Hiljadu kako i jedno zašto

Običaj da se na banderu zalepi oglas sa narezanim brojem telefona zarad lakšeg otcepljivanja nije sasvim iščezao ni u vreme društvenih mreža, koje su kudikamo efikasnije za tu vrstu poslovne komunikacije. Može li se, onda, preko takvog oglasa naći visokokvalifikovan radnik? Može, i u to u San Francisku, gradu gde su prodavnice bez prodavaca i taksi bez vozača uobičajeni.

Upravo u jednom takvom taksiju kreće ova priča. Prema pisanju američkih medija, menadžerke kompanije Influur pokušavale su da pronađu i zaposle kvalitetnog softver inženjera u San Francisku. Tokom vožnje u Waymo taksi vozilu bez vozača, dakle, potpuno automatizovanom, palo im je na pamet da u vozilu ostave poruku, odnosno oglas. Napisale su, rukom na papiru, kakva im osoba treba računajući da bi odgovarajući kandidat ili neko ko takvog poznaje mogao da ga vidi. Verovatnoća nije bila velika, ali je ulaganje bilo minimalno, pa zašto ne probati. Inače, njihova kompanija se bavi influenserskim marketingom, a spisak klijenata im je kao spisak zakupaca otmenijeg šoping mola.

Dalje je sve išlo samo od sebe. Neka od narednih putnica u istom taksi vozilu (Christine) videla je oglas i to joj se toliko dopalo da ga je slikala i postavila na svoj Instragram nalog, uz poruku “ovo ima samo u SF”. Post je brzo postao viralan (trista hiljada pregleda, dvesta podela i četiri hiljade lajkova) i ubrzo su rezimei počeli da stižu, šezdeset ljudi se prijavilo za posao.

Par dana kasnije usledio je novi taksi oglas, ovoga puta je 26-godišnji momak koji radi u IT industriji i trči maratone ostavio broj telefona na koji mogu da mu pošalju poruku devojke zainteresovane za viđanje. I ova poruka je dobila svoj život na Instagramu, ali mediji nisu uspeli da dođu do oglašivača, čak ni da utvrde da li je u pitanju eksperiment, test ili neko stvarno veruje da će na ovaj način pronaći srodnu dušu ili makar dobro društvo.

Sada se naveliko govori o novom vidu marketinga, kombinaciji najviše automatizacije sa bazičnim ljudskim potrebama. Kompaniju Waymo, inače, osnovao je Gugl 2009. godine sa idejom da gradski prevoz učini maksimalno efikasnim, a to je isključivalo “ljudski faktor” odnosno vozače. Vozila nemaju oglasne table niti je predviđena bilo kakva komunikacija između putnika koji se u njima smenjuju. Naprotiv, posle odrađene smene vraćaju se u bazu na čišćenje i tada se sve što je višak izbacuje, pa i poruke ako ih je neko ostavio. Mogu da prežive samo nekoliko vožnji, reklo bi se nedovoljno za ozbiljnu marketinšku akciju. Pa, ipak…

Dve laste ne čine proleće, pa ni dve poruke ne moraju biti početak “taksi marketinga”, mada bi bilo interesantno videti da li će Waymo stvarno postaviti neke oglasne table (teško, sem ako ne osmisle način da oglase naplate). Ali se sada u marketinškom i influenserskom svetu pomno analizira šta se to dogodilo i da li može da se iskoristi. Neki kažu da je to svima zanimljivo samo zato što se neko prvi setio to da uradi, već sledeći oglas ne bi dobio sličnu pažnju osim ako bi bio naročito kreativan. Kao i grafiti na zidovima, nije svaki za prepričavanje, ali neki postanu legendarni.

Drugi misle da je ovo jasna poruka tehnološkoj industriji, naročito njenom marketing delu. U vreme utrpavanja veštačke inteligencije u svaki posao, saznajemo kako je važnije da to što radimo ima humanu dimenziju. Rukom napisani oglas govori o nekoj iskrenoj i jednostavnoj ljudskoj potrebi na koju su se onda “nazidale” društvene mreže i njihova moć širenja informacije. I to je glavna poruka industriji, pa i svima nama, koji više razmišljamo o kako, nego o zašto.