Glasačka mašina i njeni duhovi

Ako pitate Patrika Birna, osnivača kompanije “Overstok” i jednog od najčuvenijih teoretičara zavere u SAD, Srbija bi ove godine mogla da ima ključnu ulogu u nameštanju izbora u Americi. Gostujući u podkastu “Ameriko, možemo li da razgovaramo”, gde mu je domaćica bila Debi Džordžatos, Birn je pomenuo američku kompaniju “Dominion”, koja upravlja velikim brojem mašina za glasanje u SAD, i njihovu ispostavu u Srbiji, koja ih održava. Dodao je u tu priču i kineski “Huavei”, preko čijih se mašina, navodno, ceo posao obavlja. Priča naprosto klizi, “Dominion” iz Srbije preko bekdorova upada u aparate tokom glasanja i menja rezultate kako to odgovara demokratama. Kinezi su tu da čorba bude gušća, a i zato što Trampovi birači u njima vide najveću opasnost.

Od svega toga je tačno da u Srbiji zaista postoji ispostava “Dominiona”, da posluje legalno i diči se održavanjem glasačkih mašina, odnosno softvera koji ih pokreće, što se može saznati već površnom pretragom interneta. Ali, bude li na izborima zaista nekih problema sa brojanjem glasova, budite sigurni da će se Srbija naći na tapetu, kao što se pre osam godina govorilo o Severnoj Makedoniji i njenim farmama botova koje su radile u korist Trampa.

Logistika glasanja u SAD veoma je zanimljiva zbog svoje raznovrsnosti. Budući da svaka država organizuje glasanje na svoj način, pa se onda to spušta i na nivo okruga, tamo se glasa od pipkanja ekrana preko bušenja kartica do zaokruživanja na listiću, s tim da se ide ka potpunoj automatizaciji. Razlog je brzina brojanja, koja je praktično trenutna posle zatvaranja birališta. Nameštanje nije moguće jer mašine nisu povezane na mrežu, sve se snima na disk koji se onda fizički prenosi na drugo mesto, gde se očitava. A postoji i papirni trag, nalik fiskalnom računu, gde birač može da proveri da li je njegova volja ispravno registrovana pre nego što taj listić ubaci u kutiju.

Ove godine to neće ubrzati saznavanje rezultata zbog velikog broja listića poslatih poštom, koji će morati da se broje ručno ili uz asistenciju mašine, ali opet uz ručno ubacivanje.

Problem sa elektronskim sistemom glasanja u tome je što se koristi relativno retko, u SAD jednom u dve godine, a nije jeftin. Dok se tehnologija veoma brzo menja, pokušajte samo da se setite svog telefona ili računara iz 2016. ili 2012.

Automatizovano glasanje je poslednjih decenija u naletu, ali ne mora da bude garancija demokratije. Recimo, koristi se u Estoniji, Bugarskoj, Indiji, SAD i Venecueli, da nabrojimo samo neke od zemalja, i jasno je da među njima postoje značajne razlike. U većem delu sveta i dalje se glasa olovkom na papiru, što ima svojih dobrih i loših strana, ali je i dalje najmanje loše. Uostalom, svuda gde se glasa automatski postoje i birački listići spremni za upotrebu ako se mašina “zaglupi”, a to se dešava na ponekom biračkom mestu na svakim izborima.

Možda bi najbolje bilo napraviti hibridni sistem. Da se glasa na papiru, a da se onda broji pomoću kamere mobilnog telefona i veštačke inteligencije. Listići bi mogli da se poređaju na stolu, po desetak istovremeno, i da se skeniraju telefonom. Veštačka inteligencija bi ih razvrstala i prebrojala, a ostali bi u sistemu za svaku vrstu provere. Sve što je potrebno jeste aplikacija koju članovi biračke komisije unose u sopstveni telefon i koja šalje očitane podatke nadležnoj izbornoj komisiji. Budući da je glasanje već obavljeno, sve manipulacije bi bile na nivou primene sile, što obesmišljava demokratski proces. A papirni listići svakako ostaju kao dokaz. Sem ako ih neko uništi, ali to je opet sila.

Tehnologija postoji, sistem bi se mogao lako uspostaviti, potrebno je malo volje i minimalna obuka, a kontrola bi bila krajnje jednostavna. Ista aplikacija mogla bi da vrši i biometrijsku proveru birača, sigurnije nego sprej i lična karta, ali možda smo se sada malo zaneli.