurnom VI predviđanju zemljotresa” uglavnom preterane.

Ipak, najveća je opasnost od lažnih uzbuna. Sistem bi mogao prečesto da ih šalje izazivajući paniku, a možda i realnu štetu zbog te panike, te bismo na njih mogli brzo da oguglamo. To znači da nas je tehnologija pomerila nekoliko koraka ka rešenju, ali to još nisu čizme od sedam milja, kako nam se ponekad čini.