Institucionalna prevencija nepredvidivih katastrofa

...

Preveden na srpskohrvatski, Marfijev zakon o nevolji koja nikada ne dolazi sama kod nas u Srbiji dugo već dolazi do punog izražaja. Serije teških lomova u raznim segmentima društvenog tkiva prirodno su izazvale razmišljanja o tome kako te bolne nesreće suzbiti ili bar ograničiti. Mnoga od tih razmišljanja usredsređena su na institucionalnu armaturu društva, tj. na sistem kako se to naziva u popularnom vokabularu. Mnogo toga u tim razmišljanjima našlo se na pogrešnom tragu i u potrazi za rešenjima u oblastima gde ne mogu biti nađena. Najviše kritika, pa tako i impliciranih predloga za rešenja, bilo je usredsređeno na “sistem”, pa je lek tražen u sistemskim promenama. Pritom je ignorisana elementarna činjenica da sistemske promene ne mogu biti lek za veliki broj poremećaja koji svojim opsegom i dometima zbog nepredvidivosti niti traže niti dozvoljavaju sistemske intervencije.

Nijedno društvo ne može biti potpuno zaštićeno od krupnih poremećaja u raznim delovima svoga tkiva, uključujući one lomove koji poprimaju razmere katastrofa. Niti društvo može preventivno da anticipira sve krupne nevolje koje ga mogu ili čak pod određenim okolnostima i moraju zadesiti. Moguće havarije locirane su na skali (ne)predvidivosti u širokom rasponu od potpuno nepredvidivih do nekih dovoljno slabo predvidivih da se na praktičnoj ravni mnogo i ne razlikuju od onih prvih.

Primera radi, tragedija u školi “Ribnikar” niti se ikako mogla predvideti niti može da bude predmet kakvih prilagođavanja koja bi podrazumevala građenje sistemskih ustrojstava namenjenih sprečavanja takvih nesreća jer su van pameti i mentalno uravnotežen čovek na može da ih tretira kao nešto sa čim valja unapred računati. Društva su odvajkada morala da se susreću sa nesrećama čija se pojava nije mogla ni naslutiti.

Postoje i lomovi za koje se apriorno može, uz ogromnu neizvesnost i vrlo široke statističke intervale poverenja, odrediti izvesna verovatnoća javljanja. No, te verovatnoće su u mnogim slučajevima toliko male i naznačene uz tako izrazitu neizvesnost da ne opravdavaju uvek ozbiljne i opsežne akcije upravljene na izgradnju zaštitnih sistemskih ustrojstava. Jer, izgradnja tih mehanizama nije besplatna, pa troškovi njihovog montiranja a potom i održavanja mogu da budu znatno veći od očekivane uštede ostvarene otklanjanjem katastrofa. Dobar sistem je alfa i omega uspešnog društvenog razvoja, ali iz toga ne sledi da je svaka njegova dogradnja racionalna i društveno poželjna. U mnogim varijantama dara može da ispadne skuplja od mere.

Sledi da postoji dugi niz mogućih sistemskih intervencija koje neće biti preduzete prosto zato što nisu isplative. Kad se odgovarajuća katastrofa ipak dogodi, svet je zaprepašten i, kako je i u nas čest slučaj, traži uzroke i remedijalne intervencije tamo gde im nije mesto. Za nevolju koja se u proseku događa jednom u pedeset godina, a to znači da se tokom dugih decenija na nju najverovatnije i zaboravlja, neracionalno je i neprihvatljivo graditi sistemska rešenja budući da ona po pravilu kontinuirano generišu troškove održavanja i takve eventualne intervencije čine nepotrebnim i, dakako, štetnim traćenjem resursa.

Sa stanovišta institucionalnog razvoja i odgovarajuće društvene prakse, veliki, a malo verovatni i teško predvidivi lomovi u krajnjoj su liniji uporedivi sa onima koji su stvar više sile i kao takvi potpuno nepredvidivi. Utoliko pre što tehnološki razvoj mnogo šta menja, pa i rizike katastrofa i odgovarajuće verovatnoće, a tokom vremena sistemska intervencija na planu prevencije tih katastrofa lako se može pokazati kao isprazna i suvišna. A opštiji zaključak je da je bilo neutemeljeno i necelishodno toliko insistiranje na sistemskim promašajima i potrebi znatnije institucionalne reforme kao oblika borbe protiv nesreće koja se dogodila u “Ribnikaru” i drugih krupnijih nesreća i šteta.

