Običaj da se na banderu zalepi oglas sa narezanim brojem telefona zarad lakšeg otcepljivanja nije sasvim iščezao ni u vreme društvenih mreža, koje su kudikamo efikasnije za tu vrstu poslovne komunikacije. Može li se, onda, preko takvog oglasa naći visokokvalifikovan radnik? Može, i u to u San Francisku, gradu gde su prodavnice bez prodavaca i taksi bez vozača uobičajeni.
Upravo u jednom takvom taksiju kreće ova priča. Prema pisanju američkih medija, menadžerke kompanije Influur pokušavale su da pronađu i zaposle kvalitetnog softver inženjera u San Francisku. Tokom vožnje u Waymo taksi vozilu bez vozača, dakle, potpuno automatizovanom, palo im je na pamet da u vozilu ostave poruku, odnosno oglas. Napisale su, rukom na papiru, kakva im osoba treba računajući da bi odgovarajući kandidat ili neko ko takvog poznaje mogao da ga vidi. Verovatnoća nije bila velika, ali je ulaganje bilo minimalno, pa zašto ne probati. Inače, njihova kompanija se bavi influenserskim marketingom, a spisak klijenata im je kao spisak zakupaca otmenijeg šoping mola.
Dalje je sve išlo samo od sebe. Neka od narednih putnica u istom taksi vozilu (Christine) videla je oglas i to joj se toliko dopalo da ga je slikala i postavila na svoj Instragram nalog, uz poruku “ovo ima samo u SF”. Post je brzo postao viralan (trista hiljada pregleda, dvesta podela i četiri hiljade lajkova) i ubrzo su rezimei počeli da stižu, šezdeset ljudi se prijavilo za posao.
Par dana kasnije usledio je novi taksi oglas, ovoga puta je 26-godišnji momak koji radi u IT industriji i trči maratone ostavio broj telefona na koji mogu da mu pošalju poruku devojke zainteresovane za viđanje. I ova poruka je dobila svoj život na Instagramu, ali mediji nisu uspeli da dođu do oglašivača, čak ni da utvrde da li je u pitanju eksperiment, test ili neko stvarno veruje da će na ovaj način pronaći srodnu dušu ili makar dobro društvo.
Sada se naveliko govori o novom vidu marketinga, kombinaciji najviše automatizacije sa bazičnim ljudskim potrebama. Kompaniju Waymo, inače, osnovao je Gugl 2009. godine sa idejom da gradski prevoz učini maksimalno efikasnim, a to je isključivalo “ljudski faktor” odnosno vozače. Vozila nemaju oglasne table niti je predviđena bilo kakva komunikacija između putnika koji se u njima smenjuju. Naprotiv, posle odrađene smene vraćaju se u bazu na čišćenje i tada se sve što je višak izbacuje, pa i poruke ako ih je neko ostavio. Mogu da prežive samo nekoliko vožnji, reklo bi se nedovoljno za ozbiljnu marketinšku akciju. Pa, ipak…
Dve laste ne čine proleće, pa ni dve poruke ne moraju biti početak “taksi marketinga”, mada bi bilo interesantno videti da li će Waymo stvarno postaviti neke oglasne table (teško, sem ako ne osmisle način da oglase naplate). Ali se sada u marketinškom i influenserskom svetu pomno analizira šta se to dogodilo i da li može da se iskoristi. Neki kažu da je to svima zanimljivo samo zato što se neko prvi setio to da uradi, već sledeći oglas ne bi dobio sličnu pažnju osim ako bi bio naročito kreativan. Kao i grafiti na zidovima, nije svaki za prepričavanje, ali neki postanu legendarni.
Drugi misle da je ovo jasna poruka tehnološkoj industriji, naročito njenom marketing delu. U vreme utrpavanja veštačke inteligencije u svaki posao, saznajemo kako je važnije da to što radimo ima humanu dimenziju. Rukom napisani oglas govori o nekoj iskrenoj i jednostavnoj ljudskoj potrebi na koju su se onda “nazidale” društvene mreže i njihova moć širenja informacije. I to je glavna poruka industriji, pa i svima nama, koji više razmišljamo o kako, nego o zašto.
Od legendarnih stihova iz 1997. do današnjeg Svetskog prvenstva na Filipinima, srpski odbojkaši i dalje pišu istoriju. Pobedom nad večitim rivalom Brazilom bez izgubljenog seta, „plava četa“ obezbedila je osminu finala s prvog mesta u grupi i pokazala da je spremna da napadne jedinu medalju koja fali u bogatoj kolekciji – svetsko zlato
Kako režim ima sve, a zapravo nema ništa? Ako je Vučić već pobedio, zbog čega nije rasturio studente i drugove ko bugarsku skupštinu? Koliko će još trajati mrcvarenje Srbije? Ima li majčinog sina u Borči koji će skandirati “Bolje vojna parada, nego kanalizacija!” I šta sa svim ovim imaju ruska služba i Evropska unija
U našoj državi strana obaveštajna agencija vređa i targetira medije, novinare i studente, a vlast ne čini ništa da zaštiti svoje građane i svoj integritet
“Društveni metabolizam besa” vanredno je značajan za Srbiju, društvo s viševekovnom istorijom traumatizacije, koje još nije uspostavilo dogovor o osnovnim političkim institucijama, društvo u kojem je većina ljudi nezadovoljna životom i lišena čak i nekih osnovnih prava. Bes izazvan nejednakošću – koliko zbog brzog i protivzakonitog bogaćenja, toliko i zbog neprimenljivosti zakona na privilegovane – potpuno je prirodan, ali mora biti kanalisan u političku akciju koja će to osećanje koristiti samo kao izvor energije za transparentno demokratsko odlučivanje
U novom broju „Vremena“ Jovo Bakić je rekao da ne bismo opstali kao društvo i pojedinci kada bi režim pobedio. U pravu je. Reč sloboda u takvoj Srbiji bila bi zabranjena, lični integritet bio bi razlog za hapšenje, a kukavičluk – način preživljavanja
Na režimskim vikend-okupljanjima nema energije jer stvarnost prodire kroz pukotine alternativne stvarnosti. A bez strasti nema ničega, što reče Hegel
Ruska Spoljna obaveštajna služba optužila je mene da guram ćerke u krvavi srpski Majdan. Ko poveruje nije normalan, a ko se na to poziva je ološ
Jovo Bakić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu
Imamo ljude koji će se obračunati s kriminalom Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