ALTERNATIVNI PRISTUP STRATEGIJI BORBE PROTIV SLABO PREDVIDIVIH TRAGEDIJA

Alternativa se nameće sama po sebi: umesto da bude inspirisana široko izvariranim osobenostima konkretnih slučajeva socijalnih katastrofa, ta alternativa treba da bude tako postavljena da istovremeno i takoreći o jednom trošku posluži suzbijanju, odnosno bitnom smanjenju verovatnoće što šire, maksimalno široke skupine različitih oblika ovakvih katastrofalnih poremećaja.

Te toliko izvarirane, a u svojoj ukupnosti ipak brojne “muve” društvenih lomova treba ograničavati, odnosno otklanjati politikom koja ih sve odjednom uklanja ili vidno redukuje njihovu verovatnoću. Potrebna je, dakle, politika koja će delovati poput one plastične i elastične lopatice, koju na severu Bačke zovu packalica, a koja omogućava da se jednim udarcem pobije po nekoliko muva. Takva opšta politika koja simultano što otklanja što proređuje široku skalu potencijalnih društvenih tragedija jeste ona što bi bila na liniji maksimalne reafirmacije vladavine prava u ovoj besudnoj zemlji.

Ovde je možda umesno najkraće moguće podećanje na neizrecivu važnost pravila koja regulišu funkcionisanje društvene zajednice. Organizovano i efikasno društvo nezamislivo je bez dobro koncipiranih i pažljivo oblikovanih pravila koja omogućuju nesmetano funkcionisanje svih njegovih segmenata i, jednako važno, koordinaciju između njih. A to znači ozbiljan i delotvoran napor da se konačno uspostavi vladavina prava u ovoj besudnoj zemlji. Pružajući sigurnost uslova pod kojima se odvijaju društveni procesi, pravila otvaraju široke prostore za mobulizaciju društvenih resursa i za koordinaciju aktivnosti posredstvom kojih se ti resursi alociraju i koriste.

Od karaktera i međusobne usklađenosti pravila još je važnija njihova generalna i generalno dosledna primena, za svakoga jednaka i ni prema kome pristrasna. Pravila su uslov za oblikovanje razvojno propulzivne dugoročne strategije, dok odgovarajuću racionalnost na mikro nivou osiguravaju kroz koordinaciju. Ova usaglašenost ponašanja i odluka omogućava i uslovljava da privredni i društveni akteri, znajući da se istih pravila dosledno pridržavaju svi akteri, bivaju informisani o tome kakve odluke oni donose. Prilagođavajući shodno svoje odluke, svaki akter obezbeđuje visoku radnu efikasnost omogućavajući da isti normativno poželjan efekat ostvaruju i drugi akteri u sistemu.

Kako to često biva, preporuka za određeni obrt u javnoj politici logički je čvrsto utemeljena u odgovarajućoj dijagnozi. Pledoaje za konačnu (re)afirmaciju vladavine prava implicirana je dijagnozom da je ova zemlja krajnje zapuštena i tužno neuspešna upravo u toj civilizacijski opredeljujućoj dimenziji. Dovoljno je jedino da se doda da je za ovu epohalnu civilizacijsku retrogradnost odgovorna ovdašnja vlast, pogotovo ona najviša, koja je okupirala državu, instrumentalizovala je u funkciji svojih partikularnih interesa i koristi je kao vlasnik kad god i kako god nađe za shodno.

MANIFESTACIJE BESUDNOSTI U ZEMLJI ODVEĆ BROJNIH KATASTROFA

Besudnost podrazumeva ignorisanje pravila i njihovu selektivnu, partikularnim interesima vođenu primenu. Sa pojavom i učestalošću katastrofa direktno je povezan odnos prema pravilima i njihovoj primeni. Ogromno je i nesagledivo područje na kome je primena pravila odsudan preduslov za ispravno obavljanje poslova i uspešno korišćenje raspoloživih resursa. Primera radi, pravila regulišu način i kontrolu gradnje raznovrsnih objekata uz pogubne rizike katastrofa koje mogu da uslede prilikom i usled njihovog zaobilaženja. Neka pravila regulišu uslove i način (ne)pristupanja maloletnika vatrenom oružju, a ignorisanje tih regula može da dovede do tragičnog gubitka većeg broja ljudskih života.

Naši mediji su prepuni izveštaja o kršenju zakona na valjda svim važnijim područjima života. Nedavno je javljeno da je jedan aktivista, učesnik u nedavnim protestima, priveden u policiju, a da ga tužilaštvo drži u pritvoru preko granice definisane važećim zakonom; šta može da se rekne o zemlji u kojoj čak tužilaštvo, institucija koja treba da brine o primeni i poštovanju zakona sama na tako drastičan način krši zakon? Šta kazati o krađi izbora i o saučesništvu ministarstva odgovornog za primenu zakona i sankcije prema prekršiocima?

Zakon ograničava vreme koje rukovodioci pojedinih organizacija mogu da provedu u statusu vršioca dužnosti, a kod nas se zna za hiljade slučajeva dvostrukog i trostrukog prekoračenja tog roka. Mediji su javili da je na hiljade projekata pokrenuto bez odgovarajućih, zakonom propisanih odluka kojima se početak izvođenja uslovljava. Takođe se javlja o hiljadama objekata stavljenim u upotrebu bez upotrebne dozvole. Među njima ima i takvih koji bez te dozvole funkcionišu skoro deceniju, a većina su i u vlasništvu i korišćenju države, tog čuvara zakonitosti kako je implicirano normativnim rešenjima u odgovarajućim aktima.

Najzanimljiviji i u neku ruku najuzbudljiviji je odnos koji prema zakonima godinama i bez očekivanog snebivanja ispoljava državni vrh. Prema pouzdanim indikacijama, on je glavni počinilac kad je reč o kršenju zakona. I to ne samo po tome što svim privrednim subjektima i ostalim akterima propušta da nametne poštovanje zakona, uz sasvim prirodne sankcije za prekršioce, nego – još gore – po tome što sam krši zakone i u tom pogledu se iskazuje kao neki korifej.

Ignorisanje zakona je ne samo izvor nego i oblik haosa; ono zbog izostale koordinacije silno obara društveni proizvod ispod raspoloživih tehnoloških i resursnih mogućnosti, a u fazi raspodele tako smanjenog proizvoda generiše drastične nepravde – dovoljno bolne da se lako prepoznaju i u širokim slojevima društva i među ljudima koji ne poseduju neku jasnu i razgovetnu definiciju pravde. Ignorisanje zakona deluje i kao snažan činilac povećavanja broja i razmera katastrofa jer ono vodi zanemarivanju nesagledivog broja propisa nižeg ranga među kojima su pre svega takvi koji opredeljuju sigurnosne mere i na društvenom nivou osiguravaju bezbednost. Ova ideja otkriva trag politike koja bi, bez specijalnih sistemskih ustrojstava ali uz imperativ striktnog uvažavanja onih već postojećih, minimizirala učestalost katastrofa u svakom društvu.

NEMOGUĆNOST SUZBIJANJA KATASTROFA PUTEM SISTEMSKE INTERVENCIJE

Pozivanje na sistemske defekte kao uzročnike katastrofa i zagovaranje nekakvih sistemskih prilagođavanja kao strategije borbe protiv katastrofa bilo je pogrešno. Ovakve kritike i apeli za realizaciju odgovarajućih promena dolazili su sa različitih strana, iz redova opozicije možda više nego iz drugih socijalnih krugova. Razlog je višekratno impliciran u prethodnom razmatranjima, a ovde može posve sažeto da se formuliše: sistemske promene ne mogu biti delotvorno sredstvo u suzbijanju katastrofa prosto zato što se one na taj način ne mogu ograničavati, ni brojem ni obimom.

Društveni napori u borbi protiv katastrofa treba da se usmere ne prema novim sistemskim rešenjima, tj. ka produkciji novih propisa, nego prvenstveno prema doslednoj i striktnoj primeni postojećih propisa koji u osnovi nisu ni oskudni ni loše skrojeni. Tom linijom treba da ide i dijagnoza generatora nestandardnih katastrofalnih događaja. Bitna determinanta najčešće nepredvidivih pogubnih lomova jeste neodgovorno komotan odnos prema važećim propisima i odsustvo sankcija i u slučajevima kad se počinioci i oblik prekršaja lako identifikuju.

Temeljni uzročnik je odsustvo vladavine prava, a to je zaobilaženje i marginalizovanje važnosti i dejstva zakona, a po tom osnovu, i zbog toga bitnog uzročnika, i nedovoljno odgovoran odnos prema moru propisa nižeg ranga. To su propisi koji regulišu najširi zamislivi skup društvenh delatnosti, uključujući građevinske norme i standarde čiji je smisao u sprečavanju padova raznih nastrešnica gusto rasutih diljem zemlje.

Pravac i put društvene akcije dovoljno jasno mogu da se razaznaju: civilizovati ovo društvo tako što će biti dovedeno poznaniju prava, a to znači (re)afirmisati vladavinu prava, čime bi se obnovio ozbiljan i odgovoran odnos prema svim važećim propisima, uz široku lepezu sankcija za njihovo kršenje.

Korene ignorantskog i neodgovornog odnosa prema vladavini prava lako je prepoznati. Najveći je prekršilac onaj koji je odgovoran za uspostavljanje i održavanje zakonitosti u svim sferama društvenog života, a to je država i njena vlasti. Pri tome se sa dizanjem nivoa vlasti uvećava i njena odgovornost. Najodgovorniji je onaj najviši i najuži vrh vlasti, a to je predsednik Republike (PR). I to ne po Ustavom i zakonski definisanim nadležnostima, nego po faktičkim intervencijama u neverovatnom broju stvari koje je sam sebi dozvolio. U nedostatku prostora, neka bude naveden jedan detalj koji govori sve. PR je sve do nedavno, godinama, pored toga što je bio na čelu države, istovremeno bio i na čelu vladajuće stranke, u stvari jedine koja u rukama drži ključeve političke moći. Time je flagrantno i naočigled svih koji su progedali kršio izvanredno značajni član 115 Ustava Srbije. Šta reći o političkom aranžmanu u kome PR tako drastično krši Ustav na koji se zakleo prilikom inauguralne svečanosti kojom je uveden u tu dužnost? Kad se najviši pravni akt zemlje krši na najvišem nivou njene vlasti, šta očekivati u pogledu poštovanja propisa na brojnim nižim nivoima? To, međutim, nije jedini predsednički udar na vladavinu prava. On svakodnevno, odista na tekućoj osnovi, krši mnoštvo propisa intenzivno se angažujući u “rešavanju” mora sitnijih problema, uključujući one povezane za parizerom i kiselim krastavčićima.

Treba podsetiti da su sve te brojne vanzakonske intervencije važećim propisima pokrivene obavezama i nadležnostima odgovarajućih državnih službenika i da su predsedničke intervencija zapravo akti uzurpacije tih nadležnosti. Sve to je očigledno nedopušteno jer PR, intervenišući mimo zakona, donosi odluke za čije posledice odgovara službenik koji je nadležan za te predmete. Onima koji su nadležni na taj se način nanosi očigledna šteta.

Nešto slično dogodilo se prilikom njegove nedavne ostavke na predsedništvo stranke. Nema toga kome nije jasno da je on u upravljanju strankom zadržao istu moć i mogućnost, a, čini se, i istu dosadašnju praksu. No, odgovornost je ovom smenom na vrhu stranke prebačena na veselnika Miloša Vučevića; nadležnost bez odgovornosti osnova je opakog voluntarizma koji ništa dobro ne obećava ni stranci ni zemlji.

Konačan zaključak može da bude odista kratak. Učestalost različitih katastrofa u ovoj zemlji zabrinjavajuće je visoka. Njihovo suzbijanje treba da bude visoki društveni prioritet. Ovaj proces treba da krene od najužeg političkog vrha koji ima moć da odgovoran odnos prema propisima nametne svim nižim nivoima vlasti, a koji se nekako ispostavio i kao najveći prekršilac važećih normi i odredbi. Najveći grešnik u ovoj stvari ima i najveće obaveze i to po dva osnova: po osnovu svog visokog, pa tako i moćnog mesta u hijerarhiji vladanja i po osnovu broja i težine prekršaja koje sam na tekućoj osnovi u ovoj zemlji čini. Pogledaj dom svoj, anđele!

Autor je ekonomista i profesor u penziji